Bez ljubavi (Iz pisma sinu)

Dakle, ti misliš da je moguće proživeti život bez ljubavi:
jakom voljom, uz blag cilj, pravednošću i gnevnom borbom pro­tiv štetočina? Pišeš mi: „O ljubavi bolje je ne govoriti; nje u ljudima nema. Ljubav je bolje ne prizivati; ko će je probuditi u bezdušnim srcima?“ …

Mili moj! U pravu si, i nisi. Otkloni, molim te, svoje ne­strpljenje i pronikni u moju misao.

Čovek ne može živeti bez ljubavi zato što ona u njemu prosijava i čitavog ga prožima. Data nam je i od Boga i od prirode same. Nije nam dozvoljeno proizvoljno mešetariti svojim unutrašnjim svetom, jedne duševne sile potiskivati i zamenjivati ih drugima, a pogotovu novima koje nam nisu svojstvene. Moguće je sebe vaspitavati, ali je nemoguće sebe uništiti i izgraditi ponovo, po sopstvenoj volji. Osmotri kako protiče život čovekov. Dete se privija materi – zahtevima, očekivanjima, nadom, nasladom, utehom, smirenjem i zahvalnošću, i ako se sve to sjedini u prvu i najnežniju ljubav, samim tim se određuje i njegova lična sudbina. Dete ište svog oca, očekuje od njega pozdrav, pomoć, zaštitu i putevoditelj­stvo, naslađuje se njegovom ljubavlju i odgovorno ga voli. Ono se ponosi ocem, podražava mu i oseća u sebi njegovu krv. Taj glas u njemu, potom, zbori čitavoga života, povezujući ga sa braćom i sestrama, i sa čitavim rodom. A kada se kasnije u njemu razgori muška ljubav prema „njoj“ (ili, nasuprot, kćerina ljubav prema „njemu“) onda se zadatak sastoji u tome da se ovo „buđenje prirode“ pretvori u istinsku „posetu Božiju“, i da se takvo stanje stvari prihvati kao sopstvena sudbina. I nije li prirodno da i on voli svoju decu onom ljubavlju kojom je u svojim dečjim čežnjama očekivao od svojih roditelja?… Kako živeti bez ljubavi? Čime je zameniti? Čime ispuniti onu strašnu pustoš koja se budi od njenoga odsustva?

Nemoguće je čoveku živeti bez ljubavi i zato što je ona najmoćnija odabirna sila u životu. Život je sličan ogromnoj, ali na sve strane protočnoj bujici koja se obrušava na nas i odnosi nas sa sobom. Ne valja živeti u svemu što ona nosi, nemoguće je dati se tom kovitlavom haosu događaja. Ko pokuša tako učiniti, proćerdaće i izgubiti sebe: iz toga ništa neće proizaći, jer će propasti u ludilu. Treba izabrati: odbijati isuvišno radi relativno nemnogoga, i upravo to, nemnogo, treba privlačiti, čuvati, ceniti, gajiti, zbirati i usavrša­vati. I na tome graditi sopstvenu ličnost. Izabirna sila je upravo ljubav: to ona „više voli“, „prihvata“, „privija se“, ce­ni, čuva, uzima i uzvraća vernošću. A volja je samo oruđe ljubavi u tom životnome činu. Volja bez ljubavi je prazna, uvela, suro­va, nasilnička i, što je osnovno, ravnodušna prema dobru i zlu. Ona ubrzo život pretvara u robijašku disciplinu pod komandom poročnih ljudi. Na svetu postoji već čitav niz organizacija izgrađenih na takvim načelima. Neka nas Gospod sačuva od njih i njihovog uticaja… Ne, nemoguće nam je živeti bez ljubavi: ona je veliki dar – da sagledamo bolje, da ga iza­be­remo, i da njime živimo. To je neophodna i dragocena sposobnost reći „da“, prihvatiti i početi požrtvovano služenje. Kako je strašan život čoveka lišenoga tog dara! U kakvu prazninu, u kakvu gadost se pretvara njegov život!

Nemoguće je čoveku proživeti bez ljubavi i zato što je ona osnovna stvaralačka sila čovekova.

Čovekovo stvaralaštvo javlja se ne u pustoši i protiče ne u proizvoljnom kombinovanju elemenata, kako danas misle mnogi površnici. Ne, stvarati je moguće samo prihvativši bogosazdani svet, ušavši u njega, urastavši u njegov čudesni sklad i slivši se sa njegovim tajanstvenim putevima i zako­nomernostima. A za to je potrebna sva snaga ljubavi, čitav dar umetničkog prvoovaploćenja, prepušten čoveku. Čovek ne stvara iz pustoši: on stvara iz već stvorenoga, iz suštinsko­ga, sazdavajući novo granicama njemu svojstvene i date prirode – spoljno-materijalne i unutrašnjo-duševne. Čovek koji stvara mora da oslušne svetsku dubinu i sam iz nje da zapeva. On mora naučiti da sazrcava srcem, da svesagleda ljubavlju, da izađe iz svoje male, lične košuljice u svetla prostranstva Božija, da u njima nađe Veliko – srodno – sapripadajuće, da oseti u njemu i da sazda novo iz drevnog i nedešeno iz predve­čnoga. Tako stoji stvar u svim osnovnim sferama čovekovog stvaralaštva: u svim umetnostima i nauci, u molitvi i u pravnom životu, u opštenju ljudi i u čitavoj kulturi. Kultura bez ljubavi je mrtva, osuđena i beznadežna stvar. I sve ve­liko i genijalno – sazdano je iz svesagledajućeg i pojućeg srca.

