Ruski narod je oduvek zauzimao posebno mesto u srcima Srba. Ruska Crkva nam je pružala duhovnu pomoć u najtežim vremenima (posebno kada smo bili pod turskim ropstvom), vremenima oskudice bogoslužbenih sasuda, odeždi, knjiga i mnogo čega što je bilo potrebno za normalan liturgijski život. Nemali broj uglednih srpskih bogoslova, budućih jeraraha i sveštenoslužitelja, školovao se u ruskim duhovnim školama i akademijama. Svi koji poznaju istoriju naše Crkve, a posebno nekoliko poslednjih vekova, složiće se da je ruski duhovni uticaj kod Srba bio i ostao neizbrisiv, što posebno važi od vremena karlovačkog mitropolita Pavla Nenadovića, kada su kod nas ruske štampane bogoslužbene knjige uveliko u molitvenoj upotrebi zamenile stare rukopisne knjige, tzv. Srbulje. Ne treba zaboraviti ni novija vremena kada su ruski profesori bili prvi predavači Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, te da je prvi student koji je „vo vremja ono“ diplomirao na tom novoosnovanom fakultetu Univerziteta u Beogradu bio Rus, potonji poznati teolog o. Nikolaj Afanasjev.
Kakav je snažni duhovni uticaj ruskog monaštva bio u Srbiji izmeću dva svetska rata, o tome ima mnoštvo studija i nekoliko disertacija, od kojih jedna bečkog univerzitetskog profesora dr Rudolfa Prokšija. Ne zaboravimo ni ruski duhovni uticaj na novojavljene ugodnike Božije: prepodobnog avu Justina Ćelijskog, sv. Nikolaja Žičkog, sv. Mardarija Libertvilskog i sveameričkog, patrijarha Varnavu Rosića, Nikodima Milaša i mnoge druge.
Dakle, svima nam je jasno da smo od Rusa mnogo učili i naučili. Stoga je umesno zajednički i ozbiljno postaviti pitanje da li i danas u vreme ove pošasti pandemije nekakvu dušepoleznu pouku iz ruske bogoslužbene prakse možemo zadobiti?
Pandemija kao bogoslužbeni izazov u Pravoslavnim Crkvama
Svi smo svedoci jednog nebivalog fenomena u ove naše dane u vidu pandemije bolesti COVID-19, koju izaziva korona virus (Sars Cov 2). Ona je zaustavila mnoge ekonomske, društvene i druge tokove, ali je nesumnjivo uticala i na Crkvu, tj. na sam njen liturgijski život. Nije nepoznato da su hramovi u Grčkoj trenutno sasvim zatvoreni, da je i pristup Sv. Gori onemogućen, da su širom naše dijaspore crkve većinom zatvorene ili se ponegde pak služi samo iza zatvorenih vrata, bez uobičajenog prisustva vernog naroda. Reagovanja na širenje zaraze, koja je prerasla u pošast pandemije nagnalo je i mnoge poglavare naših pomesnih Pravoslavnih Crkava da reaguju. Njihove reakcije su bile veoma različite, a neke i neočekivane. Ne bih ulazio u detaljnu analizu svih tih reakcija naših jerarha ponaosob, jer bi to uzelo mnogo vremena i odvelo nas daleko od teme ovog skromnog osvrta.
Zadržao bih se ponajviše na odluci koju je svom kliru i narodu blagoslovio i naložio ruski patrijarh i preispitao je u svetlu pređašnjih iskustava Pravoslavne Ruske i Srpske Crkve. Odluka glasi da se kašičica dezinfikuje posle pričešća svakog pričasnika ponaosob (vizuelno je to potvrdio i jedan ruski jerarh i taj snimak već kruži internetom).
