Vasilij Kandinski, Svi sveti I, 1911.
Psalmopesnik David podučava Crkvu govoreći: „Slavite Boga u svetima njegovim.“
Čovek je biće koje je Bog prizvao iz nebića da postane podobije svebića. I zaista, ako ne jedini, a ono svakako najviši poziv čovekov jeste da se upodobi svome tvorcu, da ostvari hrišćanski ‘kategorički imperativ’: „Budite i vi savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“. Budite, dakle, savršeni kao što je savršen onaj koji je jedini svet i izvor svake svetosti. Bogočovek nam ovim u stvari ‘zapoveda’ – budite i vi sveti, postanite svetitelji. Drugoga naznačenja do ovoga, u svome životu nemamo. A ovo je pak vredno svakoga truda i podviga. Zbog toga smo nastali, zbog toga živimo, zbog toga jedino i postojimo. Ako ovu potresnu istinu doživimo svim svojim bićem i svoj život ka njoj preusmerimo (preumimo), tek onda ćemo biti dostojni da se nazovemo hrišćanima, i tek onda ćemo biti u stanju da shvatimo one koji su svoj život posvetili njenom ostvarenju, zbog čega ih Crkva proslavlja nazivajući ih svetiteljima Božijim. Njima, a pre svega samome Bogu koji je istočnik njihove svetosti, Crkva posvećuje posebne dane – praznike.
Na dane praznika mi i ne činimo ništa drugo nego proslavljamo Boga neposredno (ako je reč o Hristovim praznicima) ili posredno (ako je reč o praznicima svetitelja). Stoga svete ugodnike Božije pominjemo na svakoj liturgiji (jer je praznik hrišćanski neodvojiv od liturgije), a posvećujemo im posebne pesme na dane njihovih praznika, moleći Boga da ih se seti u carstvu svome, jer samo onaj postoji istinski, tj. postoji večno, u večnoj zajednici sa Bogom, ko postoji u sećanju Božijem. Sećanje Božije, naime, nije poput ljudskog – samo otimanje od zaborava onoga koga se Bog seća, nego je to otimanje njega od večne smrti, od njegovog poništenja, od ne-bića. Stoga i Crkva pamti svoje svete, jer zaboraviti ih bila bi strast (πάθος) kojoj u Crkvi nema mesta, i pominje ih na liturgiji, jer i oni, iako sveti, imaju potrebu da budu pomenuti u Božijem prisustvu u liturgijskoj zajednici, pošto se i sveti spasavaju jedino time što su članovi tela Hristovog, tj. Crkve. Proslavljanje Boga i svetih njegovih nije, dakle, neka dodatna ili ukrasna osobina evharistijske zajednice, nego jedna od suštinskih karakteristika njenih, jer se spasenje traži i nalazi uvek i samo u zajednici svihu jednom telu Hristovom.
Proslavljajući Boga i svete, na crkvene praznike, mi posredno proslavljamo i radosnu istinu ovaploćenja Božijeg. Time što se Sin Božiji ovaplotio i, ostajući istinski Bog, postao i istinski čovek, on je pokazao da materija od koje smo sazdani i bez koje ne možemo, nije dostojna prezrenja, nego da je i sama sveta i dostojna svake počasti, samo ako se spasonosno upotrebljava, a ne pogubno zloupotrebljava. A svetitelji, podučeni Hristom kao večnim primerom, pokazuju kako materija treba da opšti sa Bogom, kako stvoreni svet treba da se odnosi prema Bogu da bi, iako stvoren, postao neprolazan. Drugim rečima, oni pokazuju kakav će biti svet kada se konačno jednog dana preobrazi u carstvo Božije.
