Током последње две деценије двадесетог века на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду појавила се авангарда у тадашњој запарложеној теолошкој мисли. Њу су представљали дивни људи, веома образовани јеромонаси који су докторирали теологију у Атини, потом се додатно усавршавали на руском теолошком институту Св. Сергија у Паризу и након тога постали професори Богословског факултета у Београду. Њихова имена су Атанасије Јевтић, Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић. Касније им се придружио и нешто млађи Игнатије Мидић. Дивни људи и изузетни богослови. Свако ко је имао прилику да их уживо слуша на предавањима или још боље да са њима разговара, могао да је да научи како да разуме и прихвати хришћанску веру на најдубљи, лични, егзистенцијално-онтолошки начин. Нико као они није умео тако верно да пренесе најдубље тајне Цркве које је требало схватити као мистагошки пут који има сотириолошки значај за нас лично и за све људе и природу која нас окружује. Такав вид су увек супротстављали оном који је јуридички или административно-финансијски начин разумевања Цркве и деловања унутар Цркве. Захваљујући њима, многи људи унутар Богословског факултета, али још више и ван факултета, успели су да дозволе себи да их дотакне божанска милост, светлост која просвећује ум и срце, љубав која греје душу и чини нас да будемо свети Божији људи. Краће речено, хришћани.
Онда су дошле промене. Године 1985. Амфилохије Радовић постаје епископ Епархије банатске, године 1990. Иринеј Буловић постаје епископ Епархије бачке, године 1991. Атанасије Јевтић постаје епископ Епархије банатске, године 1994. Игнатије Мидић постаје епископ Епархије браничевске. Сва четворица су добили задатке од Цркве да више не буду само професори Богословског факултета, већ пре свега пастири, духовне вође додељених им Епархија. Они су наставили да раде на факултету, али се убрзо показало да због удаљених Епархија у Црној Гори и Херцеговини, двојица најстаријих међу њима, Амфилохије Радовић и Атанасије Јевтић, више нису могли да предају на Богословском факултету. По природи посла и живљења у знатно ближим Епархијама, двојица млађих по годинама рођења ипак су могли из Новог Сада и Пожаревца да долазе и да наставе држати предавања. Неки би рекли да Епископ из Новог Сада није редовно долазио држати предавања, већ је слао свештенике да у његово име предају и да је такво стање трајало годинама. Ником са факултета није падало на памет да му због тога да отказ, што исти испоштовани Господин, епископ и теолог, са таквом љубављу и поштовањем као начину опхођења, четврт века касније није показао према једном још млађем Епископу, ни мало мање богословски образованом или мање ауторитетном него што је он био током осамдесетих година 20. века на свом врхунцу доброчињења као професор истог факултета.
Сва четворица теолога су поучавали људе једној изузетној ствари о којој се раније није говорило. Тиче се фундаменталне истине Цркве да хришћанин не може да постоји сам за себе у Цркви, односно пред Богом, већ увек у заједници. Заједница претпоставља пре свега Господа Исуса Христа, потом људе, а онда и све остало што је Бог створио. Син Божији, Господ Исус Христос је Глава Цркве. Људи хришћани су делови Тела Христовог. Са људима се спасава и творевина. Сви заједно Духом Светим су Црква. Црква за све нас, дакле, није власт у сфери религије, односно религијске групе, није администрација нити организација која је неопходна за организовање проповедања Јеванђења, није финансијски ентитет или правно лице са могућношћу управљања токовима новца због неких чисто овоземаљских разлога и томе слично. Црква пре свега подразумева љубав и поштовање сваког човека, однос који не потиче из емоција, већ од Духа Светога, али који и емоције чине благим и благонаклоним према свима. Не чини ли вам се да управо ово недостаје у последње време, последњих десетак година, а нарочито последњих барем годину дана?