Nesumnjivo je odluka patrijarha Kirila iznenadila mnoge, kako u Rusiji, tako i širom vaseljene, a očigledno je i u srpskim zemljama, iako se o tome za sad, čini se, nerado piše. (Zvanični sajt SPC najčešće prenosi važnija saopštenja Patrijarha Kirila, u koja svakako spada i ovo). Po jednima, patrijarh Kiril se pokazao kao trezven, mudar, i brižan duhovni otac svoje mnogoljudne pastve, dok je, po mišljenju drugih, njegova odluka nedopustivi znak maloverja. Neki ruski klirici čak odbijaju da je s poslušnošću prime i sprovedu (neki značajniji manastiri su tako najavljivali).
Postavlja se pitanje da li mi i danas, kao nekada, možemo iznova nešto naučiti iz opita i prakse Ruske Crkve? Autor ovih redova drži da svakako možemo. Poželjno je najpre malo pogledati u prošlost, ne zadržavajući se samo na pomenutim, i za mnoge iznenađujućim, odlukama moskovskog i sveruskog patrijarha Kirila. Pre nego što to učinim, osvrnuo bih se na stavove pojedinih jeraraha i sveštenika svetosavske Crkve, po kojima u vreme širenja pandemije naši hramovi i manastiri treba da se, što više, pa i dupke, ispune blagovernim narodom, koji bi intenzivnijim molitvenim životom i što češćim ocrkvljivanjima na Sv. Liturgiji pristupao često svetom pričešću. Ne promiče pažnji ni to da mnogi klirici SPC, koji do nedavno i nisu bili naročiti pobornici čestog i redovnog pričešćivanja, sada kao nikad ranije pozivaju narod Božiji da bez bojazni pristupaju svetom pričešću kao „najboljem leku protiv svih bolesti“, pa i samog korona virusa, tvrdeći pritom samouvereno da su i naši hramovi i manastiri najsigurnije utočište duhovne i telesne zaštite i da je sablažnjiv znak maloverja svako odsustvo sa bogosluženja iz predostrožnosti, a pogotovo uzdržanje od celivanja svetih ikona, uzimanja blagoslova celivom ruke sveštenoslužitelja i, naravno, samog pričešćivanja zajedničkom kašičicom. Od pomenutih klirika možemo takođe čuti tvrdnje da mi nikada nismo prekidali služenje Sv. Liturgije i pričešće vernih, pa ni u teža vremena, kad je takođe bilo strašnih epidemija (kolera, kuga i ostale) te da je liturgijski život naših predaka i tada tekao sasvim normalno i redovno kao da nikakvih pošasti nije bilo. Zaustavio bih se na ovim, po meni, ne baš ubedljivim tvrdnjama kako bih ih proverio u svetlu opita Ruske Crkve, koji nama, sigurni smo, danas može biti od izuzetnog značaja.
Blagorazumije kao briga za drugog
Srpska i Ruska Crkva su u vreme epidemija pokazivali dodatano trezvenoumlje i oprez. Primena ikonomije u tim minulim vremenima nije primano kao znak maloverja, nego kao pokazatelj pastirski nadahnute brige i odgovornosti za bližnje. Zar nije upravo iz slovenske sredine ponikla maksima „Moj bližnji je moj život“ (sv. Siluan Atonski)? Pogledajmo, dakle, šta nam konkretno govore istorijska svedočanstva i pastirski izveštaji Pravoslavne Ruske Crkve o ovoj brizi za bližnjeg. Ograničiću se samo na nekoliko izvora.
Pogledajmo šta kaže priručnik za svešteno-crkvenoslužitelje (Bulgakov S. V. Nastolьnaя kniga dlя svящenno-cerkovnoslužiteleй. KІEVЪ.Tipografія Kіevo-Pečerskoй Uspenskoй Lavrы, 1913).
