Де-креација

Де-креација: учинити да се од онога што је створено прелази ка ономе што је у пред-створеноме.

Деструкција: учинити да се од онога што је створено прелази у ништавило. Преступни надоместак де-креације.

Стварање је љубавни чин, и траје вечно. У сваком тренутку нашег постојања оно је израз љубави Бога према нама. Али Бог може волети једино сам себе. Његова љубав према нама јесте љубав самога себе преко нас. Па тај начин он, који нам је дао бивствовање, воли у нама пристанак на то да не будемо.

Наше постојање само је његово очекивање и наш пристанак на то да не постојимо.

Он вечито проси од нас то постојање које нам сам он даје. Даје нам га зато да би га од нас просио.

Човеку је дато привидно божанство да би га могао са себе свући као што је Христос био свукао са себе своје стварно божанство.

Одрицање. Опонашање божанског одрицања, каквим је Бог у стварању. Бог се одриче – у извесном смислу – тога да буде све. Ми се морамо одрећи тога да бисмо били нешто. То је за нас једино добро.

Ми смо као бурад без дна све док не схватимо да имамо дно.

Човек поседује само оно чега се одриче. Оно чега се не одричемо, измиче нам. У том смислу не може се поседовати апсолутно ништа, ако се најпре није прошло кроз Бога.

Католичко причешће. Бог није постао тело само једном; он свакодневно постаје материја како би се дао човеку да га узима као храну. И повратно, преко умора, патње, смрти, човек постаје материја и враћа се Богу. Како одбацити ту повратност?

Оно што је доле подсећа на оно што је горе. На тај начин ропство је слика послушности Богу, понижење је слика понижења, физичка потреба је слика неуздрживог притиска милости, свакодневно препуштање светаца вољи Божијој слика је недостатка комадања света код злочинаца и проститутки, итд.

Због тога треба тражити оно што је као слика најниже.

Нека оно што је у нама доле, пође надоле, да би оно што је горе могло поћи навише. Јер ми као да смо изокренути. Такви се рађамо. Обновити првобитни ред значи уништити у нама створено биће.

Оно што је објективно на месту онога што је субјективно.

Исто тако оно што је позитивно на месту онога што је негативно. Управо то је садржај филозофије Упанишада.

Рађамо се и живимо некако наопако, јер се рађамо и живимо у греху, који је некакво рушење праве хијерархије. Прва делатност стога треба да буде изокретање тога поретка. Обраћање.

Ако зрно не умре… Мора умрети да би ослободило затворену у себи енергију, како би из ње настале нове форме могућности.

Исто тако и ми морамо умрети, како бисмо ослободили везану енергију, како бисмо добили слободну енергију, кадру да узме у обзир праве односе међу стварима.

У људском животу постоје само два тренутка савршене нагости и чистоте: рођење и смрт. Од оних што носе људски лик само новорођенче и самртник могу обожавати Бога, не каљајући његово божанство.

Смрт. Пролазно стање, лишено како прошлости тако и будућности. Неопходно за улазак у вечност.

Радост у Богу. У Богу одиста постоји савршена и бескрајна радост. Моје учешће не може ништа додати, моје не–учешће ништа одузети тој савршеној и бескрајној радости. Какво онда има значење да ли ћу ја у њој учествовати или нећу? Никаквог.

Они који желе себе да спасу, не верују истински у реалност радости у Богу.

Одрицање претпоставља пролажење кроз муке једнаке онима које би изазвао губитак свих драгих нам бића и свих добара, укључујући и вештине урођене и стечене у области интелигенције и карактера, заједно с уверењима и вером у оно што је добро, постојано итд. И све то не треба одбацити сам, него изгубити – као Јов. Али енергије на тај начин одсечене од свога предмета није слободно расипати ни на каква колебања нити их упропашћивати.

Нека мука стога буде још већа него у случају стварне несреће, неисецкана на поједине тренутке нити управљена ка некој нади.

Вера у бесмртност је штетна, јер није у нашој моћи да себи представимо душу као истински нетелесну. Тако је онда та вера у суштини вера у продужење живота, и одузима употребу смрти.

Присутност Бога. Треба то разумети на два начина. Као творац Бог је присутан у свакој ствари која постоји откад постоји. Присутност у којој Бог има потребу да сарађује са створењем јесте присутност Бога већ не као творца, него као духа. Прва присутност је присутност стварања. Друга је присутност де–креације. („Онај који нас је створио без нас, неће нас без нас спасти“ – Св. Августин.)

Бити и имати. – Човек нема бити, његово је само имати. Човеково бити смештено је ван застора, на страни натприродног света. О себи он може знати само онолико колико му је дато преко спољних околности. Моје ја сакривено је за мене (и за друге); оно је на страни Бога, оно је у Богу, оно је Бог. Бити поносан значи заборавити да си Бог… Застор је људска беда: застор је постојао чак и за Христа.

Јов. Сатана Богу: Да ли се воли несебично? Реч је о нивоу љубави. Да ли љубав постоји само на нивоу оваца, засејаних поља, бројне деце? Или сеже даље, у трећу димензију, у дубину?

Макар то била и најдубља љубав, наилази тренутак расцепа, када љубав пада, гине под теретом, и то је тренутак који преображава, који од онога што је завршено преноси у незавршено, који чини да љубав душе према Богу постаје у души нешто трансцендентно. То је смрт душе. Јао ономе у кога смрт тела бива пре смрти душе. Зашто таква смрт пада неочекивано? Тако мора бити. Све мора на нас падати неочекивано.

Треба се искоренити. Посећи дрво и начинити од њега крст, и затим га носити из дана у дан.

Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Превод: Петар Вујичић