Ivo Andrić na terasi stana u Prizrenskoj, u kojem je napisao Travničku hroniku
Želeo bih s čitaocima da podelim utehu i zadovoljstvo, koje mi je pričinio jedan Andrićev pasus, ispisan u Travničkoj hronici. Još pre tri decenije, kada sam prvi put čitao ovu knjigu, njegove misli urezale su mi se u pamćenje, i uticale su na moj doživljaj sveta. Tada sam formirao i mišljenje o Andriću, kao čoveku i piscu. Danas sam u godinama u kojima je Andrić bio kada je pisao Travničku hroniku. Kao i nekada, čitajući je, ponovo sam se zaustavio kod istog zapisa.
Postoji mišljenje u javnosti o tome da je Andrić bio ateista. U književnim ili paraknjiževnim raspravama često se polemiše o religioznosti pisca. Kada o tome razmišljam, pitam se, šta je u osnovi takvog razmišljanja, jer nominalni piščev stav prema sopstvenoj religioznosti može biti tek samo „izjava za javnost“, kako bi ga ona ostavila na miru. Kaže se da delo govori više od reči.
Kada govori o stradanjima naroda pod Turcima, Andrić Bosnu naziva „orijentalnim otrovom“, i u Hronici, kroz melanholičnu prizmu, prikazuje život i svakodnevicu varošana u kojoj se ogledaju tromost, nepoštenje, lukavost, lenjost i druge mračne osobine čovekove duše.
U epilogu romana, konzuli su napustili Travnik, kao da u njemu nisu nikada ni bili, a travnički Turci likuju jer odlaze oni koji žive „njihovim drukčijim i neobičnim životom“. Posle godina provedenih u Travniku, konzuli su otišli, centar aktivnosti velikih sila premestio se na druge delove Evrope i sveta. Napoleon je pao, te je intenzitet nadmetanja velikih sila uticao i na gašenje konzulata. Begovi sede i smišljaju akcije protiv novog i surovog vezira Ali paše, a konzulska vremena ostaju samo slučajno preklapanje evropske s orijentalnom istorijom. One neko vreme žive naporedo i tiču se jedna druge, tek toliko da iza njih ostaje nemarno sećanje. Zato stari beg Teskerdžić nehajno pita:
– „Kad ono bi te dođoše ovi… konzuli?“
I niko nije sasvim siguran.
Nad tim Orijentom, pred vratima Evrope, vlada jedan istorijski tok koji se ne dotiče velikih događaja. Oni su prošli kao što su konzuli prošli. Stalna je samo raja i njihova muka, koja u svojoj melanholičnoj trci sa životom živi i umire, pati i raduje se.
I zaista, ovakav filozofski pristup svakodnevnom životu, nevolje u životima aktera i lomovi u njihovim ličnostima, motivi su kojima Andrić posvećuju gotovo celu knjigu. Lični uspesi i neuspesi, nezgodei posrnuća, natkriveni su mnogim važnim i opštim istorijskim događajima.
Tok romana u potpunosti je zaokupljen intimnošću u domovima tri konzula, Davila i fon Miterera, inešto manje fon Paulića. Predstavljeni su nam ljudi koji, dok obavljaju svoje diplomatske funkcije, proživljavaju lične porodične drame, nedoumice, suočavaju se sa svojim slabostim. Pored glavnih likova,izuzetno slikovito opisani su i oni drugi, Davna, Dafose, Rota, Kolonja i ostali. Andrićevu pažnju zaokupljaju, ne samo paše i konzuli, već se ona pomera i na ulične svirače, kao i potpuno nesnađene, promašene ljude.
Njihove lične istorije potanko su ispričane i Andrić u jednom romanu ispisuje mnoštvo manjih. Sudbina činovnika Rote stvara čoveka, koji se kao tumač austrijskog poslanstva izdigao iz tršćanske bede i postigao neki uspeh u životu, do konačnog pada, kada ponesen sopstvenom zlobom, sklizne u nemar i nemoral, te završi negde u nepoznatom.
Najradosniji član ove evropske grupe, Defose, mladić jedar i pun životne snage, potpuni je kontrast konzulu Davilu. Kada se Davil premišlja, Defose deluje, dok Davil negoduje, Defose nalazi razumevanja. Uopšte, u svim njihovim suprotnostima životna dob čini odlučujuću razliku. Tu se uviđa Andrićev pesimizam jer i Defosea čeka isto što i Davila, samo tek kad protekne vreme. Roman je pun teških i bezizglednih tonova, što nije slučajno, s obzirom na istoriju Bosne, ali i na vreme kada ga Andrić ispisuje – vreme Drugog svetskog rata, kada evropski fašizam i nacizam dostižu svoj vrhunac.
