Kamata (grč. κάματος; lat. interesse; usura; usuria) – dobit na pozajmljeni novac. Na grčkom κάματος znači napor, rad i zamor, dok lat. interesse znači gubitak, pre svega zajmodavca u slučaju bankrota zajmoprimca ili onaj gubitak koji nastaje kod zajmodavca zato što je pozajmio novac koji će biti vraćen tek u budućnosti, zbog čega se odrekao sadašnje potrošnje koja je vrednija od buduće, ili zato što se odrekao ulaganja novca u neki alternativni poslovni poduhvat, zbog čega je izgubio profit. Sholastici su za kamatu koristili reč usuria, što je alteracija reči usura od usus što znači upotrebiti ili koristiti. Prema nekim autorima usuria je latinski prevod hebrejske reči našek ili nešek što bukvalno znači ugriz ili glodanje.
Uobičajena je praksa da se biblijsko učenje o kamati interpretira odvojeno od značenja i centralnog značaja oprosnih godina koje su, vekovima pre nego što je naspisana Biblija, praktikovale antičke civilizacije Bliskog istoka. Pisci Biblije su potom ova iskustva inkorporirali, ali i dalje razvili u vidu zabrane naplaćivanja kamate siromašnima, ograničavanja zaloga za dug i automatske primene zakona šabatne i oprosne godine, nezavisno od volje vladara.
Počevši od trećeg milenijuma pH, u antičkim civilizacijama Bliskog Istoka, kao što su sumerska, vavilonska i asirska, bila je uobičajena praksa oprosta dugova godinu dana nakon krunisanja kralja, kao i posle razarajućih ratova ili nakon prirodnih katastrofa poput poplava, suša ili najezda štetočina koje su ugrožavale proizvodnju.
Još su vavilonski učenjaci matematički utvrdili da se stoka razmnožava i poljoprivredna proizvodnja raste po znatno sporijoj stopi od dugova koji su, opterećeni složenom kamatnom stopom (kamata na kamatu), rasli eksponencijalno. Dakle, čak i bez delovanja razarajućih spoljnih činilaca kao što su prirodne nepogode ili ratovi, poljoprivrednici bi, nakon nekog vremena, postali insolventni, zbog čega bi vladari ostajali bez poreskih prihoda što je ugrožavalo solventnost čitavog ekonomskog sistema. Naime, dužnici koji nisu bili u mogućnosti da vrate dug bi ostali bez zemlje i postali robovi vladarevih zvaničnika koji su im oduzimali višak useva iz kojih se plaćao porez. Dodatno, pretvaranjem slobodnih ljudi u robove vladari su ostajali bez neophodnog ljudstva za vojsku i javne radove.
U to vreme krediti nisu bili odobravani u vidu gotovog novca, već su u pitanju bila potraživanja u vidu dugova za poreze, takse, rente, navodnjavanje, pozajmice poljoprivrednih dobara i semenja i drugih faktora proizvodnje neophodnih da se prebrodi vreme od sejanja do žetve. U početku je većinu duga činio dug prema vladaru, njegovim hramovima i zvaničnicima, zbog čega je oprost dugova bio jednostavan – vladari su oprostom dugova odustajali od sopstvenih potraživanja. Važno je napomenuti da su se oprosne godine isključivo odnosile na agrarne dugove, to jest kredite za ličnu potrošnju namenjene samoodržanju, a ne na komercijalne (poslovne, trgovačke), tzv. „srebrne“ kredite, jer se moglo očekivati da će trgovci iz ostvarene dobiti biti u mogućnosti da vrate dug.
Vremenom je situacija počela da se komplikuje jer su sve veći udeo u agrarnim kreditima zauzimali privatni krediti lokalnih glavara i trgovaca. Na taj način je počela da jača finansijska oligarhija što je sa druge strane ugrožavalo moć kralja. Finansijski moćnici su dužnike terali sa njihove zemlje i postepeno koncentrisali ogromne posede radi proizvodnje vina i maslina za izvoz: „Teško onima koji kuću na kuću dodaju i njivu s njivom sastavljaju, dok više ne bude mesta za druge i dok ne ostanu sami u zemlji!” (Is 5, 8). Kako bi ograničili njihovu ekspanziju, u naknadnim doradama zakona su kraljevi kroz oprosne godine oslobađali dužnike i od privatnih dugova. Tako su kraljevi zadržavali svoju moć, ali i značajno ublažavali društvenu polarizaciju i raslojavanje jer su ljudi, s vremena na vreme, oslobađani od dugova i ropstva, vraćano im je vlasništvo nad zemljom, a samim tim i sredstva za samostalan i slobodan život. Samostalni i slobodni ljudi (ne računajući ratne zarobljenike i strane kupljene robove) su, prema načinu razmišljanja vladara ovih civilizacija, bili u osnovi finansijski stabilne i vojno moćne države. Jasno, ovi sistemi nisu bili egalitarni jer nisu bili protiv bogatstva i trgovine, ali samo dok to bogatstvo nije remetilo normalno funkcionisanje privrede.
