Čovek i njegov identitet [Predavanje]

Preosvećena braćo arhijereji, gospodine ministre, draga braćo i sestre, dragi prijatelji! Za mene je velika radost i velika čast što mi se pružila mogućnost da izgovorim večeras pred vama ovu svoju besedu, na poziv Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. Pavla, kome želim da srdačno zahvalim na pruženoj mi prilici da budemo zajedno.

Kad god se nalazim u Srbiji, osećam da se nalazim u svojoj kući. Ne samo zbog činjenice da smo mi, kao pravoslavni hrišćani, kao Srbi i Jelini, toliko dugo članovi iste Crkve; tako se osećam i jer se kao teolog, kao smerni služitelj Crkve, radujem procvatu bogoslovlja koji vidim ovde. Srpsko bogoslovlje je već na takvom stepenu da može da poučava i druge pomesne crkve i predstavlja primer za ugled svim pravoslavnim crkvama danas.

Bliži nam se, braćo i sestre, početak trećeg hiljadugodišta posle Hrista i čovečanstvo je pozvano da, makar privremeno, na trenutak, zaustavi izbezumljeni galop kojim se kreće i da malo razmisli. Ali o čemu da razmisli? Bojim se, naime, da današnji čovek i kada zastane da malo promisli, neće razmišljati ni o čemu drugom, do kako da uveća svoju ekonomsku i materijalnu moć, ili da još više napreduje u nauci, u znanjima, da unapredi tehnologiju i sve ostalo šta ga danas zaokuplja. Ono, međutim, o čemu bi trebalo danas da razmisli, jeste odgovor na pitanje: Šta je u stvari, sam čovek? – Jer usled ovog napretka, progresa koji se ostvaruje, čovek je izgubio samog sebe, izgubio je svoj identitet. Bojim se da smo se i mi, pravoslavni hrišćani, zavedeni svom tom pokretljivošću, svim tim kretanjem koje karakteriše čovečanstvo, sada približili opasnosti da izgubimo autentični smisao pojma „čovek“.

Da bismo otkrili identitet čoveka, treba da prethodno odredimo čovekovu različitost u odnosu na dva činioca – različitost u odnosu na životinje i u odnosu na Boga. Jer čovek jeste biće koje se kreće prostorom, na amplitudi između tih dveju stvarnosti, između životinje i Boga. U čemu je razlika između čoveka i životinja? Tokom istorije, obično i poglavito, ova razlika je locirana u ono što nazivamo logikom ili logičnošću, slovesnošću čoveka, njegovom sposobnošću da misli. Štaviše, i u terminologiji svetih otaca Crkve, čovek se definiše kao logično, slovesno biće, za razliku od životinja koje su beslovesne, alogične. Ali, kakav je, međutim, smisao ovog termina – logos i logika, slovo i slovesnost?

U drevnoj jelinskoj (jelinskoj) misli i filosofiji termin „logos“ potiče od prastarog indoevropskog korena čije je osnovno značenje: sabiram, skupljam, ujedinjujem. Tako, znači, za drevne Jeline, reč „logos“ nije označavala samo sposobnost razmišljanja, nego i čovekovu mogućnost da posmatra svet u njegovoj celini i celovitosti, kao jedinstvenu stvarnost koja ima, iza svega što postoji – i jedan jedinstveni „logos“, odnosno smisao.

Kudikamo docnije, u srednjem veku, na zapadu Evrope, ovaj termin je poneo isključivo ovo drugo značenje – mogućnost i sposobnost logičkog mišljenja čoveka. Na taj način, postepeno, počelo se gledati na čoveka kao na jedino biće iz životinjskog carstva koje je sposobno da misli, da razmišlja i da prosuđuje o drugima.

Ovo shvatanje i ovaj pojam o logosu n logici uzdrmao je i ugrozio poznati biolog Čarls Darvin koji je ukazao da su životinje stvorenja koja umeju da misle, da razmišljaju, koja imaju čak i samosvest. Tako je Darvin uspeo da pokaže da čovek nije ništa posebno, izuzetno, da je on u stvari deo tog životinjskog sveta; on samo po stepenu zastupljenosti ima više logike i slovesnosti od ostalih životinja, ali se od njih ne razlikuje jer je pripadnik istog životinjskog sveta. Tako se počelo gledati na čoveka kao na jednu razvijenu životinju i sledstveno stavu da i „životinje misle, kao i čovek“, specifična razlika između životinje i čoveka nije u mišljenju, u logici.

