Dijalozi

„Ako ovo bude kraj, znaću da nije ljubav“ (Razgovor sa episkopom Maksimom Vasiljevićem)

Razgovor sa prof. dr Maksimom Vasiljevićem, episkopom zapadnoameričkim, vodile su kolege iz redakcije portala Serbica Americana. I ovom prilikom im se najtoplije zahvaljujemo na ljubaznoj ponudi da mi premijerno objavimo intervju.

 U evropskim gradovima period iščekivanja radosnog praznika Božića se pretvorio u neku vrstu komercijalnog i potrošačkog običaja: zapljuskuju nas svetleće reklame, osvetljeni izlozi i trgovi, tu su razni ukrasi, slatkiši i figurice koje se sviđaju deci, kupuju se obavezni pokloni, restorani su puni lepih, doteranih ljudi, novogodišnji simboli irvasa, saonica, deda Mraza su dominanti. Među njima, međitim, nema jedne Bogomajke ni jednog Hrista koji se rodio skromno, a veličanstveno u jaslama. Zašto smo toliko daleko od autentičnog pristupa prazniku od kojeg počinje suštinska mogućnost našeg preobražaja i spasenja?

Uvek će biti jedan broj onih koji u Božiću vide još jednu priliku za evociranjem prošlosti, za običajnošću koja se „protološkom“ logikom vraća na staro. Čovek teži arhetipima. No, za tu komercijalizaciju Božića odgovornost bih potražio i među nama vernicima. Činjenicom da smo simvolizme ovog praznika i mi počeli da tražimo u „prošlosti“ (vertep, vatra, pijukanje i sl) dočaravanjem atmosfere vitlejemske pećine, doprineli smo da se smisao praznika usmeri na prošlost a ne na budućnost. A sav događaj Rođenja Hristovog – kojim, kao što znamo, počinje Novi Zavet – jeste u znaku budućih događaja: Bogomladenac je došao da bi spasao rod ljudski, ali se to spasenje ne zaokružuje bogo-ovaploćenjem, nego onim sledećim događajima, kao što su Vaskrsenje i Pedesetnica. Naravno, za tu perspektivu su potrebne druge oči i „logika“ ne arhetipa nego – svestan sam da izgovaram neologizam – „eshatotipa“! Sv. Maksim Ispovednik iz  7. veka priznaje neophodnost drugačijeg pogleda kada govori da je Hristos primio telo u ovaploćenju kako bi ono telo „koje je ranije ulovljavalo na smrt“ (na „telu“ se manifestovao Adamov poraz) sada to isto (ali Hristovo) telo postalo za nas život (Jn 6, 54). I poentira Sveti Maksim da je Ovaploćenjem „pokrenuta sva priroda ka vaskrsenju života, zbog kojeg (vaskrsenja) Logos ponajviše i postaje Čovek – stvar vaistinu nepoznata i nečuvena!“ (Tumačenje Oče naša, 7). Sa takvom perspektivom Božić se povezuje ne sa romantičnom zimskom noći nego sa potresnom željom za spasenjem od smrti. A valjda je to ono što nas najviše zanima! Pred nama je zadatak da ukažemo na razliku između religioznog mišljenja i punoće liturgijskog života Crkve. No, čudnovati si ljudski pogledi i procene će biti raznolike sve do Konačnog suda. Kako kaže estetičar Predrag Finci, „levičari gledaju na umetnost kao na angažman, na delo koje menja svet, a desničari ga namerno posmatraju kao ukras“. Crkva želi da saopšti svima istu poruku, nezavisno od toga da li su na ovom ili onom ideološkom poprištu shvatanju sveta.

Naš ugledni sociolog Đuro Šušnjić je pisao o manipulaciji idejama istakavši da postoje pet ključnih oblasti gde se istina o čoveku i životu okreću protiv čoveka (ekonomija, politika, vaspitanje, slobodno vreme i religijski život). Tako smo došli do manipulacije istinom zbog različitih interesa. Da li je moguće čoveku izbeći ove mnogobrojne manipulacije i otkriti tajnu, smisao i lepotu čoveka i postojanja?