1) Među običnim ljudima, posebno među bolesnim starcima i staricama, postoji običaj „da ne izlaze iz šest nedelja“, odnosno da se svaki put prisajedinju (pričešćuju – prim. S.V.) čim prođe šest nedelja. Jasno je da sveštenik ne odbija pričešće onima koji su bolesni, ukoliko imaju veru i srdačnu nameru da se pričešćuju, jer je odbijanje, motivisano činjenicom da je on nedavno pričešćen, krajnje neprijatno, jer ne postoje rokovi za pričešćivanje bolesnih[1].
U Trebniku Mitropolita Petra kaže se: „Ako bolesnik, pričestivši se Božanskim Tajnama, poživi i opet u kakvu smrtnu bedu (bolest) padne i poželi Božansko Pričešće, nikakav jerej ne sme da mu odbije i iako ga je pričestio, to treba da uradi i, ako se to bude desilo, i mnogo puta kasnije“.
2) Sveštenici bi trebalo da podstiču svoje vernike (parohijane) da ne dovode teške i opasne bolesnike na pričešće sv. Tajnama u crkvu nego da vernici pozovu svoje parohijske sveštenike u kuće u kojima se bolesnici nalaze[2].
– Pošto nije retkost da neki sveštenici traže da im dovode obolele u svoje domove, tobolski vladika je sveštenstvu napomenuo da ni pod kojim uslovima to ne dozvoljavaju iz straha od najstrože odgovornosti[3].
– Naredbom Donskog Teološkog konzervatorija, pacijente sa zaraznim bolestima od sedam godina pa na više trebalo bi pričešćivati uglavnom u domovima, Časnim Darovima iz Daronosice, po mogućnosti iz specijalnih posuda koje se moraju temeljito oprati čistom vodom i obrisati posebnim ubrusima od čistog belog platna[4].
3) Sveštenik mora iskoreniti stav, karakterističan za neke, da su Darovi iz Daronosice (pređeosvećeni – prim. S.V.) navodno manje vrednosti, slabiji od onih koji se služe u liturgiji[5].
– Za pričešćivanje bolesnika, sveštenik u epitrahilju i narukvicama pobožno uzima česticu sv. Darova iz kivota (vid. 804 str.) i stavlja u daronosicu, to jest poseban kovčežić, koji se koristi za pričešćivanje bolesnika, (koji ima dva odeljka: jedan za svete Darove, a drugi za kašičicu i mali putir). Bakrena daronosica nije dopuštena i radi odavanja dostojanstva sv. Darovima i radi izbegavanja opasnosti[6] [od trovanja, zbog oksidiranja bakra – prim. S.V.].
– Savetuje se da se uzme jedna ili onoliko čestica koliko će biti bolesnika kod kojih sveštenik odlazi: u ovom slučaju neće trebati da donosi svete Darove svome domu i ako postoji potreba da se uđe u tuđu kuću nakon pričešća bolesnika, tada će to biti moguće, jer će daronosica već biti prazna[7]. Međutim, prilikom odlaska na pričešće bolesnika koji živi daleko od crkve, treba imati na umu da još uvek mogu postojati i drugi bolesnici koje treba pričestiti svetim Tajnama[8].
– Darohranilnica je umotana u veo i sveštenik je mora nositi na svojim grudima, sa odgovarajućom čašću ka Svetim Tajnama, u torbi napravljenoj od odgovarajućeg za tu priliku, materijala (sa krstom zašivenim na prednjoj strani) i vrpcom koja se nosi oko vrata[9].
– Krst i epitrahilj moraju biti umotani u čisto platno.
– Bolesnicima sveštenik može ići samo sa rezervnim (tj. pređeosvećenim – prim. S.V.) Darovima i (ili) u pratnji crkvenjaka[10]; ne ostavljati daronosicu sa svetim Darovima u domovima bolesnika ni za kratko vreme i sa njima ne ići nikuda[11].
– Sveštenik imajući sa sobom svete Tajne u darohranilnici, da ne ulazi ni u kakvu raspravu niti u kakva dela ni sa kim i nikome da ne daje povoda tome[12].