Mnoge hrišćane je uznemirila ova Darvinova postavka, jer su prethodno već bili proglasili tu čovekovu sposobnost – logičnost, slovesnost, misaonost – za onu osobinu koja čini čoveka jedinim bićem stvorenim po liku Božijem. Jer, kao što znamo, po hrišćanskom Predanju, kao i po Svetome Pismu, čovek je sazdan po liku i obličju Božijem, po slici i prilici Božijoj. Ako, dakle, ovu stvorenost po liku Božijem poistovetimo sa čovekovom logičnošću i slovesnošću, tada smo zaista u opasnosti pred Darvinovom teorijom. Ovde, međutim, treba da budemo pažljivi; kada sveti oci kažu da je čovek logično, slobodno biće, oni pod tim ne podrazumevaju samo njegovu sposobnost mišljenja, već tim iskazom oni hoće da ukažu na činjenicu da čovek ima mogućnost da se sučeli sa svojom sopstvenom prirodom. Sv. Jovan Damaskin raščlanjuje ovu tezu i kaže da beslovesne životinje nisu kadre da čine ništa što ne bi bilo diktirano instiktima njihove prirode. I dalje, čovek se razlikuje od životinja upravo po tome što može i da ne bude poslušan porivima svoje prirode.

Drugim rečima, specifična razlika između čoveka i životinje sastoji se u njegovoj slobodi, u onome što Sv. Grigorije Niski i oci uopšte nazivaju samovlasnošću, vlašću nad samim sobom kod čoveka. Tako, dakle, pojam logosa i slovesnosti, povezuje se pojmom slobode čovekove. Shodno rečenome, proizilazi da kada kažemo da je čovek stvoren „po liku Božijem“, to znači da ga je Bog stvorio po onome što On, kao Bog, ima. A to svojstvo jeste svojstvo slobode, samovlasnosti. Po tome se čovek razlikuje od životinja i nalik je na Boga.

Treba, međutim, da postavimo i ono drugo pitanje: po čemu se čovek razlikuje od Boga? Pošto mu je Bog darovao slobodu, čovek je poverovao da je postao bog i tako izagnao Boga iz svoje egzistencije – dakle „ne treba nam Bog“. Čovek je počeo da veruje da može učiniti šta god hoće; tako je došlo do autonomizacije, odvajanja čoveka od Boga. I, na kraju, stiglo se do bezbožnog humanizma koji veruje da nema sile iznad čoveka. Veruje, dakle, da se čovek ne razlikuje od Boga, da čovek jeste bog. Tako je na jednoj strani tendencija da se čovek izjednači sa životinjom, a na drugoj strani tendencija da se izjednači sa Bogom. Gde se nalazi istina?

Zaista, čovek je od Boga dobio samostalnost, slobodu. Ali, postoji i suštinska, bitna razlika koja se sastoji u tome da čovek jeste stvoreno biće, odnosno stvor, stvorenje, dok je Bog nestvoren, nesazdan. Sledstveno, čovek, kao slobodan, „može da hoće“, da želi to što hoće, ali ne i da ostvari sve to što hoće. Dok se kod Boga „moći“ i „hteti“ poistovećuju, dotle se kod čoveka – koji je biće stvoreno, započeto, uslovljeno – ne poistovećuju, nužno i automatski, volja i htenje sa jedne strane i sposobnost i mogućnost ostvarenja željenog sa druge. Rezultat toga jeste da je čovek tragično biće. Želi da prevaziđe ograničenja koja mu postavlja njegova priroda kao stvorenog bića, ali ujedno konstatuje upravo ovu težnju i čežnju čovekovu i njegov neuspeh da je ostvari. Drevna jelinska tragedija obelodanjuje upravo ovu težnju i čežnju čovekovu i njegov neuspeh da je ostvari. Pouka i naravoučenije stare jelinske tragedije je da čovek i ne treba da teži da izađe iz svojih okvira, da ih prevaziđe; ne treba dakle da dopusti sebi ono što su drevni Jelini nazivali „obest“ (ὕβρις, húbris) ili oholost prema usudu, ili prema bogovima. Čovek, dakle, treba da ostane zadovoljan onim što mu omogućava njegova priroda.

Ovaj savet čoveku – da ne pokušava da izađe izvan svojih okvira – dobio je kasnije dve različite varijante, dve razvojne linije u različitim filosofijama i religijama: jedna je ona koju zapažamo u razvijenim orijentalnim religijama, po kojima čovek treba da bude poslušan u odnosu na Prirodu, treba da se prilagođava Prirodi. Drugu uočavamo u današnjoj zapadnoj civilizaciji po kojoj čovek treba da razvija svoje logičke, slovesne sposobnosti da bi bio u stanju da potčini, da pokori Prirodu svojoj ljudskoj logici. Tako je savremeni čovek, tačnije čovek današnje zapadne civilizacije, do te mere razvio svoju logičku sposobnost i pre svega toliko razvio tehnologiju, koju i mi poznajemo, sve na uštrb Prirode. Time je stvoren i opšte poznati ekološki problem sa kojim se suočavamo u najoštrijem obliku. Danas nas je, dakle, civilizacija dovela do dileme – ili se pokoriti Prirodi, ili je uništiti, a time i same sebe. Čovek se danas nalazi u bezizlazu – jer je izgubio svoj identitet, i u odnosu na Prirodu i, u odnosu na Boga.

