Ep. Maksim, Asimetrična sinergija, 2019.
Pouke duhovnika 20. veka čoveku savremenog doba svode se na tri saveta: ne očajavaj, ne budi sentimentalan i ne prisiljavaj sebe. Sve tri pouke daju putokaz i meru uzrastanja jer omogućavaju otkrivanje autentičnog čoveka kroz trojedino iskustvo očaranosti, realizma i slobode (što su antipodi za tri, gore navedena, duhovna stanja).
Kada smo oslobođeni od oformljenih ukusa ili puritanstva, kada nam ne smeta drugo i drugačije (u bilo kom vidu), kada smo y sebi na nekom muzičkom nastupu rekli „nije važno što je promašio notu“, ili kad nas ne nervira što je sveštenik pogrešio vozglas; kada smo radosni što i sebi i drugima možemo da oprostimo odstupanje od vlastitog „načela“, kad ne marimo što su nas izdali instinkti, tada smo na pragu drugačijeg znanja i… estetike. Istinsko umozrenje i pravo viđenje lepote dolazi tek kada se napuste sebični interesi. Estetsko prozrenje ne zna šta ga čeka na putu stvaranja. Štefan Cvajg je to lepo osetio dok je pisao „Tajnu umetničkog stvaralaštva“, pa je konstatovao da jedino što možemo jeste da rekonstruišemo čin koji se odigrao, ali i to „samo u određenoj meri“. Naravno, ne treba se zanositi ljudskim dostignućima, slavom i trijumfom civilizacije, pogotovo jer je „ostalo malo vremena… i koji ovaj svet upotrebljavaju neka to čine kao da ga ne upotrebljavaju; jer prolazi obličje (τὸ σχῆμα) ovoga sveta“ (1Kor 7,29.31).
Šta je to što nas sputava da poznati bibijski odeljak, ranije pročitani mudri teološki ili filosofski tekst, ili slavni muzički opus doživimo tako da nas njihovi dometi dovedu do novih i nepoznatih opita? Da li je to zbog ogrehovljenog uma? Ili otupelih čula? Biće da je po sredi i jedno i drugo, a tu treba dodati i privezanost za obličje ovoga sveta. Sputava nas i vlastita pretenzija. Često se služimo raznim trikovima da pokažemo da možemo više no što znamo. Želimo da dokažemo da drugi nije u pravu pa razvijamo prefinjenu argumentaciju. Toliko težimo da ubedimo drugog u našu ljubav, da mu i ona sama dojadi. Spremni smo da osudimo čteca što je izgovorio đakonsku jekteniju, ili sveštenika što je, u improvizovanom hramu kaubojskog saluna neke američka savezne države, nemajući gde drugo, predloženje evharistijskih darova vršio na koncertnom klaviru. Sve su to primeri sputanosti egoističnom željom da se drugi usreći našom vizijom života, umesto da iz njega izvlačimo ono najbolje. Nismo spremni da kod drugih pohvalimo čudesnu sposobnost da osvetle najkompleksnije teološke istine-pojmove ljudima u Crkvi i van nje. Zavidimo, jer nismo slobodni i ne volimo. Iza naše uglađene spoljašnjosti ne krije se duh apostolske avanture u Duhu Svetome.
Međutim, kada – ne zanemarujući trud – odustanemo od imperativa, tada dolazi do poznanja „dara“. Blagodatni upad kroz nebeski procep u krutu ovostranost od nje čini da bude tvar prozračna za viđenje Tvorca i Njegove ljubavi. To je momenat kada Bogu priznate da je neumoljivo milosrdan. Ruski težàk silnoga duha po imenu Siluan dugo se molio plačući i sričući „Pomiluj me!“, ali ga Bog nije slušao. Njegov učenik Sofronije Saharov, poznati podvižnik, esteta i učitelj načela „ipostasne molitve“, u modernom hagiografskom delu opisuje Siluana asketu kako je, posle mnogo meseci molitve pri čemu su mu se duševne snage istrošile, došao do očajanja i uskliknuo: „Ti si neumoljiv!“
„I kada se sa tim rečima u njegovoj od očajanja iznemogloj duši nešto raspuklo, on je odjednom za trenutak ugledao živog Hrista. Oganj je ispunio njegovo srce i sve telo tolikom silinom da bi umro da je viđenje još koji trenutak potrajalo. Posle toga više nikad nije mogao da zaboravi neizrecivo krotki, prepun ljubavi, radosni i neshvatljivim mirom ispunjen lik Hristov, kroz mnoge godine svoga života neprestano svedočeći da je Bog ljubav, ljubav beskrajna i neshvatljiva“.