– Svešteniku koji ide sa darohranilnicom na prsima, u kojima su Svete Tajne, propisuje se od strane svetske vlasti da se ukazuje pobožnost i poštovanje. U protivnom, krivci bi trebalo da budu upućeni na sud duhovne vlasti[13] [crkveni sud – prim. S.V.].
– Sveštenici tokom odlaska u sela sa Darovima za pričešće sv. Tajnama ne treba da budu viđeni na drugim skupovima ili mestima gde se pije[14].
– O ubrusima za brisanje usta pričešćenim bolesnicima pogledati 1 belešku (str. 797).
Šta nam, dakle, kazuju izvori?
Dakle, darovi su bili pređeosvećeni, a bolesnici nipošto nisu mogli uzeti zajedničkog molitvenog učešća u hramu, i to iz preventivnih razloga. Ono što se, takođe, može primetiti, pored toga što su bolesni bili izdvojeni od zdravih, jeste i to da su oni bili brižno pričešćivani na poseban način, koji je podrazumevao veliku pažnju i predostrožnost, kada je u pitanju higijena pričasne kašičice i samih svetih sasuda i njihovo obavezno pranje i čišćenje. To danas mnogima, naravno može zvučati veoma sablažnjivo, dok Ruska Crkva to nije poimala kao znak maloverja, nego kao znak ljubavi, brige i opreza. Dakle o molitvi i pričešćivanju svih zajedno u hramu, kako zdravih, tako i bolesnih i to istom pričasnom kašičicom nije bilo ni govora, kao što vidimo u ovim izvorima. Onima koji pričešćivanju svetim darovima ne pristupaju magijski ili kao nekom medikamentu protiv virusa, ovo neće biti čudno, ni iznenađujuće, jer naša Pravoslavna Crkva nikada nije učila da evharistijski hleb, vino i voda, nakon osvećenja menjaju svoju prirodu, odnosno suštinu, niti pak uči da su nakon osvećenja sveti darovi postali netruležni (ni u crkvenoj himnografiji se ne koristi taj epitet). To yostalom zna svaki naš sveštenik kada priprema sveti Agnec za Liturgiju Pređeosvećenih darova ili kada pak na Veliki Četvrtak pažljivo suši čestice, predviđene za pričešće bolesnika. Ukoliko dobro ne pripazi, tada se Agnec, odnosno čestice, mogu ubuđati, jer prirodni procesi deluju u prirodi hleba i vina i posle osvećenja svetih darova.
Naša šira javnost je nedavno imala priliku da vidi i knjigu „Pitanja i odgovori iz pastirske prakse, crkvenog bogosluženja i religioznog života“ (priredio Radovan Đ. Dimitrijević, paroh beogradski) koju je 1929. godine blagoslovio Sinod Srpske Pravoslavne Crkve. Na mestu gde je reč o pričešćivanju u vreme epidemija postoje gotovo identična uputstva onima kod Bulgakova, tj. nalaže se da se zaraženi pričešćuje posebnom kašičicom i da se sveti putir potom čisti i dezinfikuje. Postaje jasno da liturgijsko iskustvo Ruske i Srpske Crkve, kome sam ovom prilikom posvetio pažnju, odlikuje mnogo veća savesnost, trezvenost i odgovornost nego što to primećujemo kod onih koji danas pozivaju sve da u što većem broju, bez straha od zaraze, ispune hramove te da zajedničkom molitvom poraze zarazni virus, da bez ustručavanja celivaju svete ikone, krstove, ruku sveštenoslužitelja, a da pričešće primaju zajedničkom pričasnom kašičicom, pri čemu bi usne brisali zajedničkim pričasnom ubrusom.