Pogledajmo sada rešenje koje na ovu dilemu, na ovaj problem, pruža pravoslavno hrišćansko predanje i bogoslovlje.

Dva su izvora iz kojih mi, pravoslavni hrišćani, možemo da crpemo pojam čoveka. Jedan izvor jeste naša vera u Trojičnog Boga, a druga je Bogočovečanska ličnost Gospoda našeg Isusa Hrista. Pogledajmo sada kako se pojam ličnosti čovekove obelodanjuje pred našim očima, u svetlosti ovih dvaju središnjih dogmata, dveju centralnih verskih istina pravoslavnih. Iz dogmata o Svetoj Trojici izvodimo pojam čoveka kao ličnosti – dakle, pojam ličnosti se zasniva na dogmatu o Svetoj Trojici. Svi znamo da se dogmat o Svetoj Trojici sastoji u našoj veri da je Bog jedan po svojoj suštini, a trojica po licima, po ličnostima. Pojam lica (grč. πρόσωπον, lat. persona), prethodio je otkrivenju dogmata o Svetoj Trojici, ali je u tom, prethrišćanskom značenju, ta reč označavala masku, koju je glumac stavljao na sebe u toku predstave, a ne lice u pravom smislu reči. Zahvaljujući, međutim, dogmatu o Svetoj Trojici, ovaj pojam dobija novi sadržaj. Lica Svete Trojice, naime svako od tih Božanskih lica pojedinačno, jeste jedinstveno i neopisivo, jer se jedno lice neraskidivom vezom povezuje sa drugim i trećim licem. Da vas ne bih zamarao pojedinostima izlaganja učenja o Svetoj Trojici, želim da odmah pređemo na antropološko značenje i antropološku primenu ovog dogmata. Kada, dakle, u hrišćanskom shvatanju, u hrišćanskoj terminologiji, kažemo „lice“, „ličnost“, „prosopon“, onda podrazumevamo jedno jedinstveno i neponovljivo biće koje svoj identitet dobija od svog odnosa sa drugima. Tako se, dakle, čovek, kao ikona Božija, kao biće stvoreno po liku Njegovom, sada može okarakterisati kao ličnost, kao lice. Samo je čovek ličnost u celokupnoj tvorevini Božijoj, jer je samo čovek jedinstveno i neponovljivo biće koje se projavljuje, „izbija na videlo“ kao ličnost, kao jedinstveno i neponovljivo biće, a na osnovu svog odnosa prema Bogu i prema drugim ličnostima – ljudima.

Na ličnosti našeg Gospoda Isusa Hrista poučavamo se i prosvećujemo, da bismo razumeli kako čovek u istoriji može da postane ličnost. Hristos je savršeni čovek, On je najsavršenije ljudsko biće, on je uzor, obrazac za čoveka. Način na koji se Hristos projavljuje kao savršeni čovek u istoriji karakterišu sledeći elementi: prvo i osnovno obeležje jeste „kenosis“ – samoispražnjenje, samosmiravanje (ispražnjenje sebe od sebe, na neki način). Tim „kenotičkim“ stavom On se odriče svoje autonomije, svoje autarkičnosti, svoje samodovoljnosti. Sledstveno, put kojim je krenuo savremeni čovek, put autonomizacije i autarkije, put samodovoljnosti, dolazi u suštu suprotnost sa ličnošću Hristovom, koji je „smirio sebe“ (grč. ἑαυτὸν ἐκένωσεν), ponizio se, snishodio do kraja i stavio se na raspolaganje Bogu i ljudima.

Tako, dakle, put kojim čovek treba da ide da bi postao savršen, po ovom shvatanju, jeste umrtvljivanje sopstvene autonomne volje i ljubav. Ljubav do žrtvovanja samoga sebe. Puni ili potpuni, savršeni čovek jeste onaj koji je sposoban da sebe žrtvuje radi drugih. Hristos nam, međutim, pokazuje sebe savršenim čovekom i svojim vaskrsenjem. Pokazuje nam time da čovek ne može da nađe kompromis sa smrću, da se pomiri sa njom. Čovek je sazdan za besmrtnost, a tu besmrtnost ne može dostići sam, nego samo zahvaljujući zahvatu Božijem i predavanjem sebe Bogu. Sve ovo nisu puke teorije, već stvarnosti koje se žive, doživljavaju u Crkvi.