Ova praksa je, nakon loših iskustava sa brojnim pohlepnim, samovoljnim i surovim jevrejskim kraljevima i vavilonskog ropstva, u vidu zakona inkorporirana u Bibliju. Osim automatizma primene šabatne i oprosne godine, novina u Bibliji je zabrana kamate na kredite siromašnima koja nije postojala u ranim civilizacijama Bliskog Istoka. Biblija, takođe, nije branila kamatu na poslovne kredite i nije pravila razliku između kamate i zelenašenja. Iz ove perspektive bi bilo, čini se, na mestu da se kamata definiše kao dobit na poslovne kredite, a zelenašenje kao dobit na agrarne kredite koji su odobravani siromasima kako bi preživeli – dobit koju je Biblija osuđuje i brani.
U Izl 22, 25 se zabranjuje uzimanje kamate od siromašnih sunarodnika Jevreja dok se u Lev 19, 33-34 i 25, 35-37 zabranjuje uzimanje kamate od siromašnih sugrađana, bez obzira na to da li je u pitanju Jevrejin, ili stranac koji živi među Jevrejima. U Ponz 15, 2-3; 23, 19 zabrana uzimanja kamate ne važi samo u slučaju kada je dužnik „tuđinac“ (po svemu sudeći, „tuđinci“ su trgovci). I na drugim mestima u Bibliji se zabranjuje i proklinje kamata (Jez 18, 13; Ps 15, 5; PrS 28, 8; Nem 5, 6-11), ali se ne mogu naći dokazi da se ta zabrana odnosila na poslovne kredite.
U Novom Zavetu Isus, pozivajući se na proroka Isaiju (61, 1-2), u svojoj prvoj propovedi pošto se vratio u Nazaret, donosi dobru vest – Gospodnju godinu milosti (oprosnu godinu), to jest oslobođenje zarobljenih i puštanje potlačenih na slobodu (Lk 4, 16-19). U Knjizi levitskoj, Bog zapoveda oprosnu godinu, na svakih 50 godina i traži od Jevreja da proglase u zemlji slobodu za sve njene stanovnike (Lev 25, 8-10). I Lev i Isus za slobodu koriste hebrejsku reč derorkoja je u srodstvu sa akadskom rečju andurārum – proglašenje amnestije od dugova i oslobađanje od dužničkog ropstva. Opet, andurārum je srodna sa rečju amar-gi koju su koristili Sumeri – ama znači majka, a amar-gi povratak majci, to jest povratak idealnom početnom stanju privredne ravnoteže bez ličnih i agrarnih dugova i po tom osnovu dužničkog ropstva. Rečju, amar-gi, to jest oprost dugova vodi obnovi poretka.
Isus propoveda milosrđe i pozajmljivanje bez kamate, kao i pozajmljivanje bez očekivanja da dug bude vraćen (Lk 6, 35-35). Osuđivao je zarađivanje na siromašnima zbog čega je u hramu u Jerusalimu napao menjače novca, ispreturao im stolove i optužio ih, citirajući proraka Jeremiju (Jer 7, 11), da su božiju kuću pretvorili u razbojničku pećinu (Mk 11, 15-17). U paraboli o talentima Isus je, doduše indirektno, odobrio naplaćivanje kamate na poslovne zajamove (Mt 25, 24-27).
U kasnijim tumačenjima Biblije, koje su dali crkveni oci i sholastici, gubi se centralna važnost šabatne i oprosne godine koje su bili pragmatični mehanizmi za održavanje moći kralja, solventnosti ekonomije i jačanje njene vojne moći. Veliki crkveni oci (Jeronim Stridonski, Sveti Avgustin, Kliment Aleksandrijski, Sveti Ambrozije, Sveti Vasilije Veliki…) veličaju milosrđe, osuđuju i proklinju naplaćivanje kamate siromašnima, savetuju siromašne da se ne zadužuju i zabranjuju sveštenstvu da daje zajmove za kamatu (Prvi vaseljenski sabor u Nikeji 325).
Takođe, nasuprot opšteprihvaćenom mišljenju, ne može se reći da postoji jedinstvena sholastička dogma o kamati, niti njena jedinstvena primena u praksi – ne postoji koherentna ekonomska hrišćanska doktrina o apsolutnoj dozvoli ili zabrani određenih kreditnih ugovora ili poslova među privrednim učesnicima. Sholastici su argumente protiv kamate pronalazili u Rimskom pravu i Aristotelovom učenju o jalovosti novca. Među njima su najznačajniji mislioci bili Vilijem od Oksera (mentalno zelenašenje), Toma Akvinski (specijalna vrsta kredita „mutuum“ definisana Rimskim pravom koji predstvalja sporazum o prenosu vlasništva, doktrina iz Rimskog prava da je novac fungibilan, Aristotelova teorija o jalovosti novca) i Bernardin Sijenski („svaka kamata je profit, ali nije svaki profit kamata“).
