Jevanđelski odlomak o Ženi Samarjanki (Jn 4, 5–42) ima mnoštvo pouka. Gospod odlazi u Samariju i tamo, pored Jakovljevog bunara, ulazi u razgovor sa jednom Samarjankom. Mnogo toga možemo naučiti iz ovog razgovora i iz onoga što je usledilo. Ako mi dozvolite, želeo bih da istaknem neke od ovih bogatih pouka iz današnjeg jevanđelja.
Prvo, zaista je neverovatno da je Gospod razgovarao sa ženom Samarjankom, budući da je i sam Jevrejin. Njegovi učenici su se takođe pitali kako se to dogodilo, jer je poznato, kako nam Jevanđelje kaže, da „Judeji nemaju posla sa Samarjanima”. Nisu imali nikakav kontakt; zapravo oni su se mrzeli. A Gospod je, uključivši ženu u razgovor, hteo da pokaže da su podele među ljudima — koje su mnogo puta religiozne prirode, kao u ovom slučaju — osuđene pred Bogom. A podele u ovom slučaju, koje su bile i etničke, imale su veze sa činjenicom da su Samarićani verovali da Boga treba obožavati na gori Garizim, dok su Jevreji verovali da se Bogu treba obožavati u Jerusalimu.
Često mislimo, voljena braćo i sestre, da je ono u šta fanatično verujemo zaista prava stvar. Međutim, ljudi nadahnuti nekom vrstom zilotizma često potpuno zatvaraju oči pred bilo kakvom komunikacijom sa drugima kako bi odbranili svoju veru. To je bio slučaj sa Jevrejima i Samarjanima, gde ih je ta razlika u pogledu mesta bogosluženja dovela do toga da mrze jedni druge. Religijska podela, dakle, vodi u mržnju, vodi u nedostatak zajedništva, a upravo to Gospod dolazi danas ne samo da osudi, već da prevaziđe. I kako ga On prevazilazi? Rekavši Samarjanki da se Bogu ne služi na određenom mestu. Bog se obožava svuda i u Duhu Svetom jer je On sam Duh. Duh Sveti je ono što čini da se ljudi ujedine, da vole jedni druge i da ne mrze jedni druge. Dakle, u Duhu Svetom nije moguće da ljudi mrze jedni druge, čak ni iz verskih razloga.
Gospod je tako poručio Samarjanki da bogosluženje sada treba da bude duhovno i da čovek ne treba da se vezuje za određene forme, koje takođe mogu stvoriti podele. Naravno, forme su neophodne u bogosluženju, ali nikada ne bi trebalo da dovode do podela i mržnje među ljudima. Još jedna predrasuda koju Gospod otklanja ovim razgovorom jeste činjenica da je žena bila prezrena; važila je za drugorazrednu osobu. Gospod navodi učenike da se začude što je „govorio sa ženom“. Zaista, ova podela nije samo verska već i kulturna, koja se mora prevazići, a prevazilazi se blagodaću Božijom i Duhom Svetim.
Ova žena ne biva prosto prihvaćena od Gospoda u razgovoru sa Njim, već postaje i apostol, ravna apostolima. Ona ne spasava samo sebe, nije spasena sama, već spasava i druge. I samo pomislite da je, kao što nam govori jevanđeljski odeljak, ova žena bila grešnica. Tako vidimo da Gospod uklanja čak i ovu predrasudu ljudi; On to ukida i prevazilazi. On razgovara sa ženom Samarjankom, koju su Jevreji mrzeli, i ne samo da je smatrana inferiornom u društvu kao žena, već je bila i grešnica, poznata grešnica koja imala pet muževa, dok onaj sa kojom je živela u to vreme nije bio njen muž. I ova žena je preobražena u apostola! Kako je lako osuđivati ljude, kako je lako reći da nekome nema spasa, a Gospod dolazi da nas nauči suprotnom, da je spasenje za sve.
Niko nije definitivno osuđen od Boga osim ako on sam ne odbije da otvori svoje srce da primi Božju milost, a Samarjanka je otvorila svoje srce. Činjenica da je Gospod razotkrio tajne njenog života nije je učinila da mrzi Hrista, kao što to obično činimo kada nam neko kaže istinu o nama samima; učinilo je da Ga zavoli, da Ga prepozna kao Mesiju i da Ga propoveda svuda.
Još jedna važna tačka iz današnjeg jevanđeljskog odeljka jeste da Gospod ukazuje apostolima da njihov apostolski rad u suštini nije ništa drugo do žetva, jer je seme posejano od Boga od ranije. Koliko puta mislimo da nešto činimo, da nešto prinosimo, a u stvarnosti zaboravljamo reči Gospodnje, da su se „drugi trudili, a vi ste ušli u trudove njihove“. Uvek žanjemo trud drugih. I zato je veoma važno prvo prepoznati doprinos drugih, onih koji su nam prethodili, jer niko od nas nije samostvoren u duhovnom životu. Svi mi dugujemo nešto drugome, tuđem trudu, i uvek moramo da imamo ovo priznanje, ovu zahvalnost u našim srcima, i da poštujemo naše oce, posebno naše duhovne oce, zahvaljujući kojima smo upoznali Hrista, i zahvaljujući kojima imamo spoznati istinu.
Konačno, karakteristično je za današnji odlomak da su Samarjani koji su poverovali u Hrista, verovali prvo na osnovu propovedi ove svete Fotine Samarjanke, a onda joj, nakon što je Gospod ostao sa njima dva dana, kažu: „Sada verujemo, ne zbog onoga što si rekla, nego smo Ga i sami čuli i znamo da je ovo zaista Hristos, Spasitelj sveta.” Koliko je važno da napravimo ovaj korak od informacija koje nam drugi daju o Hristu do našeg ličnog upoznavanja sa Njim. Jer tada i samo tada je naše spasenje potpuno.
Dakle, nikada ne bi trebalo biti dovoljno da ljudi jednostavno slušaju misionara ili bilo koga ko drugima govori o Hristu, kao što je slučaj sa mnogim protestantskim propovednicima, koji se zadovoljavaju da ljudima prenesu poruku Jevanđelja. Šta se dešava posle toga? Ostavljaju ih same. Ali za nas pravoslavne, mesto gde poruka Jevanđelja zaista donosi plod je unutar Crkve. Tamo se lično poznaje Hristos, tamo se dolazi u lično opštenje sa Njim, kroz molitvu i svete tajne Crkve, a pre svega kroz Evharistiju, gde se sada sjedinjuje sa Hristom i više ne veruje samo zato što mu je neko rekao da je Hristos spasitelj, već zato što on sam živi i doživljava Ga kao spasitelja. Dakle, propoved koja ne vodi Crkvi nije propoved, nije spasenje. Ovde, u Crkvi, postoji spasenje, jer ovde postoji lično poznanstvo sa Gospodom.
Neka sa nama budu molitve žene Samarjanke, svete Fotine, da nam život bude plodan i da i mi donosimo plod, pre svega, u ličnom odnosu sa Gospodom u Njegovoj Crkvi. Amin.
