U ovoj godini političkih kriza i u našoj zemlji i u inostranstvu – kao i predsedničkih izbora, svi hrišćani moraju uvideti svoju odgovornost u uobličavanju događaja, u najmanju ruku, glasanjem. Mišljenje po kome je moguće uzdržavanje od politike, imunost u odnosu na proces koji je neizbežno problematičan i često prljav, jedna je od najučestalijih grešaka koja se javlja kod mnogih ljudi. U stvari, uzdržavanje je pasivno, nesveno i neodgovorno podržavanje bilo koga ko ima ili će dobiti vlast. Često se dešava da usled indiferentnosti većeg dela ljudi, pogrešni ljudi dođu na vlast u pogrešno vreme.
Crkva je u prošlosti često pružala neuslovljenu i nekritičku podršku imperatorima, carevima i ostalim vlastodršcima, jednostavno zbog toga što se smatralo da su oni od samoga Boga odabrani i postavljeni da vladaju. Zaista, i sam sveti apostol Pavle nas uči da je vlast „od Boga ustanovljena“ i hrabri da „činimo dobro“ (Rim. 13, 1–3). Ovde se nećemo baviti raspravljanjem o tome u kojoj su meri u prošlosti „hrišćanske države“ i teokratije bile odane ili ne njihovom hrišćanskom prizvanju, nego ćemo se zadovoljiti konstatacijom da one više ne postoje i da su u našim savremenim sekularizovanim društvima sami ljudi – a ne Bog – odgovorni za način na koji se vodi politika vlade. Stoga mi, kao pravoslavni hrišćani, uviđamo svoju odgovornost pred Bogom, ne samo za sebe i svoje spasenje, nego isto tako i za sav svet.
Jedna od najkrupnijih grešaka koja se čoveku može desiti, bez obzira na to da li učestvuje u političkom procesu ili se uzdržava od njega, počiva u verovanju da su politički izbori biranje između apsolutnog dobra i apsolutnog zla. U stvari, takvo apsolutno izabiranje postoji samo na nivou duhovnih realnosti – gde se zlo naziva grehom, a sam Bog identifikuje se apsolutnom dobrotom. Politika se retko bavi takvim radikalnim dihotomijama.
Kada glasamo za nekog kandidata, mi tada ne glasamo ni za, ni protiv Boga, nego za osobu koja će, po našem mišljenju, činiti bolje (ili ne tako loše) kao druga. Kada podržavamo neki program, mi ga tada ne izjednačavamo sa apsolutnom pravdom, jer ne verujemo, poput marksista, da je apsolutna pravda čoveku dostižni i ostvarivi ideal. Nego pre, kao odgovorni hrišćani, moramo misliti o tome šta je „bolje“ ili „gore“ za narod, društvo i zemlju.
Ukoliko se, u najmanju ruku, ne potrudimo da barem steknemo mišljenje, grešimo neodgovorno se usredsredivši samo na sebe. Naravno, mogućnosti koje su nam predočene su često veoma dvosmislene i neodrećene, ali se uvek moramo potruditi da izaberemo, ako ne to što je odistinski „dobro“, onda bar, ono što nam se čini manjim zlom.
Kao hrišćani mi, isto tako, možemo imati različita mišljenja o mnogim stvarima, a da istovremeno ostanemo sjedinjeni u veri i jednoj Crkvi. Ali nemamo pravo da budemo sebični i indiferentni.
Maj, 1980.
Izvor: John Meyendorff, „Do Christians Have a Political Responsibility?“, in: Witness to the world, New York: SVSP, 1987, 101–102 = Beseda, br 2 (1992), 171–172.
Prevod: Vladimir Vukašinović
