Egon Čirh, Pesma nad pesmama II, 1923.
Nažalost, postalo je uobičajeno da celibatni sveštenici pa i episkopi, koji se barem zvanično „lišavaju bračne postelje“ i žive „usamljenički i asketski“, prosto žure da sa velikom ležernošću i negativnom isključivosti (pr)osuđuju o temama koje se tiču života i ličnih izborâ onih koji su odlučili da dele svoju postelju, kao što se to dešava poslednjih dana u vezi sa Ugovorom o slobodnom suživotu.[1] Zaista je tužno gledati bilo kog od učenikâ Onog koji je bio posebno čovekoljubiv i blag prema takozvanim „moralnim“ gresima, kako zauzimaju mišljenja i stavove u ime Hrista, ali bez Hrista, ili čak i protiv Hrista, poput onih učenikâ Velike Inkvizicije koji počinju da iznova raspiruju vatru i da „prepravljaju“ na „moralnije“ Njegovo delo. Na taj način, nažalost, (sami) ograničavaju propoved Jevanđelja na predele ispod pojasa i opravdavaju, na sreću, mišljenja pojedinaca poput A. Vatsa (A. Watts) koji smatraju da je u hrišćanstvu „Logos postao telo, ali samo od vrata naviše.“
Međutim, Hristos je bio u društvu bludnikâ i carinikâ, sa grešnicima i onima koji su odbačeni od društva, i time izazivao versku elitu i establišment svog doba (književnike i fariseje), ali i elitu našeg doba (konzervativne hrišćane, i klirike, i teologe koji vrište na TV ekranima, pa sve do i episkopâ i mitropolitâ). No, trebamo da se podsetimo da, nasuprot onome što istorijski neutemeljeno tvrde gromoglasni „žandarmi morala“, u otprilike prvih deset vekova istorije hrišćanstva (koji se poprilično poklapaju sa periodom njegovog rasta i jedinstva) sâm brak i ono što je vezano za njegov zakonski položaj su bili u isključivoj nadležnosti države (državni, tzv. građanski brak). Obavezno osveštanje (posvećenje) braka počinje tek 893. godine, od imperatora Lava VI Mudrog, iako ovakva još uvek prosta zakonska zaštita crkvenog blagosiljanja braka (koja sve do 9. veka nije u potpunosti oformljena) počinje još u doba Justinijana i kasnijih careva.
U istom periodu imamo zakonite (prema državnom zakonodavstvu) oblike vanbračnih zajednica (konkubinat), koje je Crkva, iako se nije slagala sa njima, zbog uviđavnosti vis à vis zakona (i ličnosti koje su tako živele), te primenjujući crkveno načelo ikonomije, ipak, čini se gledajući spolja, prihvatala. Dok god je brak bio u isključivoj nadležnosti državnih vlasti, njegov crkveni blagoslov nije imao gotovo nikakav obredni (teleturgički) sadržaj, i supružnici su se venčavali preko evharistijskog sabranja, kao što vidimo, primera radi, u delima Sv. Ignatija Bogonosca, episkopa antiohijskog (2. vek).
No, kada je Crkva dobila zakonske/ovosvetske nadležnosti vezane za brak, značajno je umanjen, ako ne čak i u potpunosti pomračen, njegov eklisiološki i svetotajinski karakter, i nadvladao je društveni konformizam, te shvatanje o verskoj legalizaciji seksualnog odnosa. Tada se Crkva potčinila spolja nametnutim društvenim ugovorima i pojedinačnim državno kulturnim okolnostima koje su je navele da usvoji i prihvati zabrane i ograničenjâ, a koja danas mi imamo težnju da povežemo i identifikujemo sa sâmom srži i suštinom hrišćanske vere. Osim toga, ovo odstupanje od početnog eklisiološko/svetotajinskog poimanja braka se poklopilo sa paralelnim težnjama obezvrednjavanja telesnosti, žena i materijalnog sveta, i lišavanja seksualnosti njene duhovne dimenzije.
U svetlu ovog gore navedenog i činjenice da cilj i prvobitan zadatak Crkve nije porodica i brak sâm po sebi, nego spasenje sveta i čoveka (sâm brak tome teži budući da je njegov prvonačelni cilj zajednica i jedinstvo ličnosti, a ne rađanje dece) smatramo da pokušaj države da pravno reguliše slobodan suživot rešava određene ozbiljne probleme i može veoma lako da bude „čovekoljubivo“ prema onima koje često konzervativni hrišćani smatraju „grešnima“ i „izgubljenim (ovcama)“: heteroseksualne parove koji žive slobodno i homoseksualce. Postoje ozbiljni zakonski, društveni i uopšte ljudski problemi koje izazivaju ove zajednice, a koje jedno odgovorno društvo koje ispunjava svoja prava u okviru svojih kompentencija, i koje paralelno poštuje verski pluralizam i slobodu svakog pojedinca i lične izbore svojih građana ne može da ingnoriše.
