У простору истине понављање је изненађење. (Василије Ивиронски)
Ко год је прочитао Светлост од Светлости схватио је жељу аутора: да свако од нас који битујемо и боримо се на пољу живота постане свестан духовног благородства и достојанства људског, које значи: бити дете Божије, слободна личност и свештеник творевине. Ради тога смо позвани – и то по имену – из небића у свебиће, јер „позивање по имену је мистична муња, која осветљава непознате дубине и ширине људског бића“. Саслушајмо овог благообразнога Старца, и ми који по сваку цену, у ритму модерног света, јуримо за здрављем и физичком формом у вежбаоницама и на тракама које симболично указују на таутологију живота (ходаш/трчиш а каскаш у месту). Он ће ти казати спасоносну реч да се наши успеси и каријера не налазе у простору пропадљивости (у хладном зноју страха и илузије), већ у укидању смрти, те стога вели да „нити нас телесно здравље спасава, нити нас болест уништава“.
Свима пак нама који смо громогласну а тиху Реч Јеванђеља свели на празњикаву реторику и беживотну гносеологију и, често, псевдопроблематику – па немамо дамара живота да „певамо песму нову“, нити имамо пријемнике да ухватимо ритам и фреквенције васкрсењског потреса – овај начин Старчевог словљења и писања долази као освежење са библијске горе Јермона. Ова роса је кадра да зачне и роди малу радост која се смеши смрти, да разбије наслаге каменца који се око нас скупио, скине овоје (манире и рутину) који нас гуше и да разагна маглу незнања. Стил Василијев – јер он говори на другачији начин – представља необичну посету у наше дане анемичне побожности и предочава опит Оностраног који дише благородством, мније логиком Будућег века, прошавши кроз велике урвине и закорачивши у Нови век Пасхе Христове. Такве (јер нису моралисти) неће извести из такта поступци слабих, него ће и у њима смерно уочити бол осетљиве душе посрнулог човека који тражи помоћ.
Да, реч је о Василију Гондикакису, проигуману (а дуги низ година и игуману) Манастира Ивирона на Светој Гори. Његове две књиге Светлост од светлости (Призрен, 2015) и Муња животворног огња (Превлака-Лос Анђелес, 2016) јесу енигматичне књиге које је тешко описати. Ипак, у њима се могу препознати моћне одлике Старчевог начина говора о Богу и човеку.
Кòд који мири супротности
Особеност богословске синтезе Ивиронског Василија тиче се трију области интересовања. Прво, то је захват у људско стваралаштво које укључује највеће мислиоце (од древне јелинске философије до модерних западних писаца). Друго, он заступа ерминевтику Васкрсења која је, додуше, пренапрегнута идиосинкратичним језиком и семантиком. Треће, ради се о „теологији изненађења“. Све три одлике су дубоко црквене и предањске.
По питању прве одлике, Василије је познат по томе што обједињује наизглед супротне ствари („чисте“ логичаре ово може одбити). Он је писац који слободно „корача“ по тематици људског живота и неспутано цитира писце Истока и Запада, као да они нису одвојени различитим културама и традицијама: Хераклита, Аву Исаака, Алберта Камија, Апостола Павла, Фјодора Достојевског, Штефана Цвајга, Порфирија Кавсокаливита… Пошто је открио „кòд“ који их спаја, он се мирно креће у друштву ових великана који су ниво људског стваралаштва уздигли у висине пошто су претходно сишли у његове дубине. Последњи међу њима, пак, Порфирије, „освежио је и орадостио својим божанским осмехом срце двадесетог века“. Истовремено, он види да спасење човека и космоса нису неке раздвојене стварности. Спасење васионе и призив човека „по имену“ иду руку под руку у правцу усиновљења човека и искупљења творевине. Спасење, осим тога, има димензију губитка – семе које умре стоструки плод доноси, а најлепши од тих плодова је љубав ка свим створењима. Саопштава нам да нико као Светитељ (попут Исаака Сирина с којим се непрестано дружи) не може „срдачније да прими и спасоносније загрли сву напаћену децу историје“. Вели да док Хераклит осуђује идоле мудрости и поезије, и суди статуама и нечистоти оргија, дотле Старац Порфирије осуђује идоле лажне светости, лакејске послушности и тобожње скрушености, као демонска стања.
