De-kreacija

De-kreacija: učiniti da se od onoga što je stvoreno prelazi ka onome što je u pred-stvorenome.

Destrukcija: učiniti da se od onoga što je stvoreno prelazi u ništavilo. Prestupni nadomestak de-kreacije.

Stvaranje je ljubavni čin, i traje večno. U svakom trenutku našeg postojanja ono je izraz ljubavi Boga prema nama. Ali Bog može voleti jedino sam sebe. Njegova ljubav prema nama jeste ljubav samoga sebe preko nas. Pa taj način on, koji nam je dao bivstvovanje, voli u nama pristanak na to da ne budemo.

Naše postojanje samo je njegovo očekivanje i naš pristanak na to da ne postojimo.

On večito prosi od nas to postojanje koje nam sam on daje. Daje nam ga zato da bi ga od nas prosio.

Čoveku je dato prividno božanstvo da bi ga mogao sa sebe svući kao što je Hristos bio svukao sa sebe svoje stvarno božanstvo.

Odricanje. Oponašanje božanskog odricanja, kakvim je Bog u stvaranju. Bog se odriče – u izvesnom smislu – toga da bude sve. Mi se moramo odreći toga da bismo bili nešto. To je za nas jedino dobro.

Mi smo kao burad bez dna sve dok ne shvatimo da imamo dno.

Čovek poseduje samo ono čega se odriče. Ono čega se ne odričemo, izmiče nam. U tom smislu ne može se posedovati apsolutno ništa, ako se najpre nije prošlo kroz Boga.

Katoličko pričešće. Bog nije postao telo samo jednom; on svakodnevno postaje materija kako bi se dao čoveku da ga uzima kao hranu. I povratno, preko umora, patnje, smrti, čovek postaje materija i vraća se Bogu. Kako odbaciti tu povratnost?

Ono što je dole podseća na ono što je gore. Na taj način ropstvo je slika poslušnosti Bogu, poniženje je slika poniženja, fizička potreba je slika neuzdrživog pritiska milosti, svakodnevno prepuštanje svetaca volji Božijoj slika je nedostatka komadanja sveta kod zločinaca i prostitutki, itd.

Zbog toga treba tražiti ono što je kao slika najniže.

Neka ono što je u nama dole, pođe nadole, da bi ono što je gore moglo poći naviše. Jer mi kao da smo izokrenuti. Takvi se rađamo. Obnoviti prvobitni red znači uništiti u nama stvoreno biće.

Ono što je objektivno na mestu onoga što je subjektivno.

Isto tako ono što je pozitivno na mestu onoga što je negativno. Upravo to je sadržaj filozofije Upanišada.

Rađamo se i živimo nekako naopako, jer se rađamo i živimo u grehu, koji je nekakvo rušenje prave hijerarhije. Prva delatnost stoga treba da bude izokretanje toga poretka. Obraćanje.

Ako zrno ne umre… Mora umreti da bi oslobodilo zatvorenu u sebi energiju, kako bi iz nje nastale nove forme mogućnosti.

Isto tako i mi moramo umreti, kako bismo oslobodili vezanu energiju, kako bismo dobili slobodnu energiju, kadru da uzme u obzir prave odnose među stvarima.

U ljudskom životu postoje samo dva trenutka savršene nagosti i čistote: rođenje i smrt. Od onih što nose ljudski lik samo novorođenče i samrtnik mogu obožavati Boga, ne kaljajući njegovo božanstvo.

Smrt. Prolazno stanje, lišeno kako prošlosti tako i budućnosti. Neophodno za ulazak u večnost.

Radost u Bogu. U Bogu odista postoji savršena i beskrajna radost. Moje učešće ne može ništa dodati, moje ne–učešće ništa oduzeti toj savršenoj i beskrajnoj radosti. Kakvo onda ima značenje da li ću ja u njoj učestvovati ili neću? Nikakvog.

Oni koji žele sebe da spasu, ne veruju istinski u realnost radosti u Bogu.

Odricanje pretpostavlja prolaženje kroz muke jednake onima koje bi izazvao gubitak svih dragih nam bića i svih dobara, uključujući i veštine urođene i stečene u oblasti inteligencije i karaktera, zajedno s uverenjima i verom u ono što je dobro, postojano itd. I sve to ne treba odbaciti sam, nego izgubiti – kao Jov. Ali energije na taj način odsečene od svoga predmeta nije slobodno rasipati ni na kakva kolebanja niti ih upropašćivati.

Neka muka stoga bude još veća nego u slučaju stvarne nesreće, neiseckana na pojedine trenutke niti upravljena ka nekoj nadi.

Vera u besmrtnost je štetna, jer nije u našoj moći da sebi predstavimo dušu kao istinski netelesnu. Tako je onda ta vera u suštini vera u produženje života, i oduzima upotrebu smrti.

Prisutnost Boga. Treba to razumeti na dva načina. Kao tvorac Bog je prisutan u svakoj stvari koja postoji otkad postoji. Prisutnost u kojoj Bog ima potrebu da sarađuje sa stvorenjem jeste prisutnost Boga već ne kao tvorca, nego kao duha. Prva prisutnost je prisutnost stvaranja. Druga je prisutnost de–kreacije. („Onaj koji nas je stvorio bez nas, neće nas bez nas spasti“ – Sv. Avgustin.)

Biti i imati. – Čovek nema biti, njegovo je samo imati. Čovekovo biti smešteno je van zastora, na strani natprirodnog sveta. O sebi on može znati samo onoliko koliko mu je dato preko spoljnih okolnosti. Moje ja sakriveno je za mene (i za druge); ono je na strani Boga, ono je u Bogu, ono je Bog. Biti ponosan znači zaboraviti da si Bog… Zastor je ljudska beda: zastor je postojao čak i za Hrista.

Jov. Satana Bogu: Da li se voli nesebično? Reč je o nivou ljubavi. Da li ljubav postoji samo na nivou ovaca, zasejanih polja, brojne dece? Ili seže dalje, u treću dimenziju, u dubinu?

Makar to bila i najdublja ljubav, nailazi trenutak rascepa, kada ljubav pada, gine pod teretom, i to je trenutak koji preobražava, koji od onoga što je završeno prenosi u nezavršeno, koji čini da ljubav duše prema Bogu postaje u duši nešto transcendentno. To je smrt duše. Jao onome u koga smrt tela biva pre smrti duše. Zašto takva smrt pada neočekivano? Tako mora biti. Sve mora na nas padati neočekivano.

Treba se iskoreniti. Poseći drvo i načiniti od njega krst, i zatim ga nositi iz dana u dan.

Izvor: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Prevod: Petar Vujičić