Mitropolit Irinej (Bulović)
Iako je na svečanoj akademiji u Novom Sadu pod nazivom „Vojvodina je Srbija“, a povodom obeležavanja 199. godišnjice rođenja Svetozara Miletića, mitropolit Irinej (Bulović) u svom govoru vrlo vešto odvojio one koji kritikujy crkveni vrh od vernog naroda, implicirajući da oni sami nisu verni, a sve kroz privid vlastite ekspertize merenja crkvenosti navedenih kritičara, nemoguće je da ne primetimo da je u pitanju samo vešta diskreditacija protivnika. Specijalista za ponižavanje sagovornika nije bio dovoljno vešt i da sakrije sebe kao agitatora napredne ideologije.
Pored navedenog, mitropolit Bački se dotakao i teme „vojvođanskog separatizma“. U pravu je vladika Irinej kada kaže da su separatisti statistička greška, ali njegovom „greškom“ ćemo se baviti kasnije u tekstu, sada prvo da vidimo činjenice.
Vojvodina kao pojam i kao geografsko-politički entitet predstavlja izraz težnji srpskog naroda severno od Dunava i Save za nacionalnom autonomijom unutar Austro-Ugarske (Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat). Moglo bi se uverljivo argumentovati da je Autonomna Pokrajina (AP) Vojvodina proizvod jednog nesrpskog (ili antisrpskog) sistema, ili pak sredstvo za suzbijanje srpskog faktora unutar komunističke Jugoslavije, ali i kao takva, Pokrajina suštinski ne gubi svoj srpski karakter. Prema podacima poslednjeg popisa, Srbi u Vojvodini čine 68,42 odsto stanovništva, za njima su Mađari sa 10,47 odsto, a nijedna druga zajednica ne prelazi tri procenta. Ljudi koji su se izjasnili kao Vojvođani („regionalna pripadnost“ u podacima popisa) ima tek 0,57 odsto, odnosno 9.985, dok na primer Makedonaca ima 7.021, a Bunjevaca 10.949. Današnja AP Vojvodina je nesumnjivo srpska. Da su komunisti smišljali njeno ime, malo je verovatno da bi iskoristili termin koji toliko vuče na feudalizam.
AP Vojvodina i Sovjetska Republika Ukrajina su zaista imale sličnu namenu u planovima njenih komunističkih kreatora. Ali se poređenje „problema“ Vojvodine i onoga što se danas dešava u Ukrajini tu završava. Vojvođana ima 10.000, Ukrajinaca više od 35 miliona. Vojvođanski jezik ne postoji, ukrajinski je nesporan. Nezavisna Vojvodina postoji samo u mislima političkih aktivista čiji je broj „statistička greška“ (ali i nekih drugih). Za nezavisnu Ukrajinu, šta god ko mislio o ukrajinskom nacionalnom projektu, život je u poslednje tri godine dalo više stotina hiljada Ukrajinaca.
Sve ovo zna i vladika bački. Znamo i mi da vladika nije došao za govornicu da održi čas uporedne istorije Vojvodine i Ukrajine, kao i koji je cilj ovog „nategnutog“ poređenja. „Zloduh separatizma“, osim iz neproporcionalno medijski zastupljene i politički uticajne (i to je odgovornost države!) NVO manjine („statistička greška“), počeo je da nam dolazi i sa vrha političke moći u Srbiji. Antinacionalni režim predsednika Aleksandra Vučića (kao da nam nije dosta postojećih problema), zarad svojih dnevnopolitičkih interesa aktuelizovao je nezavisnu Vojvodinu kao realan problem. O nezavisnoj Vojvodini, više od svih drugih političkih aktera, najviše govore predsednik države, premijer Miloš Vučević, predsednica NS Ana Brnabić, režimski mediji, razni kvazianalitičari, a sada im se pridružio i mitropolit Irinej.
Koristeći tragediju u Ukrajini kao emocionalnu i moralnu ucenu, kao i razumljiv strah Srba od daljeg rastakanja države, SNS je, zajedno sa svojim pomagačima iz svih sfera javnog života, uključujući i pojedince iz SPC, počeo politički neodgovornu i na duge staze potencijalno veoma štetnu kampanju o „zaštiti srpske Vojvodine“. Režim koji je izdao sve što se izdati može na Kosovu i Metohiji je, u trenutku društvene i političke krize, odlučio da je pravo vreme da se odbrani ono što niko ne napada – sve da bi se studenti koji protestuju danas pomerili sa ulice.
Nećemo biti naivni pa da poverujemo da „Bački“ zaista strahuje od „vojvođanskog separatizma“. On zna zašto pominje Ukrajinu. On zna zašto pravi nevešto poređenje sa Vojvodinom. Vladika Irinej pokušava da kod bogobojažljive i patriotske većine Srba probudi osećanje straha koje će ih onesposobiti da racionalno procenjuje politiku naprednjačkog režima, ali i odnos dela jerarhije SPC prema istom. Poruka je sledeća: „Ako se bunite, bićete odgovorni za veliko stradanje!“. Istu poruku je poslao i Dušan Mišković u svom tekstu „Zvižduci patrijarhu Pavlu – uvod u stradanje naroda“ koji je objavljen na sajtu SPC.
Vladika Irinej (i mnogi drugi koji su pisali na temu studentskih protesta braneći izjave i stavove vlastima bliskih jerarha), baš kao što čini u slučaju Ukrajinaca, Srbima oduzima svaki subjektivitet, sposobnost trezvenog i intelektualnog promišljanja o svetu oko sebe, kao i svrsishodne političke akcije. Ukratko, on narod tretira kao prosti puk u najgorem smislu te reči. Celokupna politička mudrost je oličena u predsedniku Aleksandru Vučiću i patrijarhu Porfiriju. Niko osim njih i njihovih istomišljenika ne zna šta je dobro za srpski narod. Svi koji se drznu da ih kritikuju su u dubokoj prelesti, ili svesno ruše Crkvu i Državu, jer je država izjednačena sa partijom, a Crkva sa jerarhijom! Kritičari treba da shvate koliko su u krivu i da kažu: „Svaka je vlast od Boga!“ – da prepuste predsedniku i vladikama da nastave da brane državu.
Irinej je srpskom narodu namenio „bogobojažljivu anesteziju“, naredio mu da slepo veruje u vođstvo ljudi koji se nisu najsjajnije pokazali u upravljanju zemljom. Zgodno je što dr Irinej, toliko zabrinut za celovitost Srbije, nije osudio veleizdajničku politiku naprednjačkog režima kada su u pitanju Kosovo i Metohija, ili kada je u pitanju sveopšta promocija nemorala raznih vrsta od strane režimskih medija. Da su režim, ali i pojedini jerarsi SPC, uložili u vođenje odgovorne kosovskometohijske politike onoliko energije koliko usmeravaju ka sabotiranju i satanizaciji studentskih protesta (mitropolit David ih poredi sa ustašama!), verujemo da bi Srbi na Kosovu i Metohiji danas živeli kudikamo bolje.
Narod ne želi vašu „anesteziju“. Taj naprednjački lek za smirenje kojim pokušavate da nas politički neutrališete je i doveo narod u bezizlaz u kojem se nalazi.
