Prevodi i prepisi

Ako je zavisnost odgovor, kako onda glasi pitanje? (Ka kulturološkom i teološkom razumevanju zavisnosti)

Uvod

Tema mog članka opisuje impresivnu protivrečnost postmodernog subjekta, koju ću ja nazvati „dobrovoljno otuđenje ličnosti“. Ono nam otkriva neverovatnu uopštenu otvorenost ka zavisnosti u srcu ere koja se borila da dostigne pobedonosnu objavu slobode i nezavisnosti i na taj način je sada sposobna da u istoj uživa!

Drugim rečima, paradoks počiva u tome da što je manje spoljašnje zavisnosti od porobljavajućih činilaca i svih vrsta tiranije, to su brojniji načini koji se iznalaze da namerno potčine ljudsku unutrašnju slobodu.

Prema mom mišljenju, da bismo proučili ovaj fenomen, potrebno je izvesti opšte „makroskopsko“ istraživanje na temu zavisnosti kao nedeljivog kolektivnog problema kako bismo odredili njegove kulturološke i psihološke uzroke. Inače, preti opasnost da ih se samo dotaknemo na fragmentaran način i na osnovu nedovoljnih kriterija. Odnosno, ima glasova u Crkvi koji godinama pokušavaju da objasne razvoj zavisnosti, obično tako što tvrde da ona ima jedinstven uzrok; za neke je ovaj uzrok gubitak vere, za druge bezakonje u društvu, neki raspravljaju o moralnom posrnuću u našem vremenu, itd.

Premda sva navedena tumačenja mogu biti istinita, osećam da smo propustili da zastupamo dublje razumevanje fenomena unutar bogoslovskog okvira. Time smo sebe lišili šanse da postupamo sa razumevanjem i delotvorno, i sa preventivne i sa terapeutske tačke gledišta.

Psihodinamika problema

Iz socijalne i epidemiološke perspektive, nekoliko karakteristika zavisnosti je naročito vredno naše predane pažnje:

  • Zavisnosti nisu više problem na margini kao u prošlosti, pošto su one takođe postale nepravilnost „dobrih“ ljudi i „dobrih“ porodica. Ovo pomeranje može biti uznemiravajuće onima koji su skloni jednostavnim zaključcima o očito „propalim“ porodicama ili pojedincima.
  • Postoji širok spektar zavisničkog ponašanja: nedozvoljene substance, pušenje, alkohol, hrana i zabava (tv, internet surfovanje), digitalna komunikacija (ćaskanje, društvene mreže), video igrice, kockanje, seks. Dostupne mogućnosti su sada brojnije nego ikad.
  • Negovanje straha i sama zabrana ovakvog ponašanja nije više delotvorna. Umesto toga, ona izaziva radoznalost, iskušenje i kršenje pravila.
  • Ne predstavljaju sve zavisnosti životnu pretnju, pa ipak sve one narušavaju mentalno zdravlje i moralni integritet ličnosti.
  • Mladalačke „ne-dostojanstvene“ (non-dignity) zavisnosti mogu da osvetle zavisnosti koje su za odrasle „dostojanstvene“.

Kakvo je kliničko značenje zavisnosti viđeno iz ugla psihijatrije? Kliničko iskustvo pokazuje da svaka zavisnost može da deluje na psihu kroz jedan ili više sledećih scenarija:

  1. Projava depresije i istovremeno sredstvo za „utehu“ od bola;
  2. Samostvoreni anti-anksiozni tretman;
  3. Pokrivanje i istovremeno „zaštita“ od spoljašnjih simptoma impulsivnosti, koji bi imali daleko očitiju i uznemiravajuću (možda čak i delinkventnu) formu kada čovek radije ne bi pribegavao introvertnim načinima (npr. digitalnom svetu);
  4. Novo projavljivanje kompulsivne patologije u vidu traganja za informacijama ili konzumiranjem ili zadovoljstvima;
  5. Iluzija o graničnim ličnostima da su dostigle identitet i da mogu da ga modifikuju kako žele;
  6. Prolazi (kanali) za perverznu patologiju.

