Prevodi i prepisi

Danilo Kiš o spiritizmu

Leonid Šejka, Odaja Omega (detalj), 1967.

Priča „Ogledalo nepoznatog“, prema svedočenju samog autora, ima činjeničku podlogu u vestima koje je donosio mađarski list Aradi Naplóu za 1858.[1] U priči se govori kako je jedan jevrejski trgovac iz Segedina imao tri kćeri. Jednog dana je dve starije kćerke odveo čezama u Arad da ih upiše u Devojačku gimnaziju. Na povratku iz Arada, u nekoj šumi, napadnu ih dvojica razbojnika i sve troje prekolju. Najmlađa kćerka, koja je bila kod kuće sa majkom, u snu je, držeći ogledalce u rukama, sve to videla. Prema njenom detaljnom opisu razbojnika, ovi su ubrzo uhvaćeni.

Ovaj događaj zalazi u područje spiritizma. U Post Scriptum-u za Enciklopediju mrtvih autor navodi i dopunsku literaturu koju je konsultovao za oblast spiritizma. To su knjige Nepoznato i psihički problemi čuvenog francuskog astronoma Kamija Flamariona (1842–1925)[2] i Spiritizam Ivon Kastelan iz čuvene edicije Que sais-je?[3] Evo šta piše Kiš:

„Što se tiče pripovetke Ogledalo nepoznatog treba reći da spiritistički adepti, pa i gospođa Kastelan, ovaj fait divers smatraju autentičnim. Analogan slučaj navodi i čuveni astronom Kamij Flamarion (1842–1925), pisac ne manje čuvenih dela Pluralitet nastanjenih svetova i Nepoznato i prirodne moći. U delu Nepoznato i psihički problemi, on iznosi slučaj izvesnog gospodina Berara, bivšeg magistra i narodnog poslanika: Gospodin Berar bio je prisiljen tokom izleta da prenoći u jednom bednom svratištu, ‘u nekom šumovitom predelu’. Odjednom, u snu, video je do u najmanje pojedinosti ubistvo koje će se dogoditi tri godine kasnije u toj istoj sobi u kojoj je sada spavao snom pravednika; žrtva će biti neki gospodin po imenu Viktor Arno, advokat. Zahvaljujući upravo snu što ga je g. Berar sačuvao u svom sećanju, ubica će biti otkriven. Ovaj događaj pominje u drugom tomu svojih memoara i gospodin Garon, penzionisani policijski inspektor, u čiju objektivnost i odsustvo mašte ne bismo smeli da sumnjamo. (I. Kastelan, Spiritizam, P. 1954)“[4]

I doista, u knjizi Ivon Kastelan, u prevodu Mirka Radojičića, opisuje se događaj, gde je „vizija upravljena na budući događaj, bez lične veze sa svedokom“:

„Kamij Flamarion, u svojoj knjizi Nepoznato i psihički problemi, iznosi slučaj g. Berara, ranijeg sudskog službenika i poslanika: primoran da za vreme jednog izleta spava u nekoj bednoj krčmi sred pošumljene planine, video je u snu sve detalje ubistva koje će se desiti tri godine kasnije u toj istoj sobi, a čija je žrtva bio g. Viktor Arno, advokat. Zahvaljujući sećanju na taj san, g. Berar je otkrio ubicu. Ovaj podatak je doneo i g. Goron, nekadašnji šef policije, u svojim Memoarima, II, s. 338.“[5]

Ali, u istoj toj knjizi Ivon Kastelan, neposredno pre ovog primera, naveden je i onaj o kojem piše Danilo Kiš:

„Vest s one strane groba – donesena u aradskoj Gazeti (Mađarska), novembra 1858:

Dva brata Jevreja iz Đeka (Mađarska) išli su u Grosvardajn da odvezu u internat svoje dve četrnaestogodišnje kćeri. Tokom noći koja je usledila njihovom putu, druga kćerka jednog od braće, stara deset godina, a koja je ostala kući, naglo se probudila i svojoj majci kroz plač ispričala da je sanjala oca i strica okružene seljacima koji su im hteli naneti zlo.

U početku se majka nije osvrtala na njene reči. Ali, videći da ne može smiriti dete, odvela ga je kod gradonačelnika kome je ono ponovilo svoj san, dodajući da je prepoznala među seljacima dva suseda, a da se događaj desio na rubu jedne šume.

Gradonačelnik je odmah poslao ljude kućama seljaka koji su zaista bili odsutni. Zatim, da bi se uverio u istinu, poslao je u naznačenom pravcu druge ljude koji su našli pet leševa na kraju šume. Bili su to dva oca sa kćerkama i kočijašem koji ih je vozio. Leševi su bili bačeni u vatru da bi postali neprepoznatljivi. Žandari su odmah započeli istragu. Uhapsili su dva naznačena seljaka u trenutku kad su menjali novčanice poprskane krvlju. U zatvoru su priznali zločin, govoreći da su u brzom otkrivanju zlodela prepoznali prst božji.“[6]

Malo je verovatno da je Kiš doista čitao list Aradi Naplóu iz novembra 1858, kako je to inače sugerisano u intervjuu „Savest jedne nepoznate Evrope“ iz 1986, dat listu Folhetim iz Sao Paola. Pre će biti da se o ovom događaju obavestio iz knjige gospođe Ivon Kastelan.