Možemo se zapitati – zašto ne proslavljamo Boga kakav je po sebi i za sebe, nego uvek kroz Hrista ovaploćenog i kroz svetitelje Božije? Odgovor se nalazi u činjenici da Bog, ako ga odvojimo od Bogočoveka Hrista i od svetitelja njegovih, ljudima ostaje kao neka, ma koliko velika i moćna bila, ipak onostrana, tj. od ljudi i sveta izdvojena sila koja je nama neprimerena i tuđa. Stoga se Bog i ovaplotio, tj. uzeo na sebe ljudsku prirodu i, da tako kažemo, sveo sebe na „našu meru“ da bi nas uzdigao na svoju. Postajući pravi i istinski čovek od krvi i mesa, Bog je pokazao da je ljudska priroda sposobna da bude sveta, da je sposobna da u sebe primi ne delić ili mrvicu Božanstva, nego vascelog Boga – tvorca njenog. Priroda ljudska je, dakle, nešto toliko veliko da je se njen tvorac nije postideo, nego ju je stvorio takvom da se jednog dana, kada je to čoveku zatrebalo, sam Bog u njoj sav mogao smestiti, pokazujući time za šta je, tj. za kakve je sve veličine stvorena. I to pokazujući, ne ubeđujući rečima ili pritiskajući dokazima, nego svojim realnim postojanjem – kada je, ne prestajući da bude Bog, živeo kao čovek.
Zbog svega ovoga proslavljanje svetitelja istovremeno je i proslavljanje istine o ovaploćenju Božijem. Bog, ostajući Bog, postaje čovek, da bi čovek, ostajući čovek, postao bog (doduše, ne bog po prirodi svojoj, jer samo je jedan takav, nego bog po blagodati Božijoj, tj. po usinovljenju). Svetitelji su živi dokaz istine da čovek može postati besmrtan živeći sa Bogom i po Bogu – i to je ono što proslavljamo i čemu se radujemo praznujući ih. (Uzgred budi rečeno, otuda i oni koji ne priznaju, i stoga i ne proslavljaju, svetitelje u stvari time progone Boga iz tela, razovaploćuju Hrista i time ruše osnovnu spasonosnu istinu hrišćanstva – da je čovekov život sa Bogom ne samo moguć, nego i neopohodan ako čovek želi da živeći punim životom postoji kao istinski čovek u neprolaznom carstvu Božijem.)
Pre svega sam Hristos, a potom i svetitelji (koje proslavljamo na praznike) živi su dokaz da je Bog naš prijatelj i dobročinitelj, jer nama ljudima daje i (1) znana, i (2) samo slućena, i (3) još neslućena blaga, pošto, po rečima apostola Pavla, „što oko još ne vide i uho ne ču i na srce čoveku ne dođe, to je ugotovio Bog onima koji ga ljube“. Odsjaj ovih neslućenih blaga nebeskih vidimo na svetiteljima i radujemo se praznujući ih. Slavlje i svečana, praznična atmosfera u stvari je slika i odraz atmosfere koja vlada u dolazećem carstvu nebeskom. Stoga na praznik oblačimo najlepša, najsvečanija odela, a sveštenici najsvečanije odežde. Na praznik se obavezno služi liturgija, ili još tačnije – praznik je tada kada se služi liturgija i kada se pričešćujemo, jer liturgija je ta koja jedan dan čini prazničnim, tj. svetim. Budući da je liturgija eshatološki događaj, dakle događaj koji predoslikava buduće carstvo Božije, ona ne može a da ne bude praznična, svečana, raskošna (to je i razlog zbog kojeg se u dane posta liturgija ne služi). Noseći sa sobom svečani, praznični karakter, liturgija ‘ikonama’ i ‘simvolima’ pokazuje radost budućeg carstva. A ta neprolazna radost omogućena je time što je Bog postao čovek i tako iz večnosti ušao u vreme, u istoriju, u naš život i celo naše biće, da bi ga, budući jedini svet, osvetio i učinio neprolaznim.
Otuda o prazničnim evharistijskim slavljima Crkva, (kao istorijska slika zajednice svetih u budućem carstvu Božijem) projavljuje ulazak carstva Božijeg u istoriju. Stoga su crkveni praznici, time što osvećuju vreme, kao neko krajeugaono kamenje vremenske zidanije čiji smisao i nije ni u čemu drugom do u slavljenju Boga u svetima njegovim.
Izvor: Sabornost, 3-4 (1997), 61-64 = Πειραϊκή Ἐκκλησία (2005).