Činjenica koju ne možemo prevideti jeste da su kod zaraze novim opakim virusom stvari složenije, jer mnogi već zaraženi[15] dugo ne pokazuju nikakve simptome bolesti, ali itekako mogu da prenose zarazu[16] na druge ukoliko sa njima dođu u bliski kontakt. Rizično je razgovarati izbliza, kašalj, pojanje u horu tik uz druge, celivanje iste ikone, uzimanje blagoslova sveštenoslužitelja uobičajenim celivom njegove ruke ili se pak rukovanje i razmena međusobnog celiva. Činjenica je da se u pljuvački svakog zaraženog ovim virusom nalazi mnogo više klica ili virusa nego što je to slučaj kod ostalih poznatih zaraznih bolesti, a tragovi pljuvačke ostaju na kašičici, ikonama, krstu, ruci. Sve navedeno obavezuje nas na mnogo veći oprez nego što je to bio slučaj sa pređašnjim i poznatim nam epidemijama, kod kojih se mnogo lakše raspoznavala zaražena i obolela osoba.
Naravoučenije
Da li su navedena iskustva Ruske i Srpske Crkve danas prevaziđena ili iz njih ipak možemo izvući neke pouke u vreme ove opake pandemije? Mnogi epidemiolozi već najavljuju da će virusi sve više mutirati i da će doći do novih epidemija, a nisu isključene ni nove pandemije u skoroj budućnosti. Hoćemo li se poslužiti gore pomenutim opitom i praksom ili ćemo od liturgijske kašičice, koja preovlađuje samo na hrišćanskom istoku i to tek od 11. veka, razviti dogmatsko učenje, znajući pritom da se njome oltarsko sveštenstvo ni dan danas ne pričešćuje? To je problematika za koju ćemo ako ne danas, a onda sutra, morati naći adekvatne odgovore i vrlo konkretna rešenja, prihvatljiva kako za Crkvu tako i za državu. Predlog patrijarha Kirila je samo jedan od mogućih; ima ih još nekoliko, po meni, boljih i praktičnijih. Sada i ovde na tim načinima se ne bih zadržavao. Glavno i suštinsko je da sa strahom Božijim, verom i ljubavlju pristupamo pričešću Telom i Krvlju Vaskrslog Hrista. Hoće li to biti istom kašičicom ili sa više njih, umakanjem dela osvećenog Agneca u putir i primanjem na ruku ili direktno u usta, to je već stvar forme, o kojoj se može i treba promišljati i raspravljati.
Društvena, zdravstvena i estetska dimenzija pričešća
Možda će sledeći primer iz svakodnevice nekima zvučati kao neprikladno poređenje, ali ne zaboravimo da je žednom čovjeku bitno da se žeđ ugasi čistom vodom. Hoće li je piti iz čaše, flaše, neke kofe, krigle, čašice ili pak iz svojih opranih dlanova, to već i nije suštinska stvar. Ako je tako sa telesnom žeđi, ni sa duhovnom nije drugačije. Mi želimo pričešće, a ne kašičicu ili kašičice. Ne treba da svi bez izuzetka živimo u sekularnim državama u kojima naši uobičajeni argumenti vere ne igraju veliku ulogu. Kao prvo, oni nisu prihvatljivi državnim epidemiološkim službama, a na žalost mogu biti povod za mnoge krivične prijave, medijski linč i prozivke naše Crkve u društvu, kao i mnoge druge neprijatnosti u zemljama gde pravoslavni hrišćani nisu većina, ali i tamo gde to jesu. Umesno je postaviti pitanje šta ćemo onda mi kao Crkva učiniti ako nam upravo iz tih razloga i prigovora državne inspekcije počnu zatvarati hramove i kod budućih lokalnih epidemija (da ne pominjemo pandemije). Možemo li danas poučeni iskustvom pređašnjih trezvenih generacija Ruske i Srpske Crkve, dobiti neko duhovno naravoučenije i spremniji dočekati neka nova slična iskušenja koja se već najavljivanim mutiranjem virusa zbiti? Ne treba da čekamo da naše buduće odluke donosimo pod pritiskom vlasti, nego na osnovu vekovnog iskustva zabeleženog (ali i nezabeleženog) u istoriji Crkve.