Kroz likove svojih svetitelja, mučenika, podvižnika i drugih ugodnika Božijih, Crkva nam pokazuje ovaj obrazac „kenoze“, pokoravanja i žrtvovanja sebe. Crkva, dakle, svedoči da čovek pronalazi svoj identitet kada daje i daruje sebe drugome, a ne kada pretenduje na stvari koje, navodno, njemu treba da pripadaju. Na ovaj način, Crkva može, u ovoj današnjoj civilizaciji, da predstavlja svedočanstvo o istinskom humanizmu. Danas čovek, sa tendencijom da ističe svoju individualnost i svoja individualna prava, dolazi u opasnost da u krajnjoj liniji izgubi pojam ličnosti jer –ne zaboravimo – jedno je individua, a drugo je ličnost. Danas su ljudi postali individue-jedinke, ali nisu izrasli u ličnosti. Razlika je u tome što se individua, jedinka, može zamisliti kao „sama za sebe“, dok se ličnost ne može zamisliti izvan odnosa sa drugima. Ne postoji, „ja“ bez „ti“; kao što u Svetoj Trojici ne postoji Otac bez Sina i Svetog Duha, niti Sin ili Duh Sveti bez Oca. Ličnost, dakle, predstavlja pojam koji se ne može poistovetiti, ne može se naći kompromis – sa pojmom individue. Čovek je danas do te mere prenaglasio svoju individualnost i potrebu individualne „sreće“, da se više ni za šta ne bori osim za individualnu sreću. Gubi se, dakle, identitet čoveka kada se izgubi pojam ličnosti. Danas se taj pojam gubi i kroz potčinjavanje pojma ličnosti tehnologiji koja čoveka sada već pretvara u broj, u cifru. Ako ne budemo budni kao hrišćani, ako ne budemo obraćali pažnju na ozbiljnost ovog pitanja, izvesno je da ćemo se kroz napredak tehnologije svi pretvoriti u brojeve, svako će izgubiti svoju jedinstvenost; ljudi će izgubiti svoju samosvojnost, neponovljivost čime će se zapravo i ljudska vrsta izgubiti, iščeznuti.

Najveća opasnost za čoveka u milenijumu koji je pred nama, mislim da dolazi od ovog razvitka tehnologije, koji mu pruža mnoge mogućnosti i olakšice i na usluzi je pomenutoj tendenciji ka individualnoj sreći; zato će ljudi veoma lako i rado da se potčine moćima tehnologije, da dozvole da budu ulovljeni u njene mreže. Naravno, nije lako reći šta čovek treba da čini, ne može se odricati tehnološkog napretka, ali mislim da pri svemu tome treba da spasemo svest o sebi kao ličnosti, pojam ličnosti da sačuvamo. I da pružimo dinamičan, odlučan otpor kada zapazimo da tehnologija, uprkos svim olakšicama koje pruža, započne da nas u isti mah lišava lične posebnosti, pretvarajući nas u brojeve.

Ove misli, draga braćo i sestre, želeo sam večeras da vam izložim, jer verujem da je pitanje čovekovog identiteta tema koja nas sve zanima i zaokuplja. Pokušao sam vašu ljubav da podsetim na istinu – koliko je teško sačuvati pojam ličnosti, koliko je potrebno napora, podviga, budnosti da ne bismo pali, da se ne bismo srozali na ravan životinje i, drugim rečima, postali robovi prirode. Ili, koliko je potrebno naše pažnje, budnosti, podviga, napora da ne postanemo individue ili brojke. To zavisi od samoga čoveka, predstavlja njegovu odgovornost – da li će i kako sačuvati svoj identitet.

Verujem da Crkva ima misiju i poslanje, da održi čovekov identitet kao ikone Božije u svetu. Ona je tu istinu održavala tokom istorije i to će produžiti i u budućnosti, u dolazećem hiljadugodištu, noseći nadu i život svetu.

Najlepše zahvaljujem na vašoj pažnji i strpljenju, kao i preosvećenom bratu, Episkopu bačkom g. Irineju, za trud oko simultanog prevođenja.

 

Izvor: Predavanje u velikoj Sali Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, 4. juna 1997, u okviru ciklusa „Dve hiljade godina hrišćanstva“, uz simultani prevod Episkopa bačkog Irineja (Bulovića); Iskon, 4/1997, str. 18–20.