Tokom poslednje dve decenije dvadesetog veka na Bogoslovskom fakultetu Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu pojavila se avangarda u tadašnjoj zaparloženoj teološkoj misli. Nju su predstavljali divni ljudi, veoma obrazovani jeromonasi koji su doktorirali teologiju u Atini, potom se dodatno usavršavali na ruskom teološkom institutu Sv. Sergija u Parizu i nakon toga postali profesori Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Njihova imena su Atanasije Jevtić, Amfilohije Radović i Irinej Bulović. Kasnije im se pridružio i nešto mlađi Ignatije Midić. Divni ljudi i izuzetni bogoslovi. Svako ko je imao priliku da ih uživo sluša na predavanjima ili još bolje da sa njima razgovara, mogao da je da nauči kako da razume i prihvati hrišćansku veru na najdublji, lični, egzistencijalno-ontološki način. Niko kao oni nije umeo tako verno da prenese najdublje tajne Crkve koje je trebalo shvatiti kao mistagoški put koji ima sotiriološki značaj za nas lično i za sve ljude i prirodu koja nas okružuje. Takav vid su uvek suprotstavljali onom koji je juridički ili administrativno-finansijski način razumevanja Crkve i delovanja unutar Crkve. Zahvaljujući njima, mnogi ljudi unutar Bogoslovskog fakulteta, ali još više i van fakulteta, uspeli su da dozvole sebi da ih dotakne božanska milost, svetlost koja prosvećuje um i srce, ljubav koja greje dušu i čini nas da budemo sveti Božiji ljudi. Kraće rečeno, hrišćani.
Onda su došle promene. Godine 1985. Amfilohije Radović postaje episkop Eparhije banatske, godine 1990. Irinej Bulović postaje episkop Eparhije bačke, godine 1991. Atanasije Jevtić postaje episkop Eparhije banatske, godine 1994. Ignatije Midić postaje episkop Eparhije braničevske. Sva četvorica su dobili zadatke od Crkve da više ne budu samo profesori Bogoslovskog fakulteta, već pre svega pastiri, duhovne vođe dodeljenih im Eparhija. Oni su nastavili da rade na fakultetu, ali se ubrzo pokazalo da zbog udaljenih Eparhija u Crnoj Gori i Hercegovini, dvojica najstarijih među njima, Amfilohije Radović i Atanasije Jevtić, više nisu mogli da predaju na Bogoslovskom fakultetu. Po prirodi posla i življenja u znatno bližim Eparhijama, dvojica mlađih po godinama rođenja ipak su mogli iz Novog Sada i Požarevca da dolaze i da nastave držati predavanja. Neki bi rekli da Episkop iz Novog Sada nije redovno dolazio držati predavanja, već je slao sveštenike da u njegovo ime predaju i da je takvo stanje trajalo godinama. Nikom sa fakulteta nije padalo na pamet da mu zbog toga da otkaz, što isti ispoštovani Gospodin, episkop i teolog, sa takvom ljubavlju i poštovanjem kao načinu ophođenja, četvrt veka kasnije nije pokazao prema jednom još mlađem Episkopu, ni malo manje bogoslovski obrazovanom ili manje autoritetnom nego što je on bio tokom osamdesetih godina 20. veka na svom vrhuncu dobročinjenja kao profesor istog fakulteta.
Sva četvorica teologa su poučavali ljude jednoj izuzetnoj stvari o kojoj se ranije nije govorilo. Tiče se fundamentalne istine Crkve da hrišćanin ne može da postoji sam za sebe u Crkvi, odnosno pred Bogom, već uvek u zajednici. Zajednica pretpostavlja pre svega Gospoda Isusa Hrista, potom ljude, a onda i sve ostalo što je Bog stvorio. Sin Božiji, Gospod Isus Hristos je Glava Crkve. Ljudi hrišćani su delovi Tela Hristovog. Sa ljudima se spasava i tvorevina. Svi zajedno Duhom Svetim su Crkva. Crkva za sve nas, dakle, nije vlast u sferi religije, odnosno religijske grupe, nije administracija niti organizacija koja je neophodna za organizovanje propovedanja Jevanđenja, nije finansijski entitet ili pravno lice sa mogućnošću upravljanja tokovima novca zbog nekih čisto ovozemaljskih razloga i tome slično. Crkva pre svega podrazumeva ljubav i poštovanje svakog čoveka, odnos koji ne potiče iz emocija, već od Duha Svetoga, ali koji i emocije čine blagim i blagonaklonim prema svima. Ne čini li vam se da upravo ovo nedostaje u poslednje vreme, poslednjih desetak godina, a naročito poslednjih barem godinu dana?