Osvrt na 101. kanon Trulskog sabora
Povodom nedavnog sinodskog saopštenja (23. mart 2020) u kome stoji da „vernike pričešćujemo iz iste Čaše, na tradicionalni način koji se primenjuje evo već dve hiljade godina“, mnoge je zbunila nepreciznost formulacije. Treba reći da je „tradicionalni način“ varirao kroz istoriju, a onaj koji nam je danas poznat datira iz 12. veka.
Pomenuo bih ovde zanimljivi 101. kanon Trulskog sabora koji je inače bogoslovski i eklisiološki bogat i svedoči o razvoju svetootačkog i liturgijskog vizantijskog bogoslovlja u Vizantiji. Najpre ističem jedan teološki izraz u njemu koji glasi: „jedući i pijući Hrista, zauvek se preobražava ka večnom životu, osvećujući dušu i telo zajedničarenjem u Božanstvenoj blagodati“. Tu je, po rečima prevodioca Episkopa Atanasija (Jevtića), vidan uticaj teologije i evharistiologije Sv. Areopagita i Sv. Maksima. Tumačeći ovaj 101. kanon Trulskog sabora, Episkop Atanasije[17] daje vredno tumačenje iz kojeg izdvajam sledeće momente koji opisuju način pristupa Pričešću koji je važio u 7. veku:
– vernik Pričešće prima na dlanove ruku „sastavljene (nameštene) u obliku krsta“, tj. ne prekrštene na grudima da bi Pričešće primio direktno u usta, nego ruke stavljene jednu preko druge u vidu krsta (desna preko leve);
– na ruke prima deo Sv. Agneca;
– potom pije iz Sv. Putira koji drži sveštenik.[18]
Sinopsis kanona podrazumeva da vernik sâm svojim ustima uzima Pričešće stavljeno mu na ukrštene dlanove.
Vladika Atanasije na kraju citira kanonologa Teodora Valsamon koji u 12. veku vernima svog vremena – tada je već uvedeno Pričešće sa kašičicom – kaže: „Nemoj se čuditi ni pitati za uzrok zbog kojeg se u nekim Crkvama daje laicima Sveto Telo Hristovo (u usta), a ne uručuje im se, shodno sinopsisu kanona, jer je to predala prava vera i strah Božji i nepodozriva pobožnost, a ne nedostojnost laika“. Po rečima Vladike Atanasija, Valsamon smatra da je „davanje Pričešća kašičicom došlo ne iz smatranja laika nedostojnima, nego iz pobožnog straha Božjeg (da se ne desi nešto nepredviđeno)“.
Arhimandrit Petronije Trbojević
Pored gore pomenutih izvora, vredno pomena o ovoj temi je, između ostalih, vrlo smelo i otvoreno još tridesetih godina prošlog veka pisao[19] (nažalost onda neshvaćeni) šišatovački arhimandrit dr Petronije Trbojević (inače, nećak slavnog Nikole Tesle). On je tada trpeo oštre kritike za maloverje, a danas se pokazuje da je pre devedeset godina pišući O reformama crkvenim I (Sremska Mitrovica 1931) video mnogo dalje nego neki od nas danas. Njegovi pokušaji da se uvede strogo pravilo pričešivanja za bolesne je jednako kao i danas bilo ignorisano. Njegov predlog je bio da se svi pričešćuju posebnom kašičicom, što u potpunosti odgovara ruskoj praksi.