Хришћанство и Црква подразумевају љубав и чврсту повезаност међу људима којима је Исус Христос главни разлог и циљ живота. Хришћани се међусобно признају и повезују. Када се нађу негде далеко од свог завичаја и макар се први пут сусрели, одмах осећају да су блиски, као да су неки род који одавно нису видели, па се радују након дуго времена од последњег сусрета. Хришћани се увек и свуда међусобно признају, јер се дарови Светог Духа међусобно признају, како је некада давно говорио блажене успомене, изузетан теолог, а зашто не и светитељ, владика херцеговачки Атанасије. Зато се неће догодити да духовник неког манастира говори против свог епископа, јер признаје епископа за свог духовног надзиратеља. Зато владика неће протерати неког свештеника, јер види свештеника као свог млађег брата и сатрудника. Зато епископ неће зло говорити против другог епископа, јер у њему види свог духовног брата, млађега или старијега, већега или мањега. Зато патријарх неће протерати лаика и свештеника због интернет коментара или гостовања на телевизијама зато што није схватио да намере те двојице ни мало нису лоше. Требало је да најпре разговара са њима, једном, два пута, три пута, а што да не и пет пута? Јер то је живи живот. Не треба према људској души реаговати тврдо као да се обраћаш компјутеру или, не дај Боже, као робовласник према робу или као велепоседник према кмету или као ага или чифлук-сајбија према раји. Него треба неговати нежност у братољубљу и да чашћу чинимо једни друге већим од себе, као што нас поучава Свети Апостол Павле у Посланици Римљанима (12, 10).
У последњих десетак година овде као да се тежи повратку међуљудским односима, односно друштвеним односима, какви су били у 17. и 18. веку. Зар смо заборавили да је у то време дошло до великих сеоба Срба са простора Метохије и Косова, па су убрзо дошла племена са високох планина Албаније чији су потомци и данас тамо доминантни по броју и свему осталом? Зар се овде опет тежи нечему што су Срби вековима покушавали да победе у својој средини, да се моле Богу да Турци што пре оду одавде, па на крају да их и физички отерају са ових простора? Зар је колективно несвесно, током неколико векова ропства под Турцима довело до природног прихватања насилника на власти било у време диктатуре краља Александра Првог Карађорђевића пре Другог светског рата или Јосипа Броза Тита након Другог светског рата? Да ли је колективно несвесно у делу становништва прихватило насиље из тих давних времена, развило мазохизам који, ако није задовољен, постаје садизам? Није ли то природа односа који се и данас понављају као обрасци?
Шта онда преостаје појединцима који пате и који су жељни вечне правде и вечне истине, које је често помињао Ава Јустин у својим беседама и обраћањима? Данас бити хришћанин, изгледа, није лако. Остала је запамћена чувена мисао хришћана из Картагине са краја 2. века: „Unus Christianus, nullus Christianus“. Не може постојати један хришћанин који верује у Бога. Хришћани могу да постоје само ако су заједно. Не мислим сада на патријарха Кирила, ако је тачна прича да, када служи Свету Литургију, он не помиње патријарха Вартоломеја и још три патријарха, односно архиепископа неких древних Цркава. Овде ипак мислим на обичне људе као што су један свештеник Вукашин Милићевић и један лаик Благоје Пантелић. Замислимо да су обојица имала једног саветника, са карираним панталонама, интелигентног као у причи о Ивану Карамазову који том саговорнику упорно говори „ти не постојиш“. Замислимо да су Вукашин и Благоје послушали таквог саветника који им говори да не треба да се боре за истину и правду у Цркви, већ да гледају само себе и да се никоме не замерају. Да буду задовољни новцем и да обе њихове професије могу да им донесу далеко више новца него што сада имају када Вукашин више није један од београдских свештеника који иначе много „зарађују“, као ни овај други теолог, Благоје, који би више прихода имао да књиге његове издавачке куће нису избачене из београдских црквених продавница, као и из више епархија. Обојици би било добро, а у души многих мир, јер је све добро. Добро по узусима овог света.
Можда су обојица морали да схвате да бити у Цркви значи бити индивидуа. Ако ниси индивидуоцентричан, егоцентричан, већ ако те интересује заједница и правда и истина које су неодвојиве од те заједнице, тешко да ћеш онда опстати у Цркви. Није ли у овој логици нешто дубоко наопако? Ваљда би требало да нам је стало до других у Цркви, а не само до себе. Зар није истинита древна изрека „Unus Christianus, nullus Christianus“, односно да не може да постоји хришћанин само за себе. Или можда грешим? Куд нестадоше оне изузетне приче четворице јеромонаха предавача на Богословском факултету из последње две деценије 20. века, приче о вери и љубави према Христу и људима? Љубави која није просто емоција, али је од Духа Светога и мекша људско срце и душу да би видело и друге људе. Онај херцеговачки епископ Атанасије који је сав новац разделио потребитима, и нико му није судио због тога, али зато није оставио ни један, чак ни најмањи, дуг Епархије када је због тешке повреде вратних пршљенова напустио место Епископа. Зашто се многи данашњи чланови Цркве, да не помињем чинове, браћа и по крви, односно Срби, не угледају на њега? Новац дајте потребитима, а ви градите Царство Небеско у срцима људи. То је наш пут.