Главнe нити његових књига заклоњене су мноштвом привлачних детаља, а на начин који је углавном убедљиво искрен али понекад и благо збуњујући. Богословска реч (логос) Василија Ивиронског има осетљивост, поштење и одговорност и он „све теме држи отвореним, јер још није изречена последња реч Бога Логоса“. Стога ти оштри чула да би био спреман, јер није све још откривено и у свемиру богословља Цркве постоје звезде истине, чија светлост још није допрла до наших чула. Није чудо што Старац, да би изрекао неизрециво, неизбежно говори катафатично и апофатично (позитивно и негативно, будући да зна и једну и другу страну) и некако јуродиво (чини нам се да је ово код њега свестан избор); користи или склапа „распукле“ изразе, појмове и вредности. Приметићеш и код њега неусиљени напор за велелепним изразом и мелодичношћу језика, који не мањка у тачности описа и разноврсности ритмова. Будући да му је ултимативно егзистенцијално интересовање (брига за оним коначним, есхатолошким) усмерено ка големим животним проблемима – а видиш да има крсноваскрсни кључ за врата ка Истини – то бујица надахнућа лако тече из његове генијалности.
Добродошло охрабрење
Језик Ивиронског проигумана је несвакидашњи, „оксиморонски“ јер је он, у псаламском маниру, истовремено пријемник и одашиљач поруке оног несвакидашњег, „натконтекстуалног“ живота. Стога је могуће да више пута говори нешто исто а да се не понавља, пошто он не износи конструисане стереотипе, речи и фразе. Како сâм вели, „у простору истине понављање је изненађење“. Његова елиптична реченица не тежи поетској красноречивости која би голицала уши него помаже да се избегне једностраност позитивизма. О „трезвеној опијености“ се изражава поетски и лаконски, мудрољубиво, јер виделац његовог кова амбис може да види као мост, а непремостиву планину као благу равницу (па стога може даље да проходи без препрека). Понекад се чини да је прегруб према онима који играју на карту привидне „објективности“ а да се нису ни на милиметар изложили крсној жртви и агонији. Зато ће им рећи да морају да буду луди и опијени, преображног ума, уколико желе да дођу до правог смисла, до мудрости. Говори ти да је богословље двосмерно, усходно и нисходно. Ту пак обрати пажњу шта ти саветује. Јер, после Преображења, наука Господња се наставља не више узласком „на гору високу“, да би се видела Његова божанска слава, већ је у знаку силаска страдалном народу. Савршена слика овога јесте Света Литургија у којој живимо оба доласка Господња. „Будући Век (τὰ ἔσχατα) се не чека временски, већ литургијски обасјава од данас историју и творевину“.
Онима који су на власти (световној или духовној, без разлике) посебно је важна следећа порука: не можете се ослободити другог тиме што га негирате; aко га уклоните, не заборавите да он има „власт“ и могућност да слободно иде даље, „кроз затворена врата“, и да вас посећује стварајући вам осећај нелагоде. Овај осећај ће трајати све док не схватиш да се други спасава у срцу нашем и васкрсава у животу нашем, и да струји кроз биће наше. Цветови се не отварају на леденом зимским ветру, него у топлоти пролећа. Тако исто, човек не може отворити своје срце пред лицем претњи, него само у клими љубави, када је створена атмосфера поверења. А љубав није сентименталност него жртва.
У саветима лекарима се налази идеја о посебној густини и снази сугестије овог мудраца. „Ви сте изабрали свето и свештено занимање, које вас поставља у трагично привилегован положај. Сусрећете човека у најтежем и најсвештенијем тренутку живота његовог. Да вас Бог удостоји да се покажете достојни свога посланства“. Савет првима да увек дају богонадахнуту дијагнозу може се пренети и на духовнике. Епископима даје охрабрујући савет да изађу из тако заводљиве аутаркичности ауторитета и саморазумљиве власти која тражи поклоне, кађење, слаткоречиво додворавање. За такве, пуни смисао добије следећа Старчева реч: „Познајеш глас Пастира, који одјекује у твом слуху, заслађује срце и улази у тебе као божанска киша када напаја жедну земљу“. Као да поручује: потребно је, драги владико, да двориште своје епархије оградиш старањем Пастира „који тражи изгубљено“ и милосрђем Самарјанина који „излива вино и уље на ране људске“. Тада ћеш добити нову снагу и у поодмаклим годинама епископске службе обновиће се младост твоја, управо зато што је све изнова облистано љубављу према личностима и стварима. Тада ћеш све упућивати Христу и Цркви, а не свом ауторитету и врлини. Саветује ти, преосвећени владико, да не падаш у жар острашћеног диспута: „Оне који ти противрече, изобличи силом својих врлина, а не својим острашћеним речима“. Монасима просто и лаконски, са Исааком Сирином, поручује: „По врсти искушења познај путеве истанчаности свог ума“.