Umesto zaključka
Daleko od svakog maloverja smatram da je neophodno blagovremeno upozoravati kako na formu primanja tako i na suštinu pričešća Telom i Krvlju Hrista Vaskrsloga. Nama pastirima mora da bude prioritet očuvanje zajednice koja nam je poverena i za koju ćemo Bogu dati odgovor. Ne smemo da čekamo da nam neko spolja govori šta je najispravnije i najbolje za Crkvu nego da svi zajedno aktivno radimo na izgradnji Tela Hristovog time što ćemo odgovorno biti za korak ispred vremena, a ne da kaskamo za svetom. Podsećam na reči Svetog Porfirija Kavsokalivita da „preko medicine i lekara deluje sami Bog, čak i kad lekari nisu verujući ljudi“. Svedočenje Otaca i dve hiljade godina iskustva podstiču na odgovorno ponašanje. Tada nećemo doći u sukob sa državnim vlastima zemalja u kojim živimo i radimo, a ostaćemo verna deca Crkve.
Dakle, iskustvo Ruske Crkve nam govori nekoliko bitnih stvari:
1) Da su bolesnici ostajali kod svojih kuća i bili pričešćivani ne zajedno sa zdravima u hramu, nego ih je sveštenik pričešćivao Pređeosvećenim darovima.
2) Nisu pričešćivani svi istom kašičicom, nego su sasudi nakon toga pažljivo čišćeni kao i kašičice nakon njihovog pričešćivanja.
3) Razmatranjem 101. kanona Trulskog sabora i prakse koja preovlađuje u 11.veku je pojašnjeno da je način pričešćivanja promenjiv shodno potrebama datog vremena. Iz ruskog iskustva vidimo drugačiji pristup sa zaraženim i bolesnim u odnosu na zdrave.
Pristupajući sa strahom Božijim, verom i ljubavlju, mi ćemo postupiti u duhu Hristovih reči „Bogu Božije, a caru carevo“ (up. Mt 22, 21).
[1] Vid. primer na str. 1141.
[2] Arhiv Episkopije u Rjazanu B. V. 1873.
[3] Vid. Rukovodstvo duhovnicima, 1887, 47.
[4] Vid. Rukovodstvo duhovnicima 1895, 34.
[5] Vid. Rukovodstvo duhovnicima 1895, 12.
[6] Vid. rezoluciju Mitropolit Filaret iz Dušepolja, 1872, 2 časa, str. 120.
[7] Otac Popov, str. 75.
[8] Vid. 1141, str. 3.
[9] Jovan 14.
[10] Vidi 1141, str. 2 prim.
[11] Ukaz Sv. Sin. 1776, 16. decembar.
[12] Ukaz Sv. Sin. 1777, 13. mart.
[13] Ukaz Sv. Sin. 1751, 8. jula; 1777, 13. mart.
[14] Ukaz Sv. Sin. 1846, 30. oktobar.
[15] Kako saznajemo, osim episkopa valjevskog ima zaraženih sveštenika i đakona Srpske Crkve.
[16] U već pomenutoj knjizi se takođe spominje „Donski duhovni konsistorij (ustanova za crkvena pitanja pri eparhijskom arhijereju) 1888. g. je objavio sveštenoslužiteljima eparhije da ne dopuštaju bolesnima od difterije da se pričešćuju svetim tajnama iz jednog te istog sasuda i kašičice.“
[17] Vid. Svešteni kanoni Crkve, Beograd 2005, str. 197.
[18] U vanrednim situacijama, poput u vreme ove pandemija pijenje iz putira, kao i pričešće istom kašičicom bi nas moglo dovesti u neugodnu situaciju zbog strogih propisa epidemioloških državnih službi. Zato bi ovde u duhu trulskog kanona deliće osvećenog agneca mogli samo malo umočiti u putir i isto ovako davati na ruke vernima koji pristupaju sv. pričešću. Mi smo ovako činili još pre 20 dana (zbog uvođenja mera u Austriji) u našem parohijskoj hramu Sv. Nikolaja u Trajskirhenu da bi time izbegli sve moguće nesporazume i medijski linč i iskazali brigu da sopstvenu liturgijsku zajednicu dodatno zaštitimo.
[19] P. Trbojević, O reformama crkvenim I, Sremska Mitrovica 1931.