U glavnom liku romana, konzulu Davilu, oslikava se kriza srednjeg doba i svega što ide s njom. Mnogemučne časove Davil provodi u nespokojstvu i sumnji. U njima se može prepoznati najveći uzrok takve muke. Nedovoljne su Davilove snage da bez duševnih lomova doživi sudbinu i da se samouvereno pokrene u nekom od mogućih smerova. Svako delanje nosi određene rizike. Mladost je prošla, čovek se uverio da sigurne i pouzdane vrednosti nisu uklesane u kamenu, niti date kao nedvosmisleno uputstvo za život. Sve teče, obrasci moralnih nahođenja se menjaju.
Pred sam kraj romana, Davil, prošavši nekoliko paša i protivničkih konzula i doživevši gubitakdeteta, razmišlja o tome kako se može izaći iz začaranog kruga i stupiti na neki jasan i nedvosmislen putispravnog i smislenog života. Ne nalazi odgovor. Andrić o tome piše:
„U stvari, on je i tražio ono što se ne nalazi ni u životu ni u knjigama: nekog saučesnog i duševnog prijatelja, koji sve hoće da sasluša i sve može da razume, sa kojim bi se iskreno porazgovarao i koji bi mu na sva pitanja jasno i otvoreno odgovorio. U tom razgovoru, kao u nekom ogledalu, on bi prvi put mogao da vidi svoj istinski lik, da sazna pravu vrednost svoga rada i odredi nedvosmisleno svoj položaj u svetu. Tu bi mogao najposle da razabere šta je u svima ovim njegovim skrupulama, predviđanjima i strahovanjima osnovano i stvarno a šta neosnovano i uobraženo. I to bi u ovoj žalosnoj dolini, u kojoj teče već šesta godina njegove samoće, došlo kao istinsko izbavljenje. Ali takav prijatelj nije dolazio. On ne dolazi nikad.“
Možda je ovu meditaciju o smilu života, kao svojevrstan putokaz, pružila Bosna, u kojoj se stvari ili ne menjaju ili se jako sporo menjaju. Tako je stvorena pozornica na kojoj lične sudbine dobijaju pravo i stiču prednost naše uviđavnosti. U modernom svetu, čak i u vreme kada je Andrić pisao roman, ili pre toga, dok je živeo kao diplomata, sigurno je uviđao da velike evropske kulture, životni komfor i modernost, čoveku umanjuju pažnju pri istinskom bavljenju sobom. U bogatijem i naprednom društvu, usmerenje pojedinca često se premešta s unutrašnjeg na spoljašnji život, užitak odnosi prevagu. Ova mesta, kao što je „dumača Travnik“, u kojima surovost nagoni ljude da ostaju budni, kako bi sačuvali imetak ili žive glave, nagone i na postavljanjevečitih pitanja i na potragu za odgovorima o tom, danas izvikanom, smislu.
U XII poglavlju knjige Andrić opisuje živote travničkih lekara. Tu su ispisani biseri, čitave male istorije života četvorice ljudi. Možda i najlepša od njih opisuje fra Luku Dafinića i njegovo bavljenje lekovitim biljem i odnosima sa sabraćom, koja nemaju razumevanja za njegov rad. Tu je priča o sumornom konzularnom tumaču Davni, čije lekarsko umeće katkada posluži i za trovanje čoveka, kao i o travničkom apotekaru, Jevrejinu, Mordi Atijasu, koji u svojoj osami druguje s istim ekcentrikom fra Lukom. Najzad, tu je i priča o Levanticu Mariju Kolonji.
Kolonja je tmuran lik kroz koji nekad izbija optimističko i fanatično nadahnuće. Njegova lična istorija je opskurna, a opšti zazor prema životu pruža mu potpora velikog znanja i posmatrački dar. Legenda govori da mu je otac Mlečanin iz Epira a majka Dalmatinka. Linija njegovog kretanja bila je od Grčke do Italije u kojoj je studirao medicinu, takoreći čitav vek po Levantu u koju spada i Turska. Kao titularni lekar Austrijskog konzulata, opisan je naširoko, gotovo kao nadrealan lik:
„To je bio čovek neodređenih godina, neodređenog porekla, narodnosti i rase, neodređenih verovanja i pogleda i isto tako neodređenog znanja i iskustva“.