Međutim, u svetlu tako mnogobrojno raznovrsnih formi i objekata zavisnosti, zašto se ona razmatra kao jedinstvena bolest? Najmanje tri karakteristike pružaju pozitivan odgovor: a) sve tipove zavisnosti karakterišu istovetni psihološki zakoni; b) može se „skočiti“ sa jednog na drugi tip zavisnosti; v) sve imaju iste duhovne posledice. (Uskoro ću pojasniti sva tri). Međutim, takva divergentna klinička populacija, kako bi se približila istom zavisnom ponašanju, nužno potrebuje druge nekliničke uslove koji će delovati kao „organizatori“. Ovi uslovi su savremeni kulturološki i egzistencijalni činioci. U iste ću ubrojati sledeće:

  1. Strah od slobode (trajna odlika ljudskog bića) koji rađa potrebu za pribegavanjem i podređivanjem drugom „egu“ (na primer, izmišljenom „ja“ kompjutera ili internet sveta);
  2. Potreba za poništavanjem egzistencijalne praznine ili čak haosa[1] koja se okončava tehnikama pseudo-ispunjenosti;
  3. Anksioznost vezana za nadu organizuje se duž predvidljivih i „sigurnih“ osa[2];
  4. Iluzija vladanja nad „središnjim izvorom neograničenih mogućnosti“[3], vladanja koje pruža fantaziju o svemoći;
  5. Lek za „prazno sopstvo“ (empty self) koje je nastalo smanjenim društvenim kontinuitetom[4].

Zapazimo ovde da su nam zaista potrebni biološko istraživanje zavisnosti i njeni medicinski tretmani, ipak oni nas mogu izložiti riziku „instrumentalizovanja“ zavisnosti kao navodno jednog uobičajnog medicinskog problema za koji sam čovek zbog toga ima malo mogućnosti za prevencijom i delovanjem.[5]

Kulturološki koreni

Premda je fenomen zavisnosti konstantno prisutan svuda i tokom cele istorije, uzroci njegovom trenutnom dometu moraju se tražiti u prelazu iz ere moderne na postmodernu. Jasnije rečeno, ovo je ekvivalentno prelazu sa reči na iskustvo, sa ubeđivanja na iskušavanje; ova pomeranja su postmodernim dobom olakšana (Tabela 1).

ModernaPostmoderna
Naglasak na mišljenju i logiciNaglasak na čulima i zadovoljstvu
Prioritet ubeđenjePrioritet iskustvo
ArgumentZavođenje
Dominantna javna figura: ideologijaDominantna javna figura: reklama
Borba za slobodu: spoljašnjaBorba za slobodu: unutrašnja

Tabela 1. Kritičko razlikovanje moderne i postmoderne

U vreme moderne, akcenat je stavljen na razumu, koji je morao da bude ubedljiv, dok u postmoderno vreme, fokus je na optičkom nervu i na emocijama, koje treba stimulisati/nadraživati. U tom slučaju, očigledno je zašto zavisnosti stiču moć nad ljudskom dušom, jer one poseduju moć iracionalnog.

Postmoderna je postala sinonim za društvo spektakla i informatičkog prostora (cyberspace). Izgleda da je društvo spektakla kolonizovalo našu sveukupnu dnevnu rutinu, dok unutar sebe hrani ambiciju da ljudsku dušu navede na potpuno predavanje. U međuvremenu, tehnologija nam je omogućila da imamo momentalni pristup ogromnom nizu predstava, nešto što je u prošlosti bilo nezamislivo.

Istovremeno, realnost koja je otpočela da se razvija u 20. veku je, takođe, doprinela ranjivosti prema zavisnostima. Ovo je društvo izobilja, u kome su objekti zavisnosti (stvari, kupovina, aktivnosti) naširoko dostupne i lako pristupačne.

Kombinacija ova dva društvena i kulturna razvoja odvela je zavodljivom otuđenju[6], koje menja ljudsku psihu. Ovo je mnogo verovatnije kod onih koji su dodatno okarakterisani biološkom sklonošću ka zavisnosti. Zaista, unutar fenomena zavisnosti projavljuje se celokupna čovekova psihosomatska dimenzija. Na primer, može se zapaziti da se zavisničkom ponašanju naginje u slučaju onih ličnosti koje imaju jače impulsivno ili kompulsivno nastrojenje jer obe ove sklonosti dele biološke korene.

Ipak, nepravedno je prema složenosti fenomena zavisnosti svoditi ga samo na njegove somatske predispozicije. Uprkos naporima savremene psihijatrije i psihologije da u osnovi razmišljaju sa biološke tačke gledišta, zavisnosti otkrivaju svoju pravu prirodu onda kada se tretiraju kao problemi koji izranjaju iz složenosti ljudske prirode.