Opisani događaj spada u spiritizam, kako ga je definisao Alan Kardek (1804–1869), osnivač spiritizma:

„Spiritizam je doktrina zasnovana na postojanju, manifestacijama i učenju Duhova.“[7]

Ovako shvaćen spiritizam nije filosofsko učenje, ali može biti povezano sa njim. Kako je kod nas krajem XIX veka pisano o spiritističkom učenju,[8] pojavila se poslednje godine tog veka i knjiga Spiritizam profesora filosofije Branislava Petronijevića.[9] Namera beogradskog filosofa bila je da svojom knjigom suzbije spiritističku zabludu.

U uvodu svoje knjige Petronijević upozorava da spiritizam označava dve sasvim različite stvari: spiritističke pojave i spiritističku teoriju, prema kojoj su uzrok tih pojava bestelesni duhovi koji prebivaju u natčulnom svetu. Neko može priznavati realnost spiritističkih pojava, a da odbacuje spiritističku teoriju, da ne bude spiritist. Zato naš filosof predlaže da se spiritizam ograniči na samu teoriju, a da se pojave nazovu okultnim (= neobičnim, mračnim).

Spiritizam valja razlikovati od spiritualizma, filosofskog učenja prema kojem su krajnji elementi sveta duhovne prirode. Prvi filosof spiritualista koji je kritikovao spiritizam bio je Eduard fon Hartman (Hartmann, E., Der Spiritismus, H. Haacke, Leipzig, 1885, zweite Aufl. 1896). Odgovorio mu je Aleksandar Aksakov knjigom Animismus und Spiritismus (1890, 3. Aufl. 1898). Na Hartmanov odgovor Aksakovu, reagovao je Karl Di Prel. I naš spiritualista Petronijević se pridružio naučnoj i filosofskoj kritici spiritizma i njegovoj pretenziji da bude jedna filosofska teorija sveta.

U odnosu na priznavanje postojanja spiritističkih pojava Petronijević deli naučnike u tri grupe: (1) priznaju i realnost pojava i spiritističku teoriju, (2) priznaju pojave, ali odbacuju teoriju, (3) odbacuju i realnost pojava i teoriju spiritizma. Među filosofima pak on navodi Fihtea mlađeg i Ulricija kao one koji su prihvatali spiritističku teoriju. Eduard Hartman je kritikovao spiritizam i odbacio njegovu teoriju. Naš filosof se pridružuje Hartmanu. Pri tome nastoji da pokaže kako se sve spiritističke pojave mogu objasniti na prirodan način.

U svojim esejima i intervjuima Kiš se nije izjašnjavao po pitanju spiritizma. Ali se u spisateljskoj praksi pridržavao činjenica kao polazišta za svoje pripovetke i romane. Pa čak i kada zađe u područje fantastike, kao što je slučaj sa pripovetkom „Ogledalo nepoznatog“, on se oslanja na odgovarajući dokument kako bi uverio čitaoca u realnost događaja o kojem pripoveda. Pozivanjem na događaj opisan u listu Aradi Naplóu iz novembra 1858, naš pisac želi da čitaoca uveri kako on to nije izmislio. Ali ostaje i dalje pitanje da li je i sam verovao da se događaj desio onako kako su novine izvestile.

Sama pripovetka teško može da se uzme kao svedok po ovom pitanju. Ali jedna njena rečenica ipak daje izvestan mig:

„U tim istim novinama iz vremena rane vladavine Franje Josifa nalazimo i svedočanstvo samog gospodina biroša, dato pod zakletvom, svedočanstvo utoliko dragocenije što potiče od čoveka koji je, po sopstvenom priznanju, lišen svakog sujeverja i naginje ‘pozitivizmu’.“[10]

Navedena rečenica sugeriše da se događaj kako je opisan u novinama doista i desio. Ako uzmemo da ona nije samo stilizovanje pisca nego da prenosi i njegovo lično verovanje, onda bi se moglo reći da je i sam Kiš verovao u ono što je aradski list objavio. To nipošto ne znači da je priznavao i spiritističko objašnjenje tog događaja. Po tom pitanju verovatno je bio bliži Petronijeviću – čiju knjigu o spiritizmu, po svoj prilici, nije ni čitao – nego spiritistima.

 

Izvor: Ilija Marić, Beleške o Kišu i filosofiji, Stari Banovci – Beograd: Bernar, 2017, 179–183.

 

 

[1] Kiš, D., Enciklopedija mrtvih, str. 98–99. „U slučaju te novele stvari su proistekle iz mađarskog lista koji je u tekstu pomenut“ (D. Kiš., Gorki talog iskustva, BIGZ, Beograd, 1991, str. 169).

[2] Flammarion, K., L’Inconnu et les problèmes psychiques, E. Flammarion, Paris, 1900 (u srpskom prevodu: Flamarion, K., Neznani svet i psihički problemi, Beograd, 1905).

[3] Castelan, Y., Le Spiritisme, Pressse Universitaire de France, Paris, 1954 (u srpskom prevodu: Kastelan, I., Spiritizam, KZNS, Novi Sad, 1987).

[4] Kiš, D., Enciklopedija mrtvih, str. 175–176.

[5] Kastelan, I., Spiritizam, KZNS, Novi Sad, 1987, str. 17–18.

[6] Ibid., str. 17.

[7] Ibid., str. 8–9.

[8] Stanojević, S., „Nadprirodne“ pojave starijeg i novijeg doba, Novi Sad, 1899; Iz nadčulnog sveta, preveo s nemačkog Mihailo Lanović, Beograd, 1896.

[9] Petronijević, B., Spiritizam, Miloš Veliki, Beograd, 1900. Knji­ga je potom izdavana još šest puta, uvek kod različitih izdavača: 1910, 1922, dva puta 1988, 1997, 1998.

[10] Kiš, D., Enciklopedija mrtvih, str. 99.