Ipak, u realnom životu ovi doktrinarni pristupi zabrani kamate, definisanju zelenašenja i regulaciji privrednog života po toj osnovi nisu igrali značajnu ulogu u poznom srednjem veku. Na primer, među društvenjacima je uvreženo mišljenje da je, počevši od 13. veka, kamata univerzalno bila zabranjena. Spisi govore da to nije tačno, jer je u praksi negativna konotacija kamate bila uslovljena društvenim kontekstom, tj. ulogom koju su pojedinci imali u razvoju zajednice. Počevši od Drugog lateranskog koncila 1139, Četvrtog koncila u Lionu 1274. i Koncila u Beču 1312, usurarius manifestus – javni prodavci novca su bili definisani kao alienigena – stranci i hereticus – jeretici. Na osnovu najvažnijih teoloških spisa u periodu od 12-15. veka može se utvrditi da je zelenaš, onaj koji pozajmljivanjem novca šteti zajednici, upravo onaj koga zajednica i percipira kao takvog. Dakle, zelenaš je onaj za koga u zajednici vlada opšte mišljenje da je usurarius manifestus. Sijenske vlasti su 1335. proglasile da je zelenašenje kriminal kojim se bavi svetina sluga dostojna prezira, siromašne udovice, sitne zanatlije i nepoznati stranci. Dakle, zelenašenjem se bave zli ljudi koji nanose štetu zajednici time što ugrožavaju druge zbog čega njihove aktivnosti ne doprinose blagostanju društva – oni su stranci (alienigena) u nekoj zajednici zato što im je strana zajednička dobrobit, zbog čega ih zajednica i crkva odbacuju (hereticus). S druge strane, nalaze se oni koji nisu stranci u zajednici i koje crkva uvažava, ugledni trgovci i bankari, povezani kroz sistem prijateljstva, poznanstva i poslovnih veza, koji, za razliku od sitnih zelenaša, ulaze u velike poslovne poduhvate, snose poslovne rizike i čije aktivnosti doprinose boljitku zajednice i javnom dobru. Ti trgovci i bankari su viđeni ljudi, poštovani i pouzdani građani i kamata na kredite koje su oni odobravali je bio zakonski dozvoljen vid poslovanja.
Na naučnom polju je sholastička doktrina o kamati žestoko napadana i opovrgavana, pre svega od strane franjevačkog teologa Džona Dansa Skota (1308), svetovnog profesora kanonskog prava u Bolonji Džoansa Andrija (1348), profesora Univerziteta u Tibingenu Konrada Samerharta (poč. 15. veka), kao i jezuita.
Rodonačelnik protestantizma Martin Luter je prihvatao kanonsku osudu kamate. S druge strane, Žan Kalvin je bio daleko suzdržaniji – po njemu je kamata bila greh samo ukoliko škodi zajmoprimcu. Milosrđe i prirodna pravda jedini mogu odrediti u nekom konkretnom slučaju da li je kamata moralno pogrešna. Po njemu je savest vernika njihov vrhovni vodič. Bio je na stanovištu da se o kamati ne sme suditi na osnovu pojedinih odlomaka iz Svetog pisma, već na osnovu pravednosti. U spisu De Usuris, Kalvin precizira da je kamata dozvoljena kod poslovnih kredita, ali da ne sme nikada da bude tražena od siromašnih, da zajmodavac ne sme da bude zaluđen profitom, da zajmoprimac ne sme da profitira više od zajmodavca, kamata ne sme da bude iznad zakonskog maksimuma određenog u drugim zemljama, pa se stoga protivi kreditima koji donose više štete nego koristi društvenoj zajednici.
Literatura: R. B. Ekelund and R. F. Hebert, A History of Economic Theory and Method, McGraw-Hill College, 1990; J. K. Galbraith, Economics in Perspective: A Critical History, Houghton Mifflin Company, 1987; S. Homer and R. Sylla, A History of Interest Rates, Willey Finance, 2005; M. Hudson, …and Forgive Them Their Debts: Lending, Foreclosure and Redemption from Bronze Age Finance to the Jubilee Year (TYRANNY OF DEBT), ISLET, 2018; V. Joshua, Historical, Religious and Scholastic Prohibition of Usury: The Common Origins of Western and Islamic Financial Practices, Seton Hall Law, 2014; A.Kirschenbaum, Jewish and Christian Theories of Usury, The Jewish Quarterly Review No. 3, pp. 270-289, 1985; J. Persky, From Usury to Interest, Journal of Economic Perspectives, Vol.21, No. 1, pp. 227-236, 2007; A. Roncaglia, The Wealth of Ideas: A History of Economic Thought, Cambridge University Press, 2006; H. W. Spiegel, Usury, In: The New Palgrave Dictionary of Economics, Palgrave Macmillan, 2018; G. Todeschini, Usury in Christian Middle Ages. A Reconsideration of the Historiographical Tradition (1949-2010), In: Religion and Religious Institutions in the European Economy 1000-1800, Firenze University Press, 2012.