Iluzija kontrole

Sa psihodinamičke tačke gledišta, glavni razlog leži u ideji kontrole. Subjekt koji je vezan zavisnošću manje ili više se suočava sa potrebom vršenja kontrole, koja postaje opsesija. Na primer, oni koji patološki zavise od jednih osoba uspevaju da kontrolišu živote drugima nametanjem svoje volje i manipulisanjem. Takođe, zavisnici od droge gotovo nikada ne priznaju da nemaju nikakvu kontrolu; oni radije fantaziraju da su sposobni da prekinu sa zloupotrebom kad god požele, na taj način umišljajući potpunu kontrolu. Ovde treba uključiti, takođe, one koji su zavisnici od digitalnog sveta, bilo da je to pornografija ili video igrice, koji neguju zabludu da imaju apsolutnu kontrolu nad objektom svoje žudnje (žene koje žele, imaginarne neprijatelje, itd).

Verujem da moramo posvetiti veću pažnju iluziji kontrole, jer se ona ne saglašava sa odnosom. Pravi odnos je nepredvidiv i nije podložan kontroli, a to je upravo ono što zavisnik želi da izbegne. Zapravo je nedostatak interesovanja kod zavisnika ili njegova/njena nesposobnost da zasnuju ljudsku vezu koja je dosledna, ispunjavajuća i zrela, ono što zavisnost čini sve popularnijom. Očigledno je da jedna takva veza ne dopušta kontrolisanje druge strane. Naprotiv, stupanje u odnos koji ima ovakve kvalitete predstavlja određeno samoprepuštanje procesu promene koji drugi podstiče. To takođe znači dobrovoljno odbacivanje kontrolisanja druge ličnosti, jer inače bi odnos bio lišen poštovanja i naposletku ljubavi.

Na taj način, trenutni porast zavisnosti je u određenoj meri plod kulturološki podstaknute nesposobnosti da se izgrađuju i očuvavaju zdravi odnosi. Ako je zavisnost odgovor, kako onda glasi pitanje? Izgleda da je to anksioznost pred svetom kojim nije lako rukovati. Drugim rečima, ono čime se ovde bavimo jeste nedostatak ljubavi.

Iluzija kontrole sadrži u sebi viđenje svemoćnosti, koja je oduvek bila veoma popularna među ljudima. Neko ko se koristi zavisnošću u cilju osećanja svemoćnosti i kako bi uravnotežio narcisoidnu traumu, čini to zato što mu fantazija pruža veće zadovoljstvo od onog koje daje realnost, ako su narcisoidnost i čula u igri. Međutim, ako su duboka interaktivna radost i uzrastanje postavljeni ciljevi, tada se realnost pokazuje daleko jačom od fantazije.

Ovde moramo podvući crtu kojom razlikujemo uživanje, zadovoljstvo i radost, crtu koja je većini ljudi nepoznata; ovo neznanje daje osnov mehanizmu zavisnosti. Uživanje potiče od stimulusa koji se tiču telesnih čula ili narcisoidnosti. Ovo je najniži stupanj jer je najlakši; nije nam potreban lični doprinos da bismo dostigli uživanje ili ponekad ono se čak može prosto i kupiti. Zadovoljenje se postiže ostvarivanjem ciljeva; ono zahteva lični napor. A radost, na najvišem stupnju, proizlazi iz zdravih i obogaćujućih odnosa (sa supružnikom, prijateljima, decom, Bogom itd), i snažno je povezana sa ljubavlju. Društvo spektakla i konzumerizma se bori da ubedi ljude da se radost zadobija kroz uživanje; ili pre, da se radost poistovećuje sa uživanjem… Ova iluzija porađa zavisnost. Unutar ove iluzije želja je ugušena[7].

Želja u središtu lažnih ostvarenja

Možda ne bi bilo psihodinamički precizno tvrditi da su zavisnici privezani za objekat svoje želje. Bolje bi bilo reći da se zavisna osoba emocionalno uložila u sam proces traganja i pronalaženja željenog objekta zavisnosti. Drugim rečima, vezani smo za izlaganje intenzivnom psihosomatsom iskustvu, uzbuđenju koje javnost uopšteno poistovećuje sa „jakim lučenjem adrenalina“. Ovo je upravo aspekt zbog koga treba da razmatramo zavisnost kao autoerotični proces. Osetljivost i iskustvo subjekta postaje referentna tačka, i duša se zatvara.