Nemoguće je čoveku živeti bez ljubavi, zato što se ono os­novno i najdragocenije u njegovom životu otkriva upravo srcu. Samo sveprožimajuća ljubav otkriva nam tuđu dušu radi tač­nog, proničućeg opštenja, radi uzajamnog razumevanja, radi prijateljstva, radi braka, radi vaspitanja dece. Sve je to nedo­stupno ljudima bez srca. Samo svezračeća ljubav otkriva čove­ku njegovu otadžbinu, tj. njegovu duhovnu vezu sa rodnim naro­dom, njegovu nacionalnu pripadnost, njegovo duševno i duhov­no okrilje na zemlji. Imati otadžbinu je sreća, a imati je – mo­že se samo ljubavlju. Nije slučajno da su ljudi mržnje, savre­meni revolucionari, odreda internacionalisti. Mrtvi u ljubavi, oni su i otadžbine lišeni. Samo sazrcavajuća ljubav otkriva čoveku pristup pobožnosti i Bogu. Ne čudi se, mili moj, bezverju i maloverju zapadnih naroda: oni su od Rimske crkve prihvatili izdajni religiozni akt, koji počinje od volje i završava se razumnom mišlju i, prihvativši je, klo­nuli su srcem i izgubili njegovo sazrcanje. Time je bilo pre­dodređena religijska kriza koju oni sada preživljavaju.

Ti sanjaš o jakoj volji. To je dobro i neophodno. Ali ona je strašna i rušiteljska, ako ne izrasta iz produbljenog srca. Ti želiš da služiš dobrome cilju. To je dobro i važno. Ali, kako ćeš shvatiti svoj cilj, ako ne preko sverazumnoga srca? Kako ćeš ga saznati, ako ne savešću svoga srca? Kako ćeš ispratiti njenu vernost, ako ne ljubavlju? Ti želiš pravednost, i mi je svi moramo iskati. Ali ona od nas zahteva umet­nički lični odnos u prihvatanju ljudi; a za to je sposobna samo ljubav. Gnevna borba protiv štetočina je neophodna i nespremnost za to može od čoveka učiniti sentimentalnim izdajnikom. Ali taj gnev se mora rađati iz ljubavi, on mora da bude njeno ovaploćenje da bi u njoj našao opravdanje i meru…Evo zašto sam rekao da „jesi i nisi u pravu“. I još: razumem tvoj predlog „da je bolje o ljubavi ne govoriti“. To je tačno, treba živeti njome, a ne govoriti o njoj. Ali, razmisli. U svetu se ori otvorena i bezumna propagandna mržnja, u svetu se podigla uporna i surova hajka na ljubav – napad na porodicu, odricanje od otadžbine, gušenje vere i religije. Praktična ravnodušnost jednih ovenčana je direktnom propoveđu mržnje kod drugih. Bezdušnost je našla svoje apologete. Zloba je po­stala doktrinom. A to znači da je došao čas da se, ipak, progo­vori o ljubavi i ustane se u njenu odbranu.

Da, u ljudima je ljubavi malo. Oni su je isključili iz svog kulturnog čina: iz nauke, iz vere, iz umetnosti, iz etike, iz po­litike i vaspitanja. Sledstveno tome, savremeno čovečanstvo je ušlo u duhovnu krizu, neviđenu po svojoj dubini i raz­mahu. Uvidevši to, shvativši to, prirodno je da se zapitamo ko će probuditi ljubav u bezdušnim srcima, ako se već sama ni­je probudila iz života i reči Hrista, Sina Božijega? Kako da se toga latimo mi, sa našim malim ljudskim silama?

Ali ta sumnja ubrzo otpada ako poslušamo glas našeg srca i njegove mudrosti, koji nas uveravaju da je Hristos u nama i sa nama…

Ne, mili moj! Nemoguće nam je bez ljubavi. Bez nje smo osu­đeni, s čitavom našom kulturom. U njoj je sva naša nada i naše spasenje. I ne sanjaš sa kakvim nestrpljenjem čekam tvoje pismo saglašenja.

Izvor: Ivan A. Iljin, Pojuće srce, Stari Banovci: Bernar, 2010, str. 13–16.
Prevod: Vladimir Jagličić

Ukoliko su vam tekstovi na sajtu korisni i zanimljivi, učestvujte u njegovom razvoju svojim prilogom.