Opis Kolonjin neobičan je, kao i njegova sudbina. Visok je i mršav, pognut i savijen, mahom ćelav, s nešto „mrtve kose“. Mozak mu brzo radi, znanje mu je zamašno, ali nesređeno i sumnjivo. Uopšte, Andrić u njemu oslikava grotesku, nadčoveka, čije crte, kako karakterne tako i fizičke, nadilaze lični opis pojedinca. Budući odrastao na Levantu, Kolonja je sposoban da menja maske svoje ličnosti:
„Ispod maske nemoćnog starca probijala je na mahove – opet druga maska? – slika snažnog, pribranog čoveka srednjih godina ili – treća maska! – lik prpošnog, nemirnog, ižđikalog mladića, kom odelo kraća, koji ne zna šta bi sa rukama i nogama, ni kuda će sa pogledom.“
Andrić ga je obdario logoreičnom sposobnošću, kojom Kolonja sipa „dažd od reči“, ljutih i smelih, zanosnih i bogatih. Njegova titanska sposobnost metamorfoze uključivala je i znatnu poliglotiju, te je Kolonja, na neki nakaradni način, raspolagao znanjem italijanskog, turskog, novogrčkog, francuskog, latinskog, kao i „ilirskog“ jezika. Ime mu je bilo udešeo prema mestu bivstvovanja ili prema jednostavnoj političkoj potrebi, te je tako bivao Giovanni Mario Cologna, Gian Colonia, Joanes Colonis Epirota, Bartolo cavagliere d’Epiro, dottore illyrico.
Ovaj groteskni lik nije izgrađen kako bi unizio određeni tip ličnosti, jer takav lik očigledno ne postoji. Andrić, zapravo, opisuje mistika, čiju je dubinu znanja i mistične spoznaje gotovo nemoguće predočiti. Stoga se zalazi u nakaradno, teško opisivo, nerazumljivo i nemoguće. Istovremeno, Kolonja je bio i slobodan duh, filozof bez predrasuda, ali i poznavalac vera svih krajeva u kojima je živeo, bogatih različitim religioznim tradicijama. Povremeno, on je iskreni podražavalac nekog od tih učenja. Andrić ga istovremeno ironizira, i opisuje kao jurodivog:
„Fratri su ga smatrali manijakom i prelivodom, a građanstvo uhodom ili učenom budalom. Sulejman-paša Skopljak govorio je povodom ovoga lekara: – Nije najveća budala onaj koji ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve ono što pročita istina.“
Neobičan status dodeljen je čoveku koji će u romanu izgovoriti najlepše reči. U traganju za smislom, romanesknom eksperimentu u misticizmu, najznačajnije reči izriče upravo Kolonja.
U razgovoru s Defoseom, mladim pisarem francuskog konzulata, Kolonja upada u mistični zanos i skoro da počinje da propoveda Defoseu priču o eshatonu, u kome neće biti razlika među ljudima. Sve one muke koje donose sukobi i različitost, koje Andrić u romanu razrađuje, sve povode za ratove i borbu, takođe i dileme i suprotnosti u samim karakterima i temperamentima, Kolonja na kraju uspeva da dovede u potpunu harmoniju, u koju duboko veruje, i koja će, po njegovom mišljenju, neizostavno nastupiti. Iskustvo Levanta, mrak „orijentalnog otrova“, koji može sačiniti i lek, progovara iz njega. Kolonja ukazuje pažnju mladom Defoseu i razotkriva mu moguće razrešenje u zamršenom bivstvovanju, naročito neshvatljivom mladom čoveku. Nakon razmatranja političkog stanja u Bosni i u Evropi, Kolonja zaključuje:
– „Na kraju, na pravom i konačnom kraju, sve je ipak dobro i sve se rešava harmonično. Iako, ovde, zaista sve izgleda neskladno i bezizlazno zamršeno. Un jour tout sera bien, voilà notre espérance,[1] kako je rekao vaš filozof. A drukčije se ne da ni zamisliti. Jer, zašto da moja misao, dobra i prava, vredi manje od iste takve misli koja se rađa u Rimu ili Parizu? Stoga što se rodila u ovoj dumači koja se zove Travnik? I zar je mogućno da se ta misao nikako ne beleži, nigde ne knjiži? Ne, nije. I pored prividne izlomljenosti i nereda, sve je povezano i skladno. Ne gubi se nijedna ljudska misao ni napor duha. Svi smo na pravom putu i iznenadićemo se kad se sretnemo. A srešćemo se i razumeti svi, ma kuda sada išli i ma koliko lutali. To će biti radosno viđenje, slavno i spasonosno iznenađenje.“
Krajnje neobičan lik, gotovo s nehotičnim cinizmom, Kolonja citira Voltera, zapravo stih iz njegove Poeme o Lisabonskoj katastrofi. Poznato je da je Volter, nakon strašnog zemljotresa u Lisabonu, 1755. godine, kada je život izgubilo više od 30.000 ljudi, izgubio veru u Boga. Povodom ove tragedije Volter je napisao svoju poemu. U njoj dovodi u pitanje smisao proviđenja i predaje se svom filozofskom pesimizmu.[2] Takođe, izvrgava ruglu Lajbnicovu tezu o tome da je ovaj stvoreni svet najbolji od svih svetova. Poema ujedno predstavlja i svojevrsni uvod u Kandida i u dalje Volterovo bavljenje problemom zla u svetu.
