Ilija Marić, naš poznati i priznati istoričar srpske filosofije, u svojoj poslednjoj knjizi U vrtu misli je objavio i studiju „Filosofska disertacija Jovana Stefanovića Baljevića“ . U literaturi je Baljević poznat po tome što je u Haleu, aprila 1752, odbranio filosofsku disertaciju. Smatralo se da je to prva filosofska disertacija kod nas, pri čemu su neki tumači tvrdili da je čak reč o prvoj doktorskoj disertaciji kod Srba ili pak Crnogoraca. Marić je te tvrdnje temeljno preispitao, a rezultat do kojeg je došao donosimo u nastavku, u tekstu koji je zapravo zaključno poglavlje pomenute studije.
Dissertatio philosophica de propagatione religionis armata, naslovna strana
Do sada su se Baljevićem[1] najviše bavili istoričari i istoričari književnosti. One prve je zanimao u kontekstu seobe Srba u Rusiju polovinom XVIII veka kao i zbog njegovih istorijsko-geografskih opisa Crne Gore koje su naručivali Rusi, s jedne strane, ili zbog moguće povezanosti sa lažnim carem Šćepanom Malim, s druge. Oni drugi su rukovođeni antikvarskim interesima upotpunjavanja belina na mapi istorije srpske književnosti. Ni jedne ni druge, dakle, nije zanimao Baljević kao filosof. Što se filosofa tiče, samo su njih dvojica (obojica su iz Crne Gore) do sada pisali o njemu. Jedan je bio zamoljen da sačini kraću recenziju Baljevićeve disertacije, a drugi je napisao monografiju o njemu rukovođen osnovnim pitanjem identiteta Crnogoraca i crnogorske nacije. Izlazi tako da nikoga do sada nije zanimao sam Baljević kao filosof. Mene je, međutim, zainteresovala upravo ta strana. Naime, upadljiva je bila neobičnost da se daroviti pisac jedne filosofske disertacije nakon njene odbrane nije više bavio filosofijom. Motivisan u prvom redu ovom neobičnošću, u diskontinuitetu sam u rasponu od gotovo dve decenije istraživao Baljevićev jedini filosofski rad.
Zapazio sam da su moji prethodnici sasvim ignorisali univerzitetski kontekst u okviru kojeg je napisana i odbranjena razmatrana filosofska disertacija. Nije im bilo čudno da neko u to vreme dođe iz Crne Gore, gde je bilo vrlo malo pismenih a gotovo nimalo filosofski obrazovanih, i uspeva da napiše solidnu filosofsku raspravu u nemačkom univerzitetskom gradu. Takvo nešto ipak pretpostavlja filosofski dar. Ali naš filosof nakon odbrane, na naše veliko iznenađenje, potpuno diže ruke od filosofije, što se ne bi očekivalo od nekog ko ima takav dar. Nešto tu nije „štimalo“ i činilo mi se da bi za razjašnjenje ove neobičnosti valjalo potanje ispitati „pravila igre“ u vezi sticanja titula na univerzitetu u Haleu polovinom XVIII veka. Zato sam svoju pažnju usmerio u tom pravcu.
U pismu ruskoj carici Jelisaveti Petrovnoj Baljević je avgusta 1757. napisao da je u Austriji, Saksoniji i drugde mnogo godina izučavao razne nauke i tako je stekao znanja iz „filosofije, matematike, jurisprudencije i latinskog i nemačkog jezika, o čemu postoje atestati od akademije“.[2] Uočimo da se Baljević ovde poziva na svedočanstva (= atestate) o završenim školama, ali ne i na doktorat ili magisterijum iz filosofije. Ili kako je to formulisao predsedavajući G. T. Caharije: „Na našim akademijama ima vrlo malo primera da se studenti grčke [= pravoslavne] otadžbine i vere uspinju na katedru…“[3] Ovde se misli na katedru sa koje se govori prilikom odbrane disertacije. I to je svakako bio ne mali uspeh Jovana Baljevića.
U vreme kada se na nemačkim univerzitetima još nisu počeli promovisati doktori filosofije, a titula magistra filosofije se sticala posle odgovarajućeg ispita, a ne odbranom filosofske disertacije, nije se moglo očekivati da Jovan Baljević odbranom filosofske rasprave, čak i da je bio njen autor, stekne neku od te dve titule. Pri tome treba korigovati Andriju Stojkovića koji je napisao da je Baljević prvi od Srba „objavio“ filosofsku disertaciju. Baljević je, po svoj prilici, kako su nalagali tadašnji običaji, finansirao njeno štampanje, ali on nije bio autor rasprave koju je „branio“ pa se ne može reći da ju je on objavio. Isto tako, ne može se reći da je to prva filosofska disertacija kod Srba, kao što je napisao A. Stojković, mada ju je, prema proceduri disputovanja na Univerzitetu u Haleu, jedan Srbin branio. Tačno je, međutim, da je Jovan Baljević prvi od Srba na nekom univerzitetu „odbranio filosofsku disertaciju“, kako je to formulisao Slobodan Žunjić u svojoj Istoriji srpske filozofije,[4] u kojoj je „Jovanu Stefanoviću Baleoviću“ posvetio ukupno desetak reči.