Kada se subjekat otvara? Otvorenost bića poistovećuje se sa uporno očekivanom željom što je istovetno tome kada kažemo da je drugi značajan za subjekt i nije sveden na instrumentalni objekt (kako se najčešće odnose prema uživanju, na primer, u pornografiji). Kako nove tehnologije nude izobilje načina da ispune svaku „želju“ (zapravo čitaj: impuls), istinska želja je ugušena. Ono što se zapravo postiže jeste ubeđenje da je iskustvo nedostatka nešto negativno, hendikep postojanja, dok je ono zapravo konačna privilegija postojanja. Nedostatak ma kog zadovoljenja želje, doslovno njeno odbijanje da bude ispunjena ma čime što se nudi u ovom svetu, pokazuje njenu sposobnost za otvorenost ka ljubavi prema pravim ličnostima, uključujući i Boga.

Ako se ovo odvija unutar ma kojeg vida zavisnosti, tada postaje daleko očiglednije kada zavisnosti počinju da obeležavaju ličnosti kao privlačne tačke. Iako su u takvim primerima pred našim očima prave ličnosti od krvi i mesa, u unutrašnjoj stvarnosti zavisnika oni ne postoje u sebi i sobom, već samo kao izgovor za još jedan stupanj igre „lovljenja“ drugog, što znači ili podređenost, ili izvesnost imanja kontrole nad drugima, zavisno od toga na kakvoj su strani „odnosa“ oba učesnika u tome.

Istinski odnos je sinonim za slobodu. Kada se pojavi strah koji uzurpira slobodu (stalno iskušenje ljudske prirode), glavno staranje duše jeste da izbegne svaku traumu (ili njeno vraćanje onda kada je bilo neprijatnih iskustava povezanih sa tim). Potom sledi hitna potreba da se odmori i prepusti drugom „egu“ koji je izmaštan kako bi pružio iluziju ili kontrole nad drugom osobom od koje zavisi ili nad izmišljenim „egom“ kompjutera, ili neke vrste ličnog bogatstva koje stvara lažni glamurozni ego. Ovde treba, takođe, primetiti zavisničku ovisnost od drugih ličnosti, koje se razvijaju bilo unutar para ili unutar nezdravih grupa, poput sekti.

Praznina selfa i novi superego

Postmoderni kolaps ideologija – čak i verskih – ostavlja prazan prostor ne samo na polju ideja, već naročito u ljudskoj duši, prazninu koja uzima vid egzistencijalnog vakuuma, ili čak psihopatologije. Idejni sistem ima moć preobražaja (najbolji scenario) ili ozakonjenja (najgori scenario) onih elemenata koje ljudska duša smatra neprihvatljivim i da ih preusmeri ka zajedničkim ciljevima. Bez ikakve ideologije, duša je izložena sopstvenim uznemirujućim i agresivnim impulsima, za koje je ideologija služila kao funkcionalni izgovor (imajući nesumnjivo povremeno svoje loše posledice). Stoga, potreba da se prevaziđe egzistencijalna praznina ili unutrašnji haos neizbežno završava u tehnikama pseudoispunjenja, koje se postižu kroz stvari ili iskustva.

Relevantan primer je domen uživanja. Suprotno tradicionalnom autoritarnom superegu koje je modernost poznavala i koji je nahranio mnoge načine protivljenja istom, postmoderni superego nas iznenađuje „osveštavanjem“ uživanja; ne samo da ga dopušta već ide dalje i nameće ga:

„U epohi globalnog kapitalizma, porast superega i društva zabave pronalazi svoju apoteozu, dopuštajući da se prelaz ka obavezi da se uživa odvija neverovatnom brzinom. Mi ne živimo u društvu koje brani uživanje, već sve više živimo u društvu koje naređuje uživanje. Živimo pod vladavinom tirana narednog milenijuma – superega“.[8]

