Za duhovno stvarnu. Jer ona se ostvaruje ka duhovnosti.
Te je prvi tomu korak postaviti sebi teži zadatak nego što se može rešiti. Za koliko bilo izvan sopstvene moći, samo ne y granicama nje.
Onda, za koliko ne mogući, znak je, za toliko izmožditi ono najnesavitljivije u sebi, ono što je mukli otpor slovu: tek tada otvoriv se na slepoj mrlji vidu, zatamni dotle shvatljivi privid neshvatljivom jasnošću suštine.
I reč je tada, ne da se njome zavara ćutanje, ne da se jeftino u sebi što skuplje proda, već da se kroz nju otvori ono što je najmuklije u biću, već da samo ćutanje progovori.
I kroz koga god progovori suština, u radosnom je to porazu sebe. Jer do u beskraj premaša granice i moć uboge jedinke. Jer obelodanjujući se, donese vrhunac štete u odnosu na ja – sopstveno uništenje.
I mislim, nema toga da, iza stvarno iskazanog, ne posumnja – jesam li ja to zaista mogao? i da, ako ne kao Sokrat u punoj svesti, ono bar naslućujući ne pomisli: „Demon mi je došanuo.“
Te merilo je specifičnoj duhovnoj reči, je li bit progovorila kroz nju ili nije. I kolika je njena nesamerljivost, upravo toliko je u njoj i prisustvo biti.
Kao noć koja bi, ostajući to, najednom bila vidnija nego dan.
Ili ovako:
Ponavljajući što se stvarno, u sto nasto duha kazalo, sve je puniji sadržinom pojam, sve bliskiji dodir, sve šire otvaranje, sve dublje utapanje, do iščeznuća samog sebe, do blaženosti oslobođenja.
Ponavljajući što se nestvarno kazalo (a to je, ili bez duha, ili prividno u njemu) prividna sadržina čili, pojam se prazni do potpune nesadržajnosti, do mehaničkog pokreta glasnih žica i jezika.
Pun zahvat, dakle, rečju ne samo da se nikad ne isprazni suštinom, nego naprotiv bude izvor za sve dalja zahvatanja.
Ili, ako pribegnemo simbolu strele, onda, što je stvarno kao reč, to ne promašimo pogađa y samo srce duhovnog krvotoka.
To, s jedne strane, kao koren u Bogu, ne da svesti (stalno je suzbijajući u njene granice) da zavede čoveka ništavilu.
To, s druge strane, ne da slepilu da opet uzme maha, kad je već jednom čovek progledao.
*
Pisanje sveo bih y granice nužnosti.
Čemu još veći napor, pisati, kad je i napor praznog govora izlišan.
Čemu ritmovati, čemu stavljati u prozu ono što ni za sebe lično nije otkriće. Jer je misao najčešće samo slabi odsev prave misli. Jer je raspoloženje samo nejasni odjek pravog bivanja; samo dim suštinske vatre.
Te bi načelo stvarne reči, a tim više beleženja njenog, moglo glasiti: gde nije neophodna reč, ćutati; gde je neophodno ćutanje, na izgled i po svemu, tek tu progovoriti.
(O poslovnoj reči, koja je sušta razumnost, saopštiti nešto radi uštede fizičkog pokreta, i svoju tvrdnju i odricanje, isto kao osećanje, kao i čuđenje, i pitanje; ukratko, sve što je neophodno sredstvo saobraćaja, čak i misaonog, i državnog; što uslovljava samo međusobno razumevanje i osećanje, ali ne i prodiranje u bitnost, u žižu bića, gde prestaje i misao i osećanje i ličnost; o toj reči bez koje se ne bi moglo kao ni bez sitnog novca na tržištu, mislim, nije u ovoj prilici mesta pominjati.)
Izvor: Momčilo Nastasijević, Eseji, beleške, misli, Gornji Milanovac: Dečje novine; Beograd: SKZ, 1991, str. 46–48.