Uprkos Andrićevom semiotičkom poigravanju s citatima, gde smisao citata poziva na dalje promišljanje, ovaj pasus gotovo da ima snagu otkrivenja i poziva na smirenje i utehu u teškim trenucima. Zapravo, u njemu se iskazuje mali Andrićev credo, kojim on odgovora na životne nedaće kojih je Travnička hronika puna.
Nije mi poznato da li je Andrić čitao knjigu engleske zatvornice Julijane iz Noridža, Otkrivenja božanske ljubavi [Julian Of Norwich, Revelations of Divine Love], ali začudo, u toj jednoj Volterovoj rečenici Andrić, verovatno nehotice, citira i nju.[3] Pred kraj XIV poglavlja Julijanine knjige, ispisane su gotovo iste reči, koje Julijani upućuje sam Hrist, podarivši joj otkrivenje. Prenosim ceo pasus, zarad smisla citirane rečenice:
„Volja je našeg Gospoda da nas njegovo stradanje uteši pred ovim bolom. On spremno i nežno teši sve koji će biti spaseni, svojim rečima: „Ali sve će biti dobro, i sav poredak stvari biće dobar“. Ove reči izgovorene su s puno nežnosti, bez krivice po mene ili po bilo koga drugoga, koji će biti spasen. Kriviti ili propitivati Boga o mojim gresima bilo bi sasvim neprirodno, jer me on ne prekorava zbog greha. Tako sam videla kako Hristos saoseća s nama zbog greha; i kao što sam ranije bila puna bola i saosećanja za njegovu patnju, tako sam sada ispunjena saosećanjem za svu svoju braću u Hristu. Shvatila sam da svako prirodno saosećanje, ispunjeno ljubavlju, koju oseti duša prema svojoj sabraći hrišćanima, poseduje Hrista u sebi.“
Ako je ikada čitao knjigu Julijane od Noridža, nesumnjivo je da je Andrić mogao biti ponet njenim otkrivenjima. Uređenje sveta božanskom harmonijom, predstavljeno u kontekstu konačnog sretanja i saglasja, prisutno je, koliko kod Julijane iz Noridža, toliko i kod Andrića u Travničkoj hronici. Isto tako, kako sam Andrić svedoči u ovom značajnom i nadahnutom odlomku, takve misli mogle su da nastanu u Noridžu u XIV veku, uTravniku početkom XIX veka, ili u Beogradu, u Prizrenskoj 7, u kojoj Andrić živi i piše tokom Drugog svetskog rata. To su misli koje mire sve različitosti i koje čak, iako ne pružaju recept za neposredno razrešenje čovekovih problema, daju utehu i uvode, gotovo mistički, smisao u naše postojanje.
[1] Jednog dana će sve biti dobro, u tom je naša nada.
[2] Sasvim suprotno od Kolonjinog zaključka o opštoj harmoniji, Volter se protivi ideji o postojanju smisla, što se naročito vidi kod velikih nesreća. Nekoliko stihova osvetljavaju njegovo razmišljanje:
„Sve je dobro“, kažete, „i sve je s razlogom“.
Mislite da bi ovaj univerzum bio najgori
Bez ovih paklenih ruševina u Portugalu?
[3] Vreme u Noridžu, u kojem Juijana živi, bilo je turbulentno i ispunjeno raznim užasima. Grad je tokom XIV veka, u više navrata,pustošila kuga. Jedan je od većih gradova u Engleskoj, sa stanovništvom od oko 30.000 ljudi, koje je ova bolest desetkovala i svela na nekoliko hiljada. Gotovo čitav njen život protekao je u vremenu stogodišnjeg rata između Engleske i Francuske. Bogatstvo koje je donosila unosna trgovina vunom, ovaj grad učinilo je jednim od najbogatijih gradova Engleske, međutim, blagostanje je uvek bilo neizvesno. Pretpostavlja se da je Julijana, pre nego što je postala isposnica, izgubila više članova sopstvene porodice, moguće i sopstvenu decu. Živela je u zazidanim odajama, koje su bile pripojene crkvi, kako bi kroz jedan prozor mogla da učestvuje u liturgijskom životu. Drugi prozor bio je okrenut gradu i kroz njega dobijala je hranu i komunicirala sa svetom. Poznata je po svojim otkrivenjima koje je opisala u pomenutoj knjizi.