Pred ovim problemima ni jedna pastirski odgovorna i osetljiva Crkva ne može licemerno da zatvara oči i da tek prosto objavljuje osuđujuće fetve.[2] Osim toga, bilo bi pogrešno da Crkva negira da čak i u tim kako se smatra „grešnim“ vezama odsustvuje potpuna ljubav. S druge strane, u vezi sa lakoćom kojom neki „blagočestivi“, ali čak i neki članovi Svetog sinoda Grčke crkve (nasuprot pažljivom i umerenom stavu najblaženijeg arhiepiskopa atinskog g. Jeronima) hitaju da upotrebe reč „blud“, ne trebamo zaboraviti dve stvari:
1) izbegavanje bluda u hrišćanstvu ima u suštini eklisiološki, a ne prosto moralni karakter. („Zar ne znate da su vaša tela, udovi tela Hristovog?“ – podvlači ap. Pavle u šestoj glavi Prve Korinćanima, da bi i kasnije nastavio: „Mogu li dakle uzeti udove Hristove i učiniti ih udovima bludničnim? Nikada tako nešto! Ili ne znate da je priljubljeni uz bludnicu jedno telo s’njom? Jer reče: Biće dvoje jedno telo.“);
2) čak i ako su pojedini „blagočestivi“, pa i pojedini visokodostojanstveni savetnici jerarhije zaboravili crkvene skandale iz 2005., na sreću ili na nesreću, ne patimo svi od iste amnezije.[3]
Zbog toga i ne treba da pozivaju sa ispraznim, izlizanim frazama verni narod Božiji i javno mnjenje „na osudu bluda“. Neka se Crkva stara da sabere svoju decu i neka pusti svet da sledi svoj put, uzdajući se u Boga. Svet nema potrebu za osudama iz Crkve, nego za iskrenim pokajanjem, za „toplom srčanom molitvom za svako stvorenje“, pa čak „i za demone“, da se podsetimo reči Prep. Isaaka Sirijca. Sa nacrtom zakona koji je u raspravi država dolazi da zakonski reguliše jednu stvarnost, za koju skoro svi, sem krajnjih konzervativaca, znaju da postoji. Svakako bilo bi dobro kada bi država (društvo) paralelno ojačala vezu između braka i porodice, kako ovaj predloženi model ne bi postao prototip i model društvenog saživota.
Crkva bi, sa svoje strane, trebala da izbegne olaka brbljanja i jeftine (i licemerne) osude. Njena dužnost nije da se meša u pitanja koja su u nadležnosti države, niti da hita da bude zamena Božijem sudu, nego da nas podseća u naše „fluidno“ postmoderno doba, koje kao svoj model ima „fluidnu ljubav“, na nestalnost, na „čoveka – turistu, na čoveka – hedonistu, na čoveka – sakupljača užitaka“ (Z. Bauman), čoveka koji ulazi- izlazi iz veze u vezu i život, čoveka koji je onemoćao da iskreno voli, da nas podseća na vrednosti vernosti i trajnosti, na duhovne dimenzije braka i seksualnosti (po modelu Hristos–Crkva), na raspinjući, žrtveni i asketski etos ljubavi i prevazilaženja ega kao jedinog istinitog leka za očuvanje vezâ, i nestalnost koja plaši da će uništiti zajedničku osnovu i svezu. Međutim, sa crkvene strane ovo ne može da se desi ukoliko se ne ispune sledeće pretpostavke:
a) da Crkva prihvati da su zakonska i birokratska (matičarska) pitanja koja se tiču braka u isključivoj nadležnosti države, čuvajući za sebe njegovu tajinsku, mistagošku i duhovnu dimenziju, i prevazilazeći dečiju bolest koja je tera da misli da može da bude istovremeno i „Nevesta Hristova“, „mistagog spasenja“, i državna administrativna kancelarija za registraciju!