Takva naredba, zaista jedinstvena u ljudskoj istoriji, imala bi remetilačke društvene rezultate da joj tehnologija ne pruža odgovarajuća sredstva; možda se zato ona nije ni javila pre elektronske ere: društvo zna kako da sebe zaštiti. Zapovest o uživanju, bez internet prostora koji je absorbuje, uništila bi ljudske veze i strukturu umreženosti. Mekgavn nastavlja: „Društvo zapoveđenog uživanja pronalazi sebe u paradoksalnoj situaciji: ono tera subjekt ka zadovoljstvu koje preti da uništi sâmo postojanje društva. Stoga se ovom uživanju mora dati pravac koji ga održava uz istovremeno obezbeđivanje društvene stabilnosti. Slika pruža ovaj pravac. Radije ne dopuštajući uživanje u Stvarnom, ona dopušta sliku uživanja – uživanje bez traumatske dimenzije“.[9]

Tehnologije slike i komunikacije, koliko mogu biti korisne, ne samo da skrivaju pristup realnosti već to čine u njeno ime. Tvrdeći da su predstavnici realnosti, one uvode pozitivizam koji objavljuje sa samouverenjem da subjektu ništa ne nedostaje. Međutim, kako bi se bilo upućenim u tuđu tajnu, neizbežno se mora proći i kroz samu realnost sopstva i kroz nedostatnu želju za drugim. Ma koji vid zavisnosti je istovremeno izobličavanje želje tako što se pretpostavlja i „potpuni“ subjekt i univerzum sačinjen od lakih objekata kojima je lako upravljati.

Kušmen (Cushman) je uveo shvatanje „praznog selfa“, dodajući da je konzumerizam (koji danas, takođe, treba da uključi i konzumiranje slika) dominantan odgovor društva kako da se, nadajmo se, ispuni praznina.[10] No, praznina se prvo mora stvoriti. Neki ljudi, zbog svoje ličnosti, nemaju potrebu za veštačkim stvaranjem praznine; oni bi nastavili da plaćaju beskorisne stvari i usluge čak i da nema oglasa. Ipak njih je malo i ne mogu održati ekonomski sistem. Globalna kapitalistička mreža, kako bi sačuvala sebe i proširila se, potrebuje stvaranje praznine u što većem broju ljudi, tako da tendencija da se kupuju beskorisne stvari i usluge može preovladavati.

Oglasi se bore da nas ubede da verujemo da je naša želja zadovoljena samo prepuštanjem čulnim nagonima. Međutim, nema adekvatnog objekta želje u ovom svetu,[11] tako da pravo ostvarenje se nikada ne dostiže u zavisnosti. To je razlog zbog čega, odmah nakon što prvo entuzijastičko uživanje izbledi, duša zahteva ponavljanje tog iskustva, kao jednu beskrajnu muku, upravo poput Sizifa. Zapravo, ovo ponavljanje je snaga kojom se zavisnost hrani. Ako je zavisnost odgovor, kako je onda glasilo pitanje? Izgleda da je anksioznost izazvana i očekivanom željom i čežnjom za prekomernom „punoćom“[12].

Zadaci pred pastirskom praksom

Koji bi bili principi smislenog crkvenog odgovora na zavisničku kulturu ukazujući dužno poštovanje teologiji? Govoreći o teologiji, bespotrebno je reći da ona definitivno mora biti relaciona kao rezultat Ovaploćenja i kako, takođe, treba da promoviše stvarna sopstva u vernima jer jedino stvarni self se može ponuditi kao „prvina“ koja će se osveštati.

Kako sam ranije spomenuo, više nisu pastirski delotvorni negativni pristupi (neodobravanje, strah, zabrana). Čak je i nadahnuti asketizam svakako neophodan ali nije adekvatan. Ljudi ne mogu da primene uzdržavanje od zavisničkih zadovoljstava ukoliko nisu istovremeno nagrađeni i osnaženi jakim smislenim zdravim vezama sa drugim ljudima i Bogom.

Predložio bih tri principa pastirske prakse koji bi se odvijali na pozitivan način:

  • Ljubav je jedini lek za hedonizam.
  • Zdravi međuličnosni odnosi mogu štititi od bezličnih uživanja.
  • Prigrliti realnost umesto mašte.

