„Za vreme revolucije milioni i deseci miliona ljudi uče u svakoj nedelji više nego u godinu dana običnog, tromog života.“ (Lenjin)
Kada se bogati mladić obrati Isusu, on ga pita kako da zadobije „život večni“. Kao preduslov pozivu da mu se pridruži i kao poslednju stopu duhovnog savršenstva, Isus mu kao put predoči biblijske zapovesti i time poziva na sleđenje Mojsija i proroka. Nakon toga bogati mladić pozvan je da ostavi životni komfor, da razdeli sve svoje i pođe s Isusom u njegovu misiju. U direktnoj suprotnosti sa „životom večnim“ u jevanđeljskoj priči o bogatašu nalazi se njegovo blago. Jedno s drugim ne ide. Iako omilje Isusu (Bog ga je pogledao!), on odlazi snužden. Njegova želja za komforom i udobnošću ovoga sveta koje mu bogatstvo donosi kao i potreba za moći koju mu bogatstvo takođe obezbeđuje izgleda da su snažniji od privilegije da odmah pođe s Hristom. Snuždio se i otišao svojim poslovima. Čak i u prisustvu samoga Bogočoveka, Gospoda Isusa Hrista, udobnosti bogatstva uspevaju da odnesu prevagu. Predstavljena je glavna dilema koju razrešava svako od nas.
Ove godine gledaoci smo mini-serije Černobilj u kojoj nam se do najsitnijih detalja, kvalitetom američke visokobudžetne filmske produkcije, predstavlja katastrofa koju je pretrpeo Sovjetski Savez 1986. godine, na prostoru današnje Ukrajine. Nadam se da čitaoci neće zameriti što ovako složene životne događaje, nastale u određenom vremenu i okolnostima, pokušavamo da pojednostavimo kako bismo osvetlili neke od motiva takvih grandioznih poduhvata. U svetlu Jevanđelja i protivno njemu može se sagledavati i tužna priča o Černobilju. To je priča o oholoj potrebi da se obezbedi bolji život izuzetnim ljudskim pregalaštvima koja uključuju visoku tehnologiju i nauku. Nažalost, u Černobilju je došlo da katastrofe, a njene posledice su ogromne. Iako zvanični sovjetski podaci ukazuju na 31 žrtvu neposredno nakon događaja, ove brojke, uključujući i posledice, neuporedivo su veće i do sada nisu u potpunosti utvrđene. Da li je iz toga svet izvukao neku pouku, ostaje da vidimo.
Jedan od četiri nuklearna reaktora neočekivano je eksplodirao i time stvorio užasavajuće visoku radijaciju koja je, uz mnoge voljne i nevoljne žrtve, ograničena na neposredni uticaj samo na bližu okolinu nuklearne elektrane (tako je predstavljeno u seriji iako je u realnosti zbog nepovoljnih vetrova stradao i dobar deo Belorusije). Da su stvari krenule još gorim tokom mogla je biti uništena polovina Evrope i dobar deo Azije. Jedan od motiva za izgradnju nuklearne elektrane bio je izvući što veću korist što većem broju ljudi. U vremenu hladnog rata, bilo je gotovo nemoguće ne podleći megalomanskim planovima kao i snažnom poricanju bilo kakvog doživljenog neuspeha. Progresivnu sliku uspeha ništa ne sme da zaseni.
Možda u to vreme svet nije bio dovoljno svestan kataklizmičkih posledica i stoga što su informacije skrivane od ljudi. Sećam se da mi je tada majka, ne previše zainteresovano, rekla: „Pa, na proleće ne bi trebalo da jedemo jagode… i zelenu salatu, jer će kiše da nam donesu radijaciju“. Jedan od obrazaca ljudskog delovanja je nevoljnost da se dublje pronikne u katastrofu koju nam može doneti odabrani način života. Tek posmatrajući seriju o propasti ove nuklearne elektrane postajemo svesniji koliko je krhka ljudska sreća u svetu, zasnovana na borbi za moć i skrivena iza parola o borbi protiv siromaštva.