Омладини каже да, будући да сви треба да достигнемо оно што је недостижно, то нам је свима потребна одважност вере која представља саставни део људског бића. „Као што човек има потребу за кисеоником, да би у овом животу живео, тако, да би вечно живео, он има потребу за силом вере“. И даје свима савет за наше дигитално доба. „Развојем науке, технологије, а посебно електронике, човеку су дате у руке многе опасне и неконтролисане могућности, које, чини се, превазилазе његову духовну зрелост и савест“. Подсећа нас Василије на време када су настајали свештени текстови: „Они су писани у другом времену, у другом простору: у дубоко људском и жељеном, од кога смо се, међутим, хотимично или нехотично, одродили, и бацили себе саме у ту страну земљу машине и механике, где, када се нешто понизи тада престаје да постоји“.
Носталгија за новим језиком
Утешно је то што нам се Светогорац обраћа језиком који открива а не разобличава, и не вређа. „Онај ко хоће да сачува своју моћ, пати и не може да прикрије болест која га изједа. Такав изнутра ласка самом себи до ганућа, када бива хваљен, а ражалошћује се до потиштености, када се идеја, коју има о себи самом, дира и оспорава“. И поверава ти да горење светитељског срца „топи васцелу творевину“, пружајући услове да „тесто живота и стваралаштва твога нарасту делотворним квасцем будућег Царства“.
А зашто је овај приступ важан и куда води? Важан је јер, с једне стране, испуњава нашу носталгију за аутентичним богословљем; с друге стране, он ставља прст у сами проблем везан за природу словљења о Богу, човеку и свету. Помоћу „ерминевтике Васкрсења“, Василије Ивиронски дешифрује проблеме библијског и патристичког предања. Истина има својство не само да уништи смрт и унесе спокој Осмога дана, него и да распршава лаж илузије и плагијата (отуда пророчко послање и одговорност хришћана). Бог не делује на очигледан начин („ни браћа његова не вероваше у Њега“) него као фактор изненађења, у смислу да је присуство Господње као изненадна муња која осветљава све што је под небом. За тебе који си очаран Истином, „његово биће, попут магнетне игле, непоколебиво бива привучено звездом северњачом, о којој многи и не слуте“. И тада, попут Колумба, „излазиш на бескрајни океан у потрази за новим светом, за којим чезне душа твоја“. Не заборави, ипак, да живети логиком Васкрсења значи налазити се у икони Васкрсења, у Аду силаска. „Та икона ће изражавати живот твој. Христос ће те стално вући за руку, изводиће те на светлост, слободу, на ход бескрајни, који је Он сâм“. И можда ћеш тада и Ти извести некога, бивајући извођен…
Приметићеш, драги читаоче, како Василије преплиће поезију и логику, канонске упуте и анегдоте, естетику и екологију, метафизику и библијску егзегезу. У шарму и заносности оваквог паноптичког приступа крије се његова потенцијална рањивост. Једна је ствар навести красан одломак из Старечника или позвати се на надахнуту изреку древног сиријског писца, а друго (и захтевније) показати да су такви текстови репрезентативни – да ми можемо легитимно из њих дедуковати приступ за наше друштво и време. Композиција његових есеја, у исто време епизодична и унутрашње чврсте текстуре, подсећа на хераклитовске фрагменте. У таквом приступу, вера и знање представљају једну и исту ствар. Тада разумеш и лајтмотив целог опуса по коме подвижници „не студирају божанске ствари него их искуствују“. Јер, онај, пак, ко живи у Христу, од сада је већ на Крају, све види као чисто и спокојно, јер „чистима је све чисто“.
Како вредновати ово богословље у академском смислу? Сугестивна снага и дескриптивна финеса Гондикакисове теолошке идиосинкратичности стоји ван сваке сумње. Оно што је на први поглед нејасно је њихов статус у погледу евиденције. Неко може рећи да је све то засновано не на једном научно показивом корпусу чињеница него на маштовитости индивидуалног генија и на околностима његовог формирања (светогорски амбијент). Као одговор на постављено питање рекао бих да важна последица таквог подухвата јесте непредвидивост исказа која проистиче из непредвидивости духовног искуства које је далеко од сваке статичности. И управо је ово искуство изнедрило једну теологију изненађења. Које су одлике овакве теологије? Најпре, њена епистемологија не сужава хоризонт истраживања, него га, напротив, отвара, пошто се храни изненађењем и ишчекивањем. Није по среди идиом псеудонауке без трунке истинске субстанце и евиденције. Даље, препознавати крајње егзистенцијалне бриге није тако једноставно како на први поглед изгледа (неко би рекао: ставиш те наочаре и видиш свуда исти колорит). Оно ти, такође, не сужава приступ, јер „истинито је вишезначно са безбројним применама и одразима“.