U vezi Baljevićevog školovanja u Haleu ostale su najmanje dve nedoumice koje se mogu razrešiti jedino uvidom u arhiv Univerziteta ovog nemačkog grada. Na jednu smo već ukazali: šta je tačno pisalo na svedočanstvu (atestatu) koje je on dobio nakon odbrane filosofske disertacije, tj. završetka studija na Pravnom (Filosofskom?) fakultetu? Druga se tiče datuma početka Baljevićevog školovanja u Haleu. Iz pomenutog pisma iz avgusta 1748. Pantelejmona Stratimirovića G. A. Frankeu izlazilo bi da je Baljević započeo školovanje 1745. Međutim, u svojoj uvodnoj reči predsedavajući G. T. Caharije 21. aprila 1752. takođe je rekao: „Više od devet godina napajao si se ovde najkorisnijim poukama i učenjima.“[5] Iz ovog bi sledilo da je Jovan Baljević započeo svoje školovanje u Haleu 1743, a možda i 1742. Dakle, da li je počeo školovanje u Haleu 1745. ili neku godinu ranije?
Ova druga nedoumica vezana je i za pitanje kada su Srbi počeli dolaziti na studije u Hale. U članku „Serbischen Studenten an den Universitäten Halle, Leipzig und Göttingen“ (1938) Mita Kostić je napisao: „Prvi Srbi za koje se dosad moglo utvrditi da su studirali u Haleu bila su dva pravoslavna kaluđera, Arsenije Teofanović i Jevrem Georgijević.“[6] Pomenuti kaluđeri došli su u Hale 1745, kada je po tvrdnji Pantelejmona Stratimirovića došao i Jovan Baljević, za koga, kako je rečeno, Mita Kostić u vreme pisanja svog članka nije ni znao. Međutim, ako je u pravu G. T. Caharije, onda je Jovan Baljević došao najmanje dve godine pre Teofanovića i Georgijevića. Moguće razrešenje ove nedoumice bilo bi da se pre upisivanja studija u Haleu Baljević pripremao za njih ne tri (od 1745. do 1748) nego najmanje pet godina (od 1742/43. do 1748), odnosno da je u istom gradu pohađao, današnjim jezikom rečeno, gimnaziju ili sličnu vrstu srednje škole.[7]
Izvor: Ilija Marić, U vrtu misli. Ogledi o srpskim filosofima i piscima, Otačnik, Bernar: Beograd, 2020, str. 36-39.
[1] Jovan Stefanović Baljević (1728-1769/73) je bio srpski filosof. Rođen je u Pelevom brijegu, u Bratonožićima, a umro je, prema jednoj verziji, u Rusiji 1769, a, prema drugoj, ubijen je 1773. u manastiru Svetog Nikole u Brčelima (Crmnica). Studirao je filosofiju i pravo u Haleu (Nemačka), gde je 1752. odbranio filosofsku disertaciju „De propagatione religionis armata“, čiji je pravi autor bio, kako su pokazala moja istraživanja, Gothilf Traugot Caharije (1729-1777), Baljevićev mentor i predsednik komisije na odbrani navedene disertacije. Nakon toga je bio gradski sindik u Sremskim Karlovcima, a 1757. prelazi u Rusiju gde je postao oficir u ruskoj vojsci. Neki istoričari drže da je lažni car Šćepan Mali zapravo Jovan Baljević. Baljević je autor spisa „Geografsko-istorijski opis Crne Gore“ (1757) i „Osnovni podaci o Crnoj Gori“ (1757).
[2] Političeskie i kulьturnыe otnošeniя Rossii s юgosalvяnskimi zemlяmi v XVIII v. Dokumenti, Moskva 1984, str. 214. Uočimo da se Baljević ovde poziva na svedočanstva (= atestate) o završenim školama, ne na doktorat ili magisterijum iz filosofije.
[3] Martinović, D. J., Dr Jovan Stefanović Baljević (ili Šćepan Mali): život i rad, str. 79.
[4] Žunjić, S., Istorija srpske filozofije, ΠΛΑΤΩ books, Beograd 2009, str. 88.
[5] Martinović, D. J., Dr Jovan Stefanović Baljević (ili Šćepan Mali): život i rad, str. 80.
[6] Kostić, M., Kulturni-istorijska raskrsnica Srba u XVIII veku, SKD Prosvjeta, Zagreb 2010, str. 156.
[7] Frankeova zadužbina u Haleu razvila je različite obrazovne institucije, kao što su latinska gimnazija i Pedagogijum (Grbić, D., Delo Dositeja Obradovića u evropskom književno-kulturnom kontekstu, str. 146–149).