Desilo se to u hramu, tokom bogosluženja. U ovom opisu ne susrećemo tipičnu „sinergiju“. Ljudski napor koji traži Gospoda ne nailazi na instant-odgovor koji bi upućivao na nekakav reciprocitet (malo ja, malo ti). Naprotiv, postoji „inherentna antinomija u istinskoj askezi“, kako je lucidno primetio o. Georgije Florovski, budući da zrno pšenice ne može ploda doneti ako ne umre (up. Jn 12,24). Starac Sofronije iz Eseksa, istančanošću psihološkog čula i umetnošću portretisanja ravnim Justinu Ćelijskom, prikazuje jednog svedoka božanske ljubavi – i iskustvenika adskih ponora – koji u potrazi za Bogom-ličnošću ne dopušta da beznađe zagospodari njegovim srcem (možeš misao da držiš u adu, ali nisi bogoostavljen). Ta spasonosna poruka je zavet našem i budućim naraštajima.
Sa takvom svešću, krajnje naivno i patetično izgleda namera pojedinih da sputaju bujanje bogoslovskih iskaza. A naše vreme je po tome unikatno. Svojevremeno je mladi jeromonah Nikolaj Velimirović zanosno verovao u ideje panhumanizma i svečoveka i divio se nekim „hinduističkim idejama“, ali nije bilo nadležnih „cenzora“ da ga sankcionišu (prozivanjima ili uskraćivanjem bilo kakvog blagoslova). Zanimljivo je da tada niko nije kratkovido insistirao na problematičnosti stavova tog mladog teologa, jer u to vreme nije postojala teološka cenzura: generalna klima je akcenat stavljala na smisao-intenciju (σκοπός) da se drugi narodi i vere privedu u Hristov tor krštavanjem (ohristovljavanjem, preobražajem) kulturnih obrazaca. Nikolajeve smele iskaze i neortodoksne ekskurse su više doživljavali kao blagu parafoniju a ne kao skretanje u jeres. (Nikolajeva παραφωνία je, muzički posmatrano, bila zvuk koji harmonijski nije sasvim bio usklađen sa ostalim tonovima, ali je ipak doprinosila melodijskom jedinstvu). Danas pojedini čak i najdobronamernija razmišljanja o tome kako bi neka daleka kultura mogla da postane hrišćanska smatraju za jeres.
Drugu pouku nam daje jedan Hercegovac koji razobličava sentimentalizam. Njegov ljudski lik je asimetričan, ne samo spolja gledano, nego i iznutra. I pored toga, on osvaja nelicemernim odnosom prema svemu postojećem. Iza njegove neuglađene spoljašnjosti krije se duh slobode i… lepote! Još od detinjstva su me posebno privlačili oni ozbiljni likovi iza čijeg mrgudnog lica se vrlo dobro zaklanjala hristolika ljupkost. Skandinavski pisac Fredrik Bakman je evropske čitaoce zarobio sličnim likovima u svom romanu „Čovek po imenu Uve“. Ta psihološka asimetričnost me je očaravala, posebno kada bi se kasnije, u datom trenutku, na takvom licu pojavio anđelski osmeh budućeg veka. Jedanput u manastiru tokom rata, radili smo u bašti ne sluteći da će ona jednog dana biti vinograd. Starac-episkop, koji je sa nama kopao, pozdravljao je dolazeće posetioce sa (ako se to tako može nazvati) nežnom grubošću, ne poklanjajući im upadljivu pažnju. Nije bilo ni najmanje sladunjave sentimentalnosti u njegovom ponašanju. To nije ona ljubav koja te drži sputana, nego koja ti kaže da možeš slobodno da „izlaziš i ulaziš“ (up. Jn 10,9). Iz prividne odbojnosti ovog čoveka, naprotiv, zračila je toplina ljubavi. Jedan od posetilaca je posle priznao: „Zauvek me je osvojio kada je na moj laskavi kompliment uzvratio odsečnim odgovorom da ga neću pridobiti jeftinom pohvalom“. Zaista, kada se slobodno krećete, zadobijate nepatvorenost koja sve oko vas stavlja na svoje mesto. To se nadovezuje na treću pouku, koju nam je ostavio starac Porfirije Kavsokalivit, a koja glasi da se blagodat Božija ničim ne može prisiliti. Njegove savet da se „ne silimo dok se molimo“ podsećaju nas na Spasiteljeve reči: „Pogledajte na krinove u polju kako rastu; ne trude se niti predu“ (Mt. 6,28). Dovoljno je da ištemo Carstvo Božije i pravdu njegovu (up. 6,33).
Polako jača i stepen smirenja opozicije u Srbiji uprkos tome što kod mnogih u vladajućoj eliti nadmenost nosi masku moralnosti. Medijski linč koji se u Srbiji sprovodi protiv opozicije teško da ima pandan u bilo kojoj evropskoj političkoj areni. Ipak, javlja se bitan otpor nestručnosti, raskrinkava se plagijatorstvo, podaništvo itd. Možda se Srbija naposletku oslobodi političara koji su sputani frenetičnim „gazdama“ punim iluzija i obmana koje šire putem medija. I možda tada „lov na veštice“ ne bude sveopšta paradigma srpskog konteksta.