Може се рећи да управо помоћу „епистемологије васкрсења“ неке животне ситнице (покрети, гласови, звуци и подударности), почињу бескрајно да говоре, док ти некада ништа нису значиле, јер си, вероватно, био у илузији самодовољности, равнодушности и безосећајности. На пољу људских односа очи се отварају на христолики начин: „ако у лицу странца, болесног, напаћеног, утамниченог, не видиш Христа, онда Га уопште не познајеш“. А после свега, они који вером усвоје ову ерминевтику говориће не само „новим језицима“, него „на болеснике полагаће руке и оздрављаће“. И биће изненађени тим даром, као што си био изненађен кад си видео да је Христос за првог становника раја узео покајаног разбојника. Према томе, живети логиком Васкрсења не значи отклонити све недоумице и не исповедати бол. Напротив, са њом све постаје драгоцено, и целина се сагледава са најнезнатнијим детаљима њеним. Али „онај ко има такву осећајност, увек има Некога у свом друштву, и он сâм, бићем својим, другује са свима“. И то ново сапутништво наставља се. „Он је са тобом, где год се ти нашао. Препознајеш Га и љубиш као Пасху велику, најсвештенију и вечну“. У том новом контексту живота, „нема ничега што би могло да постане устаљено. Све је мирно изненађење, рађање светлости која је истоветна са животом и спасењем света. Све напаја један извор утехе, који, у себи осећаш, обједињује све“. За темељно теолошко проучавање потребно је бити веран овом отачком духу слободе и достојан њиховог духовног племства и свежине како би се приступ њиховим свештеним текстовима одвијао у страхопоштовању с којим приступамо светим моштима и иконама.
Овај Крићанин Агиорит те подсећа да у Христу „чезнемо за оним што имамо и сећамо се онога што очекујемо“. О Њему говори као „лудо заљубљен“. Онај ко погледа слику младог Василија са Крита (средином прошлога века) видеће исту радост живота и анђелску истанчаност малог детета… које се, и поред своје детињастости, занима за теме Свете Софије, Европе и Православља, медицине, физике, Олимпијских игара, иконâ Теофана Критског, Светогорског поимања простора и времена, холивудског филма.
У речи и тексту Ивиронца оксиморони лете на све стране, али то нису апсурдни искази и метафорички конструкти него (тако их видим) библијски, ареопагитско-максимовски језички парадокси једне истине која воли да се скрива. По Своме Вазнесењу Христос постаје невидљив управо (парадоксално, зар не?) да Га ученици не би изгубили. Путницима у Емаус, када је дошао час, после толико труда и бола душе и тела, да се истински открије и пошто се открије, Он изнова постаје невидљив. А зашто? Па зато што „постајући невидљив чулно, открива се божански. Заувек пребива у њима, запечаћујући биће њихово“.
Подно Атоса, у удаљеном ивиронском скиту, у тишини Свете Горе, омирисане миомирисом четинара и пољског цвећа, и освежаване морским ветром који доноси „озон“ здравља, живи и дела Старац Василије. Неусиљено, попут још неких теолога, настоји да врати у живот оно што је некада морало бити најдубље преиначење у људском процесу познања, а које је донела гносеологија Јеванђеља и Отаца Цркве. Она те уводи у божанску утеху, „спокој без спокоја“. И пружа ти варницу вечног живота тако да у метежу модерног живота и града препознајеш елементе мира и сигурности. Василије те грли пуштајући те потпуно слободног, „да у најмањем проналазиш највеће, и у тренутном вечно, хранећи се топлином превечне љубави, која обесмрћује оно што је пролазно“.
У коначној анализи, хришћанин поигравањем срца „велича два доласка Господња, који се сусретоше на једном месту“.
Замишљам будуће богослове који говоре новим језиком који рефлектује непосредност реалног искуства. Желим да својим савременицима дарују богодолично вођење у слободи те да им служе као утеха и оснажење на узаном путу који води ка Дверима Живота.
