Sredstva informisanja igraju sve značajniju ulogu u savremenom svetu. Zahvaljujući njima u najvećoj meri svet je postao „globalno selo“. O ovako važnom problemu nezahvalno je da govori neko ko ne zna ni azbuku „kiber-revolucije“. No, ovo mi nije prvi put da govorim o onome o čemu ne znam ništa.
Sve ukazuje da je čovečanstvo zakoračilo, sa obe noge, u kibernetski univerzum zahvaljući kibernetskoj tehnologiji. Svet se menja neverovatnom brzinom. Odigrava se velika tranzicija u ljudskoj kulturi i civilizaciji, ravna onoj kada je čovečanstvo prešlo sa usmene na pisanu reč. Nagoveštava se čak i mogućnost promene same ljudske prirode. Mi, možda, nismo toga svesni u dovoljnoj meri.
Crkva tokom istorije nikada nije imala negativan i manihejski stav prema kulturi i kulturnim dobrima. Naprotiv, ona je bila, i još uvek jeste, jedan od najvažnijih nosilaca i stvaralaca kulture. Nema razloga da tako ne bude sada i u budućnosti. Ona nema razloga da tzv. „kiber-revoluciju“ panično negira, ali ni da je nekritički prihvata. Od Crkve se očekuje da, kroz jedan stvaralački poduhvat, tumači čoveku sve nove izazove koje mu vreme nameće. Među te izazove spada i internet, „mreža koja obuhvata čitav svet“. Internet može da bude značajno sredstvo crkvene misije u savremenom svetu. Ako je priključena na „mrežu“ Crkva može da daje informacije o sebi, koje hoće i koliko hoće, svim ostalim korisnicima „mreže“. Isto tako, preko interneta ima mogućnost da brzo dobija informacije o drugima koji koriste „mrežu“.
Nema sumnje, to je danas najbrži, najefikasniji i najjeftiniji vid komunikacije sa svetom. Korišćenje ovog medija od strane Crkve omogućava joj da podigne na viši nivo, kako unutarcrkveni, tako i međureligijski dijalog. „Prezentacija“ Crkve na internetu omogućava joj da njena poruka stigne do svakog dela planete. Zahvaljujući njemu misija Crkve postaje globalna. Ali, isto tako, nije beznačajna uloga interneta ni na planu interkomunikacije, komunikacije u okviru same Crkve.
Zahvaljujući „globalnoj mreži“ danas se svaka kultura, religija, nauka, filosofija, ideja, poruka, proizvod uprisutnjuje na svakom delu zemlje. Svako ima mogućnost da participira u kulturnim i civilizacijskim dobrima, koja su danas zajednička.
Filosofi, teolozi, antropolozi, a pre svih sociolozi, tek treba da se ozbiljno i stručno pozabave tim novim sociološkim fenomenom, koji se zove kiber-zajednica miliona pojedinaca. Da li internet vodi zaista boljem sporazumevanju, upoznavanju i približavanju ljudi, naroda, kultura i religija, ili pak još većoj depersonalizaciji i otuđenju čoveka? Da li internet podstiče stvaranje jednog svečovečanskog bratstva različitih pojedinaca i naroda, ili stvara društvo bezličnih samaca? Ova i mnoga druga pitanja traže odgovor. Ima razloga i za jednu i za drugu tvrdnju. Razloga ima za veliku nadu ali i ozbiljnu strepnju.
Crkva je i kod nas i u čitavom svetu učinila značajne korake na planu stvaranja sopstvene „mreže“ i priključivanja na „globalnu mrežu“. Tako se i ona upustila u tu kolektivnu avanturu, u protagonistu „kiber-revolucije“. Prihvatilaje taj danas najsavremeniji vid komunikacije, sa uverenjem da tako jača svoju misiju. Internetom se danas služe gotovo svi njeni članovi, monasi i monahinje, episkopi i laici. Kada je reč o internetu i ostalim sredstvima informisanja za Crkvu je „nedopustivo propagiranje nasilja, naprijateljstva i mržnje, nacionalne, društevene i verske netolerantnosti, kao i grehovno eksploatisanje ljudskih nagona, između ostalog i u komercijalne svrhe“. [Osnovi socijalne doktrine Ruske Pravoslavne Crkve 15.1]
Sve Crkve danas pokazuju pojačan interes za medije i sve se više otvaraju prema njima. Sve je više seminara, simpozijuma, okruglih stolova, konferencija koji se bave odnosom Crkve i medija. Postoje mišljenja da treba proučavati crkvenu komunikologiju kao posebnu disciplinu na teološkim fakultetima. Danas Crkve i verske zajednice sve vi- še raspolažu sopstvenim medijima: štampanim, radioelektronskim, televizijskim, kompjuterskim. „Saradnja Crkve i svetovnih sredstava informisanja podrazumeva uzajamnu odgovornost“, kaže se u zvaničnom stavu Ruske Pravoslavne Crkve. [Osnovi socijalne doktrine Ruske Pravoslavne Crkve 15.2] Veoma je važno napomenuti da je od izuzetne važnosti da informacije koje se preko medija upućuju javnosti moraju biti verodostojne.
Ma koliko da su informacije bitne, treba istaći, kad je reč o veri, da sve informacije o Bogu i Crkvi ne znače mnogo. Vera traži lični susret i dodir, vertikalni i horizontalni. Licem k licu. Oči u oči.
Izvor: Radovan Bigović, Crkva u savremenom svetu, Beograd: HKC – Službeni glasnik, 2010, 91–94.