U međuvremenu, niko se ne čudi zašto Srbiju napuštaju ne samo doktori, inženjeri i informatičari nego i umetnici. Karakterišući tu srpsku političku scenu, glumac Nikola Đuričko smatra da ako današnjoj vlasti neko dirne u privilegije, moć i novac, ona će naći načina da mu zapali kuću. I zaključuje, „to nije fer utakmica, nije utakmica gde ti sučeljavaš ideje“. Uistinu, mnogo je licemerja iza zatvorenih vrata. U provokativnoj noveli (sada već i filmskoj seriji) Velike male laži, pisac Lijana Moriarti vešto istražuje stvarnost savremenog roditeljstva i svođenje politike na igralište. Ona opisuje sudbine više bivših supružnika i razbijenih porodica i na vešt način pokazuje nam šta se stvarno zbiva iz zatvorenih vrata u gradskim sredinama.
Naše vreme nije mnogo različito u odnosu na minule epohe, što pokazuju i neki primeri iz X veka. Dublji uvid u istoriju otkriva kako ideal Crkve nije bio samo kontinuitet (stavova i standarda), nego su za predanje od suštinskog značaja bile inovativnost i reakcija. Prepodobni Atanasije Atonski je marta meseca 961. godine započeo gradnju Velike opštežitijne lavre, na mestu gde je dotad bila njegova kelija. Na to su reagovali mnogi svetogorski podvižnici, bojeći se da će tako biti izmenjen dotadašnji ishistački asketski karakter Svete Gore. Prebacivali su mu za „novine“ (čitaj: novotarski modernizam), kao što je „gradnja skupocenih hramova“, „pravljenje pristaništa“ (čitaj: asfaltiranje puteva), „dovođenje vodenih izvora“ (čitaj: uvođenje struje i interneta), nabavku „jarmova volova“ (čitaj: vozni park), i da „Svetu Goru pretvara u svet“! Međutim, takvom gradnjom Sveti Atanasije je ostvario i organizovao mnogoljudni manastir, i stvorio prvo opštežiteljno bratstvo koje je Svetu Goru načinilo monaškom republikom. Očigledno, Atanasije Atonski nije bio u idiličnim odnosima sa tadašnjim javnim mnjenjem.
Uistinu, ne može se ugoditi istovremeno i Bogu i ljudima. Pisao je Nikolaj Žički, da se „Bogu još može i ugoditi istinom i pravdom, dok se svetu ne može ugoditi baš nikako, ni istinom i lažju, ni pravdom ni nepravdom“. I dodao je ovaj velikan u svom Ljubostinjskom stoslovu da je to zbog toga što je Bog večan i nepromenljiv, dok je obličje sveta prolazno i promenljivo. Moderna potreba pojedinih u Crkvi da više slušaju šta će narod kazati, nego šta je jevanđeljski zadatak zatvorila je vrata za goruća pitanja. A nije uvek bilo tako. Godine 1920. razgovaralo se u Srpskoj Crkvi o mogućnosti drugog braka mlađih sveštenika koji su ostali bez supruge. Činjenica da je to pitanje dospelo na Sveti Arhijerejski Sabor govori mnogo o čovekoljubivom nastrojenju tadašnjih arhijereja. Kao nastavak iste diskusije te daleke 1920. godine, obratimo pažnju da Žički Episkop Nikolaj kao izaslanik Srpske Crkve dolazi u Konstantinopolj da umoli Vaseljensku patrijaršiju da ne ignoriše apel Srpske Crkve po pitanju drugog braka sveštenika (kako je pisala Crkvena istina [Ἐκκλησιαστικὴ Ἀλήθεια] 40, 16. maja 1920). Sinod ove Crkve je pitanje uzeo u razmatranje i kasnije odlučio da problem zahteva svestraniju analizu i, šta više, viši forum odlučivanja (neku vrstu vaseljenskog sabora). Epilog ovog nastojanja bio je 15. decembra 1920. godine kada je Sabor Srpske Crkve zvanično odlučivao o mogućnosti blagoslova drugog braka udovim sveštenicima koji su ostali sami sa decom. Iz crkvene periodike saznajemo da po tom pitanju usledilo glasanje, te da su Patrijarh Dimitrije, Gavrilo Crnogorski, Nikolaj Žički i još neki glasali da se ikonomijski i čovekoljubivo odobri drugi brak za pomenute slučajeve sveštenika. Bili su nadglasani, i to od blage većine koja je radije gledala na slovo kanona i možda na ono „a šta će narod reći“.
Mera čovekoljublja je u njegovom bezmerju. Kada je jednom monahu na njegovom postrigu Hercegovački vladika preporučio Siluana Atonskog za uzor, verujem da je želeo da taj grešni inok nikada ne zaboravi „neizrecivo krotki, prepun ljubavi, radosni i neshvatljivim mirom ispunjen lik Hristov“. I da mu svaki put kad se seti Siluanovog „Ti si neumoljiv!“, krene suza iz oka.
