Demanti vladike Davida objavljen na sajtu SPC trebalo bi da bude ispravka ranijih uvreda upućenih studentima, ali umesto toga predstavlja novi napad obavijen velom neiskrenosti. Ovaj neumesni pokušaj da se ublaže ili čak negiraju izrečene reči, u kojima mitropolit studente naziva srpskim ustašama i povezuje ih sa obojenim revolucijama i stranim službama (Rapsodija u sivom), ne samo da ne nudi nikakvo izvinjenje, nego sadrži i nove optužbe. Pojedini tekstovi, koje možemo pročitati na zvaničnom sajtu naše Crkve, veoma jasno ukazuju na jednu konzistentnu liniju argumentacije u stigmatizaciji studenata („Hrabra“ pokornost kao stil života) – čime se samo dodatno osvetljava neiskrenost mitropolita Davida, ali i onoga koji vodi pomenuti portal, koji sada zajedno žele da pobegnu od odgovornosti.
Ako pogledamo demanti, postaje očigledno da mitropolit David ne teži istini, već održanju svog autoriteta. Njegova argumentacija ima za cilj da opseni prostotu, ali istovremeno je i jasan simptom moralne dezorijentisanosti crkvenog vrha, koji uistinu misli da su svi ljudi koji čitaju ove tekstove „maloumni“, „nedorasli“, „glupi“, „površni“, te da i pored truda, ne umeju da misle „svojom glavom“.
Otkud toliki stepen nipodaštavanja kod crkvenog vrha, posebno kod mitropolita Davida, prema vernom narodu? Otkud tolika odbojnost prema studentima, koje tretira kao maloumnike? Za početak, pogledajmo koliko je neuverljiv demanti mitropolita dr Davida:
1. Kontekst ranijih tekstova ne dozvoljava pogrešno tumačenje. U „Rapsodiji u sivom“ vladika piše:
Posvuda su ljudi (osnovci, srednjoškolci, studenti, nastavnici, profesori, zemljoradnici, trudbenici, medicinari, javne ličnosti…, malo i veliko, neznano i znano, a iza svih narodnih masa kao štitova, opozicionari; iza opozicionara opet, stručnjaci za obojene revolucije i majdane, dok iza njih strane službe za razbijanje Srbije…).
Studenti su ovde jasno uključeni u grupu koju mitropolit David optužuje za izdaju, bez ikakve naznake da se misli samo na pojedince. U „Zduhačima, manitošima i ljudima od veresije“, on nedvosmisleno naziva srpske studente srpskim ustašama. Termin je pretežak da bi bio slučajan. Ako sada u demantiju tvrdi da „nije tako mislio“, zašto su njegovi tekstovi dosledno vređali studente kao grupu? Ovo nije pogrešna interpretacija, kako on želi da nas ubedi. Ovo je njegov jasan stav. Ne može se, Vladiko, posle takvih reči napisati:
Pripisivati mi da sam pod izrazom „srpske ustaše“ mislio na studente Beogradskog Univerziteta gnusna je laž, učitavanje tuđih misli i podmetačina!
I sad je valjda potrebno da svi zaboravimo sve prethodno napisano? Da poverujemo na reč? Vladika računa na ono što sâm nema: da ovaj narod toliko voli Crkvu da će na reč poverovati. Ali, vladiko, ako volimo, nismo maloumni.
2. Umesto da se pokaje, vladika David u demantiju ne izražava žaljenje niti traži oproštaj od studenata, kojima se direktno obraćao. Jer da nije tako, i da Crkva zaista misli dobro o njima, neko bi im se do sada obratio od profesora i kolektiva na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu. Ako kaže da „nije mislio na sve studente“ ili da je „pogrešno shvaćen“, ali ne povlači izjave niti se izvinjava, on time nastavlja, indirektno, da ih omalovažava. Ako propoveda poslušnost, gde je njegova poslušnost pred istinom?