b) da ponovo pronađe sav onaj dijapazon pozicija i mišljenja koja su označavala stav drevne Crkve o sličnim problemima; da prizna da tajna braka počinje od samog susreta muškarca i žene (a ne tek prosto od obreda venčanja), i da nanovo bogoslovski postavi pitanja seksualnosti, prilazeći im ponovo na jedan pozitivniji način sa izazovom jednog bogoslovlja užitka i nežnosti, daleko od predrasuda poimanja i posmatranja braka isključivo kroz prizmu rađanja dece;
v) da se krajnje ozbiljno pozabavi veronaukom i da se pozabavi katarzom od A do Š svojih članova, priznavajući istovremeno realnost otvorenog društva i prevazilazeći nacionalističke himere i anahrone fiksacije iz prošlosti, koje su je i odvele u lažno osećanje i tragičnu paranoju da se granice zajednice mogu poistovetiti sa granicama Crkve, da su navodno svi Grci (svi koji se ubrajaju u grčke građane!!!) verna čeda Crkve, i da odatle proizilazi obavezna nadležnost Crkve čak i u regulisanju njihovih najprivatnijih pitanja. Možda ono jevanđeljsko – „Dajte Bogu Božije, a caru carevo“ – može da se primeni i na ovu temu?
Izvor: Παντελή Καλαϊτζίδη, „Το Σύμφωνο για την ελεύθερη συμβίωση και η Εκκλησία“, εφημερ. Η Θεσσαλία, Κυριακή 23 Μαρτίου 2008.
Prevod: Dejan Mačković
[1] Poslednjih godina u mnogim evropskim državama vodi se žustra rasprava o omogućavanju izjednačavanja pravâ večanih i nevenčanih parova. Većina država, i pored oštrog protivljenja vlastitih državnih Crkava je usvojila izvestan zakon koji građanima omogućava da pred državnim vlastima sklope određen ugovor, koji se različito naziva, mada je njegova franuska skraćenica PAKS (Pacte civil de Solidarité) najpopularnija i najraširenija. Naša zemlja nema PAKS, jer nema potrebe za njim, budući da naše zakonodavstvo odavno priznaje jednaka pravâ svim parovima, a i naša laička država nema državnu veru i Crkvu. U Italiji, Španiji, pa sada i u Grčkoj, vodile su se i vode najogorčenije borbe, upravo zbog činjenice da su tamošnje Crkve, zapravo državne Crkve, koje po pitanjima braka i porodice čine sastavni deo državne administracije. Neke državne (protestantske) Crkve na severu Evrope tokom rasprava o PAKS-u i ljudskim pravima su ne želeći da kvare dobre odnose sa državom čak promenile svoje učenje, te omogućile sklapanje brakova i homoseksualnim parovima, dok su se druge Crkve, iako je PAKS već legalizovan i živi u društvu, odlučile na zaoštravanje odnosâ sa državom i društvom, pa je tako npr. Rimokatolička crkva Španije odlučila od pričešća sve poslanike u parlamentu koji su glasali za taj zakon. Razlozi zbog kojih se Evropljani sve češće odlučuju za PAKS, umesto do sada uobičajenog braka bilo u Crkvi, bilo pred matičarem se kreću u najširem dijapazonu počevši od ideoloških ubeđenja, pa do ekonomskih razloga (npr. u Francuskoj samo taksa za razvod košta više od 1000 evra, ne računajući troškove advokatâ, dok je raskidanje ugovora o zajedničkom suživotu PAKS-a (od 1999), koji garantuje ista prava kao i brak, besplatno). Ovog proleća, 2008. godine, Vlada Grčke je predložila nacrt zakona koji bi grčkim građanima omogućio sklapanje Ugovora o slobodnom suživotu, i uputila ga u javnu raspravu. Javno mnjenje se automatski podelilo, reakcije su žustre i žestoke, kako kod onih koji se protive tom grčkom PAKS-u, tako i kod njegovih pristalica. Zanimljivo je da ta polarnost, odnosno podrška i protivljenje predlogu nije isključivo vezana za pripadnost i aktivan život u Crkvi, nego i za druge parametre potou političkih ubeđenja i slično. Ovde prenosimo članak jednog uglednog grčkog teologa, dr Pandelisa Kalajtzidisa, koji ima malo drugačiji stav nego većina njegovih kolega. Kalajzidis je koordinator Voloske akademije za bogoslovske studije i direktor Pedagoškog instituta. – prim. prev.
[2] Fetva je prokletstvo (anatema) muslimanskih verskih vlasti koja poziva sve muslimane ubistvo otpadnika od vere, ili nekoga ko je uvredio islam. – prim. prev.
[3] Na proleće 2005. Grčku crkvu su potresli nezapamćeni seksualni skandali, u kojima su učestvovali arhijereji, monasi itd, a koje su novinari mesecima pratili sa fotografijama, filmovima, kasetama, specijalnim emisijama itd. – prim. prev.