Hrišćanstvo i Crkva podrazumevaju ljubav i čvrstu povezanost među ljudima kojima je Isus Hristos glavni razlog i cilj života. Hrišćani se međusobno priznaju i povezuju. Kada se nađu negde daleko od svog zavičaja i makar se prvi put susreli, odmah osećaju da su bliski, kao da su neki rod koji odavno nisu videli, pa se raduju nakon dugo vremena od poslednjeg susreta. Hrišćani se uvek i svuda međusobno priznaju, jer se darovi Svetog Duha međusobno priznaju, kako je nekada davno govorio blažene uspomene, izuzetan teolog, a zašto ne i svetitelj, vladika hercegovački Atanasije. Zato se neće dogoditi da duhovnik nekog manastira govori protiv svog episkopa, jer priznaje episkopa za svog duhovnog nadziratelja. Zato vladika neće proterati nekog sveštenika, jer vidi sveštenika kao svog mlađeg brata i satrudnika. Zato episkop neće zlo govoriti protiv drugog episkopa, jer u njemu vidi svog duhovnog brata, mlađega ili starijega, većega ili manjega. Zato patrijarh neće proterati laika i sveštenika zbog internet komentara ili gostovanja na televizijama zato što nije shvatio da namere te dvojice ni malo nisu loše. Trebalo je da najpre razgovara sa njima, jednom, dva puta, tri puta, a što da ne i pet puta? Jer to je živi život. Ne treba prema ljudskoj duši reagovati tvrdo kao da se obraćaš kompjuteru ili, ne daj Bože, kao robovlasnik prema robu ili kao veleposednik prema kmetu ili kao aga ili čifluk-sajbija prema raji. Nego treba negovati nežnost u bratoljublju i da čašću činimo jedni druge većim od sebe, kao što nas poučava Sveti Apostol Pavle u Poslanici Rimljanima (12, 10).
U poslednjih desetak godina ovde kao da se teži povratku međuljudskim odnosima, odnosno društvenim odnosima, kakvi su bili u 17. i 18. veku. Zar smo zaboravili da je u to vreme došlo do velikih seoba Srba sa prostora Metohije i Kosova, pa su ubrzo došla plemena sa visokoh planina Albanije čiji su potomci i danas tamo dominantni po broju i svemu ostalom? Zar se ovde opet teži nečemu što su Srbi vekovima pokušavali da pobede u svojoj sredini, da se mole Bogu da Turci što pre odu odavde, pa na kraju da ih i fizički oteraju sa ovih prostora? Zar je kolektivno nesvesno, tokom nekoliko vekova ropstva pod Turcima dovelo do prirodnog prihvatanja nasilnika na vlasti bilo u vreme diktature kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića pre Drugog svetskog rata ili Josipa Broza Tita nakon Drugog svetskog rata? Da li je kolektivno nesvesno u delu stanovništva prihvatilo nasilje iz tih davnih vremena, razvilo mazohizam koji, ako nije zadovoljen, postaje sadizam? Nije li to priroda odnosa koji se i danas ponavljaju kao obrasci?
Šta onda preostaje pojedincima koji pate i koji su željni večne pravde i večne istine, koje je često pominjao Ava Justin u svojim besedama i obraćanjima? Danas biti hrišćanin, izgleda, nije lako. Ostala je zapamćena čuvena misao hrišćana iz Kartagine sa kraja 2. veka: „Unus Christianus, nullus Christianus“. Ne može postojati jedan hrišćanin koji veruje u Boga. Hrišćani mogu da postoje samo ako su zajedno. Ne mislim sada na patrijarha Kirila, ako je tačna priča da, kada služi Svetu Liturgiju, on ne pominje patrijarha Vartolomeja i još tri patrijarha, odnosno arhiepiskopa nekih drevnih Crkava. Ovde ipak mislim na obične ljude kao što su jedan sveštenik Vukašin Milićević i jedan laik Blagoje Pantelić. Zamislimo da su obojica imala jednog savetnika, sa kariranim pantalonama, inteligentnog kao u priči o Ivanu Karamazovu koji tom sagovorniku uporno govori „ti ne postojiš“. Zamislimo da su Vukašin i Blagoje poslušali takvog savetnika koji im govori da ne treba da se bore za istinu i pravdu u Crkvi, već da gledaju samo sebe i da se nikome ne zameraju. Da budu zadovoljni novcem i da obe njihove profesije mogu da im donesu daleko više novca nego što sada imaju kada Vukašin više nije jedan od beogradskih sveštenika koji inače mnogo „zarađuju“, kao ni ovaj drugi teolog, Blagoje, koji bi više prihoda imao da knjige njegove izdavačke kuće nisu izbačene iz beogradskih crkvenih prodavnica, kao i iz više eparhija. Obojici bi bilo dobro, a u duši mnogih mir, jer je sve dobro. Dobro po uzusima ovog sveta.
Možda su obojica morali da shvate da biti u Crkvi znači biti individua. Ako nisi individuocentričan, egocentričan, već ako te interesuje zajednica i pravda i istina koje su neodvojive od te zajednice, teško da ćeš onda opstati u Crkvi. Nije li u ovoj logici nešto duboko naopako? Valjda bi trebalo da nam je stalo do drugih u Crkvi, a ne samo do sebe. Zar nije istinita drevna izreka „Unus Christianus, nullus Christianus“, odnosno da ne može da postoji hrišćanin samo za sebe. Ili možda grešim? Kud nestadoše one izuzetne priče četvorice jeromonaha predavača na Bogoslovskom fakultetu iz poslednje dve decenije 20. veka, priče o veri i ljubavi prema Hristu i ljudima? Ljubavi koja nije prosto emocija, ali je od Duha Svetoga i mekša ljudsko srce i dušu da bi videlo i druge ljude. Onaj hercegovački episkop Atanasije koji je sav novac razdelio potrebitima, i niko mu nije sudio zbog toga, ali zato nije ostavio ni jedan, čak ni najmanji, dug Eparhije kada je zbog teške povrede vratnih pršljenova napustio mesto Episkopa. Zašto se mnogi današnji članovi Crkve, da ne pominjem činove, braća i po krvi, odnosno Srbi, ne ugledaju na njega? Novac dajte potrebitima, a vi gradite Carstvo Nebesko u srcima ljudi. To je naš put.