Ova tri principa su međusobno isprepletana jer predstavljaju različite aspekte pobede ljubavi nad kontrolom; ili, drugim rečima, oni ističu prevashodstvo stvarnosti nad fantazijom. Humoristički moto „stvarni problem sa stvarnošću je nedstatak muzike u pozadini“ pokazuje se istinitim u meri u kojoj se naša motivacija za životom u suštini oslanja na fantaziju. U takvom slučaju potrebna nam je veštačka „muzika“ da učini stvari prijatnijim i ostajemo nesposobni da raspoznajemo pravu „muziku“ koja može da potekne od istinskih ličnosti i odnosa. Društvo zabave i konzumerizma je zaista vrhunski kompozitor takve veštačke „muzike“.

Pastirsko savetovanje i duhovno rukovođenje moraju da se suoče sa problemom stvarnosti mnogo delotvornije tako što pomažu ljudima da razlikuju uživanje, zadovoljstvo i radovanje; odnosno, moraju da pomognu ljudima da otkriju „muziku“ u dušama drugih onakve kakve one jesu a ne kakvim se očekuju da budu. Takođe imaju za cilj da ukažu na „muziku“ skrivenu u Božjem ćutanju. Ovaj zadatak izgleda kao jedini način da se olakša odvijanje i uspostavljanje ličnog prisnog odnosa sa Bogom koji može sprečiti formalizam, fanatizam, ravnodušnost, nepostojanost i druge duhovne pošasti.

Štaviše, pastirska praksa mora da razvije strategije koje će učiniti sâmu crkvenu organizaciju istinskim selfom, doslovno izvorom nadahnuća i ohrabrenja umesto mehanizmom ulaganja u iluzije i stvaranja razočaranja. Takođe, pastirsko savetovanje i duhovno rukovođenje moraju pomoći hrišćanima da razotkriju sopstvene zavisničke osobine i da sebe usmere ka učvršćivanju zdravog odnosa sa Bogom i drugima. Čineći tako pomoći će da se druge ličnosti ili Božji darovi ne pretvaraju u objekte tako što ih smatramo sredstvima za egocentrično zadovoljenje već koracima za dalje sazrevanje i oblikovanje evharistijskog pristupa.

Zaključak

Da zaključimo, zavisnost je i psihološka i duhovna bolest naših duša, kao i bolest naše civilizacije i komunitarne klime kojoj pripadamo (porodica, sekta, Crkva, itd), koja podriva ljudsku prirodu i osiromašuje je. Na negativan način ona nas podseća kako ljudska priroda treba da deluje i takođe prinuđuje nas da razmotrimo pravilno organizovanje javnog i privatnog života. Teologija i pastirska praksa su date kako bi čuvale ljudsku prirodu i ličnosti u najvišem smislu po zamisli njihovog Tvorca i kako bi ih nadalje podsticale na spasenje. Time se potreba za otkrivanjem autentičnog duhovnog života naročito i istinski tiče Crkve, pošto je suštinski istinito da „tamo gde je Duh Gospodnji, tamo je sloboda“ (2 Kor 3, 17).

 

Izvor: European Journal of Science and Theology, February 2013, Vol. 9, Supplement 1, 7–15; Fr Vasileios Thermos, Psychology in the Service of the Church: Theology and Psychology in Cooperation (Los Angeles: Sebastian Press, 2017), 47–57.
Prevod: Andrijana Mladenović

 

 

[1] J. Schumaker, The Age of Insanity: Modernity and Mental Health, Praeger, Westport, 2001, 127.

[2] Isto

[3] Isto, str. 77–78.

[4] Isto, str. 41.

[5] F. Furedi, Therapy Culture: Cultivating Vulnerability in an Uncertain Age. Routledge, London, 2004, 120–123.

[6] N. Postman, Amusing Ourselves to Death: Public Discourse in the Age of Show Business, Penguin, New York, 1984, viii.

[7] V. Thermos, The Crisis of Desire: Lacan and Patristic Theology in the Context of Contemporary Consumerism, in Thirst for Love and Truth: Encounters of Orthodox Theology and Psychological Science, Alexander Press, Montreal, 2010, 8–25.

[8] T. McGowan, The End of Dissatisfaction? Jacques Lacan and the Emerging Society of Enjoyment, State University of New York Press, Albany, 2004, 34.

[9] Isto, 70.

[10] P. Cushman, American Psychologist, 45 (5) (1990) 599–611.

[11] J. Lacan, Écrits: a Selection, Tavistock, London, 1977, 263.

[12] S. Žižek, The Plague of Fantasies, Verso books, New York, 1996, 155.