Demanti je, dakle, lažan, jer ne ispravlja već maskira ranije stavove. Maskira ih kroz „pasus 9“, „pasus 10“, „pasus 11“, koji zahtevaju poseban rečnik za razumevanje. Svim tim zatrpavanjem Vladika misli da se rešio problema, baš kao što je zatrpavanje koristio kao tehniku da studente optuži da su ustaše. Valjda se nadao, sada kao i pre, da niko neće čitati njegove tekstove, te da će on jednom biti prepoznat kao pravednik. Nažalost, posle ovakvog demantija, koji vređa svakoga ko misli i kazuje da smo svi priglupi i površni, Vladika samo pojačava utisak da neće biti nikad prepoznat kao pravednik, a kao bednik – sigurno.
3. Naziv „srpske ustaše“ nosi nepodnošljivu težinu za srpski narod, žrtvu ustaškog genocida. U „Zduhačima…“ ovaj termin nije bio slučajan: on je deo Vladičine strategije da diskredituje studente povezujući ih sa istorijskim zlom (o svim terminima koji nam se smeše od Informativne službe SPC, pogledati: „Hrabra“ pokornost kao stil života“). Demanti u kojem vladika David tvrdi da nije tako mislio ne može izbrisati nameru iza ovih reči. Ako je vladika David svestan svoje odgovornosti kao srpski episkop, zašto je izabrao termin „srpske ustaše“, a sada beži od posledica?
Inače, termini „obojena revolucija“ i „srpske ustaše“ svakako nisu crkveni, nego politički. Očigledno da vladika David sa tim nema problema. Bavljenje politikom je problematično samo onda kad ima za cilj opšte dobro naroda, a kad treba štititi vlast, onda je poželjno i dobro. Čudno je koliko nemate osećaj sramote, Vladiko.
4. Nedostatak empatije prema studentima vidi se i u tome što ni posle tri meseca protesta Vladika nije umeo da im uputi ni jednu reč osim najgorih: da su ustaše, nosioci obojene revolucije, i samim tim izdajnici svoje zemlje. Njegov demanti, umesto da prizna grešku, uvaži njihovu borbu ili pozove na razgovor, nastavlja da bezdušno napada svakog ko drugačije misli. Gde je hrabrost otišla, Vladiko, da se suočite sa studentima, umesto što ih gurate u stranu? Lepo je što su Vaši sveštenici pozdravili studente – a gde ste Vi? Krijete se iza demantija? Zbog svega toga niko ne može poverovati u istinitost Vaših reči.
Preduga je serija tekstova mitropolita Davida gde su studenti dosledno predstavljani kao pretnja i opasnost. Ako je Vladika hteo da ispravi grešku, zašto demanti ne odražava etos Crkve – pokajanje i pomirenje? Umesto toga on nudi prazne reči, koje ne menjaju suštinu njegovog stava, čineći demanti lažnim pokušajem da umiri kritiku.
Istovremeno, sajt SPC i dalje nije u stanju da pusti saopštenje šestorice arhijereja SPC. Da li je moguće da za šest arhijereja nema mesta na zvaničnom glasilu SPC, ali za sedmog ima – i da se izjašnjava i da samog sebe demantuje? I to je već dovoljno pa da bude jasno kako se sve svodi na laž ogoljenu u licemernom kukavičluku.
5. Demanti vladike Davida nije iskren, nego predstavlja pokušaj da se prikriju uvrede – „srpske ustaše“, „obojene revolucije“, „strane službe“ – upućene studentima. Crkva treba da bude zajednica hrabrosti i odgovornosti, a ne arena za autoritarne napade i pozorište za njihovo kasnije umanjivanje. Studenti koji tri meseca protestuju zaslužuju izvinjenje a ne demanti koji nastavlja da ih omalovažava. Mitropolit David ne pokazuje ni hrabrost ni poslušnost pred istinom. On od nje beži. Njegov demanti je samo odgovor uplašenog čoveka koji i dalje misli da gospodari našim umovima i srcima – a to nikako nije put ka pomirenju.