Kada u Černobilju dođe do propasti, glavna reakcija na svim nivoima je poricanje i neprepoznavanje razmera nesreće koja se dogodila. Plata za greh je smrt. Posledica negiranja koje nam je kroz seriju prikazano, gotovo sve vreme od trenutka katastrofe pa do saniranja događaja, pokazuje koliko smo skloni zapostavljanju sopstvene vizije stvarnosti. Taj nojevski princip zabijanja glave u pesak pokazuje nam da ne uspevamo da uvidimo realnost u potpunosti, nego tek kada nam se ona obije o glavu. I bogataš u jevanđeljskoj priči svesno odabira poricanje, te stupa u stanje rezignacije. Sigurno je odlazeći pomišljao: „Pa, previše je Ravi strog, ja to ne mogu“; ili možda: „Ovo je neki idealizam, kako mogu sve da napustim, pa ceo sistem će da se raspadne!“
U Černobilju smo se susreli s poricanjem u velikom stilu. Tu su razni Djatlovi, Akimovi, Ščerbine i drugi koji rukovode stvarnošću i ne prihvataju nikakav drugi ishod. Progres je u našim rukama i njime mi upravljamo! Partijski zvaničnici se drže istog slova i sve izgleda kao da će problem uvek biti rešiv. Neposredno nakon katastrofe merenje pokazuje radijaciju od 3.6 rendgena. Toliko aparat može da izmeri i njegov kapacitet je baš po meri naše svesti: „3.6 roentgen, not great, not terrible“! A stvarna radijacija, kasnije izmerena, bila je 15.000 rendgena.
Svaki put kada Isus u Jevanđelju izrekne pouku ili svojim delom pomogne ljudima, razni njegovi savremenici, fariseji i književnici, sadukeji i sudije, komšije iz istog sela, bogati i razumni, imaju zamerke i ne vide više od onoga čemu ih sopstvene želje i misli vode. Istina se sporo i polako pomalja da otvori oči pojednicima, i tako već hiljadama godina. Uranijum 235, naših konformističkih želja i potreba, raspršava se milenijumima a vreme odumiranja mu je izuzetno sporo.
Ova serija je priča o poduhvatu, o bajkovitom životu na minskom polju, zamišljenom kao lepi vrt. Taj napredni život uz pomoć nuklearne elektrane donosi hleb nasušni. A kada nahraniš mase, zadobijaš moć i prestiž. Kada dođe do katastrofe, samo se neki pojedinci žrtvuju birajući uski put odlazeći u život večni. U mračnim vremenima, sve ono proživljeno u pojedincu, sve do tada nakupljeno u srcu, svede se na samo jednu ravan – na ravan trenutnog izbora. Neki beže, a neki postaju mučenici. Kada se tu traže dobrovoljci za pogibeljnu akciju, general Ščerbina im se obraća rečima: „Učinićete to jer to mora biti učinjeno. I učinićete jer ne može niko drugi. I ako vi to ne učinite, milioni će umreti!“ Ne možemo da tvrdimo da je izbor pojedinca u trenutku – pravi izbor zasnovan na racionalnoj meri. On leži kao davno zasejana biljka u srcu te čovek bez računa polazi u žrtvu. Rađa se hristolika žrtva.
U seriji se u jednom kadru vidi velika komunistička parola na omladinskom domu u napuštenoj varošici: „Naš cilj je sreća celoga sveta!“ Na suđenju, organizovanom nakon černobiljske katastrofe, uvodne reči tužioca su ovakve: „Centralni Komitet Komunističke partije Sovjetskog Saveza i Prezidijum Vrhovnog sovjeta SSSR-a odlučan je da se iznese istina u ime naroda, u skladu sa glavnim ciljevima naše Partije koji su određeni na 20, 21, 22. kongresu, što je lenjinistički cilj. Koji jeste i uvek će biti jedini i nepromenjivi cilj Sovjetske države.“ U posezanju sa zamišljenom srećom, njihov glavni saveznik je zamišljena istina.
Jevanđelje nam u stara vremena, gotovo na postmoderni način, predstavlja Pilata koji s cinizmom pita: „Šta je istina?“ S istom dozom cinizma i u ovim tragičnim događajima, istina je bila nategnuta, skrajnuta, zaobiđena, skrivena, ponižena, ali i predstavljena u svom mučeničkom vidu.
