Stenli Spenser, Vaskrsenje: Ponovni susret, 1945.
Sve su priče ispričane. Svi biblijski i svetootački citati ispaljeni u „protivnika”. I ništa. Bučni tajac. Samo jedna, obimom nevelika, pesma bruji u pozadini sa svega nekoliko reči: Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi i onima u grobovima život darova. Ispod ruševina je proklijao i cveta novi život. Dočekali smo još jedan Vaskrs.
Ali, ove godine nekako drugačiji (= mi). Prosvećeni radošću Vaskrslog Bogočoveka, zagrlili smo jedni druge. I ne samo to; kao da mesecima živimo ekstatički, istupajući iz sebe, iz svog samorefleksivnog životarenja, angažujući sve fizičke i umne sile svoga bića da živi za drugoga. Čak i onima koji nas mrze dovikujemo: Braćo! Želeći da im sve oprostimo Vaskrsenjem. Izgleda da oni misle da nemamo šta da im oprostimo.
S tim u vezi, podsetimo se reči Meše Selimovića, tog gospodina među piscima, kako je primetio veliki Mihiz:
„Ljubav je prilično neuvjerljiva. Možda ona postoji u životu, ali nije tako česta. Zato je treba i te kako dokazivati. Zlo ne treba dokazivati – ono je suviše često i suviše je prisutno u našem iskustvu.”
Prihvatajući savet velikog pisca, ja se zlom neću baviti. Puno je ljubavi na ulicama srpskih gradova (iako ne treba zaboraviti ni stradanja), puno je života. Puno je radosti. Stasala je nova generacija koja je kadra da zaleči ranu Meše Selimovića, da utoli bol koji se projavio u njegovom egzistencijalnom kriku:
„Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni.” (Meša Selimović, Tvrđava)
Na drugi dan Vaskrsa se upokojio papa Francisko. Svoje poslednje dane ovozemaljske plovidbe proveo je sa svojom pastvom. „Ja posvećujem sebe za njih”, govori Gospod u prvosvešteničkoj molitvi (Jn 17, 19). Bogočovek posvećuje Svoju ljudsku prirodu za svoju pastvu (= hrišćane) da i ona (= pastva) bude posvećena istinom i radošću učestvovanjem u Njemu. Kao dobri pastir, koji je, kako reče jedan stariji kolega i učitelj, plesao tango, Francisko je to doživeo i to je emitovao. Naravno, nije jedini. Svakako, prvojerarh bi trebalo da posvećuje sebe za pastvu, ako je zaista pastir.
Kada je papa Benedikt XVI uvideo da ne može da utiče na Kuriju (setimo se skandala koji su potresali Vatikan), kao čovek čistog obraza i dostojanstva, odlučio je da se povuče sa trona rimskih episkopa (žrtvujući svoj pontifikat, jer nije postojao drugi način da se promeni Kurija). Benedikt nije posećivao predsednike velikih silâ sa ciljem da potkazuje čak ni one koji su mantije koristili kao sredstvo manipulacije i sticanja kojekakve individualne koristi. Imajući na umu uvek koncept memoria Ecclesiae, koja je „mesto svake vere” i koja nadživljava vremenâ, nije dozvolio sebi da ga isto ovo sećanje Crkve upamti kao konformistu i podrivača.
Budimo, dakle, ono što jesmo. Nemojmo se vezivati ni za čije lađe, makar one bile i „bratske” ruske (mada, lično u to pompezno bratstvo ne verujem). Budimo autentični i dostojanstveni (koliko god ta reč bila nepoznata pojedincima među nama).
Već smo zaplesali tango, uhvatili smo „ritam i frekvencije vaskrsenjskoga potresa” (pesma episkopa Maksima) i posvećujemo sebe jedni za druge, pa i za one koji nas gađaju raznim farbama (scena koja neodoljivo podseća na „Balkanskog špijuna”). Imamo kuda! Naš stav je – radost. Bogočovek na svadbi u Kani zabranjuje da se širi priča o čudu koje je učinio, ne želeći da prekine radost mladenaca (svatovi bi zanemarili radost domaćina, želeći da vide čudotvorca). Neka naš ευχή bude užitak radosti u Vaskrslom Hristu.
A što se tiče bojenja, obojena su samo jaja.
Hristos vaskrse!