Počeo bih pozitivnim stavom da svako od nas ima neko unutrašnje iskustvo ljubavi Božije. Bog u svakom trenutku, pa i onda kada smo našli privremeni spokoj, poziva u rizičnu avanturu slobode, da bismo istinsko svoje biće pronašli kroz samoodricanje. „Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe“ (Lk 9, 23). To je najveća pustolovina u znaku blagodati i istine. Ipak, ne treba smetnuti s uma da, istorijski, naporedo sa istinom koračaju prelest, falsifikat ili zlo. Oni, doduše, nemaju suštinu, no to demonsko u životu nastoji da krivotvori bogodanu stvarnost. Kako kaže jedan Svetogorac, laž ima svoju „teologiju“, koja predlaže prvostvorenim ljudima da postanu bogovi slušajući đavola. Na tom primeru se vidi kako jedan teološki falsifikat dovodi do duhovne neuravnoteženosti a potom i do ubistvene bolesti unutrašnjeg nemira. Pet oblasti sklonih manipulaciji nisu novitet našeg vremena: oduvek je mračna strana čoveka želela da „profitira“ ili „parazitira“ unutar politike, ekonomije, religije, obrazovanja itd.

Misao poljskog pisca Stanislava Ježa Leca, koja glasi: najteže je za istinu u vreme kada sve može da bude istina, izgleda da važi i za naše vreme?

Čuli ste da je u najnovijem izdanju rečnika engleskog jezika mesto našla reč post-truth, „post-istina“. To je, sa jedne strane, neminovni ishod relativizujućeg duha postmoderne, a sa druge, posredi je neka ironična reakcija na trend modernog doba u kome „sve može da bude istina“, a protiv koje je reagovao poljski pisac pomenut u Vašem pitanju. Ne treba biti naivan, slogan „post-istina“ predstavlja pretnju ne samo teologiji nego i demokratiji. Mi znamo da će do Sudnjeg dana pšenica i kukolj da rastu jedno kraj drugog i samo će Gospodar žetve znati da ih razdvoji.
Za suočavanje sa svakom dilemom ili krizom neophodno je rasuđivanje, tj. posedovanje duhovnih kriterijuma na osnovu kojih se može prosuditi šta sačinjava teološki i duhovno legitimnu perspektivu i šta je teološki neophodno za samo esse crkvenog života. Istovremeno, za procenu sadašnjosti treba imati viziju budućnosti, a upravo na ovoj tački – odnos između budućnosti i istorijskog prosuđivanja – leži srž crkvene teorije i prakse rasuđivanja Istine. Svetitelji su ličnim primerom praštanja i nezlopamtivosti pokazali da su budućnost ugradili u svoj život i rasuđivanje.

Dosta putujete i susrećete različite ljude koji nose različito poreklo, kulturni, nacionalni, ideološki kod vremena. Kakav je duhovni ritam modernih vremena i sadašnjih ljudi? Možete li da uhvatite taj duhovni puls i da nam kažete koje su  odlike našeg vremena?

Mislim da se svi mi krećemo u jednom vremeplovu koji nas provodi kroz pre-moderno, moderno, postmoderno vreme, i to istovremeno. No za nas je važno znati orijentisati se i tada možemo da kombinujemo sve na jedan autentičan način! Utešno je to što Bog ni u jednoj epohi ne ostavi sebe neposvedočena (up. Dap. 14, 17). Za razliku od mnogih današnjih Srba (kojima pri tom nikom ništa ne prebacujem nego samo konstatujem razliku), strana mi je dihotomija „Istok-Zapad“. Ona je, uostalom, izum 20. veka, a prilično joj je „kumovao“ stručnjak za orijentalizam Edvard Said, koji je u svoja predavanja uneo pojam Istoka koga odlikuje religijski senzibilitet, porodični društveni poredak i duga tradicija, nasuprot zapadnoj racionalnosti, materijalnom i tehničkom dinamizmu i individualizmu. Pojedini naši teolozi, kao i neki jerarsi, gaje neskriveni animozitet prema Zapadu, ali i te kako uživaju u blagodetima zapadne civilizacije: automobili, telefoni, satovi, bela tehnika – spisak tih „ustupaka“ Zapadu uopšte nije kratak. Nije mi jasna za vrsta duhovne hipokrizije.
Po mom mišljenju, ceo problem tzv. zapadnog mentaliteta leži u tumačenju ili hermeneutici. Lično smatram da nije ceo Zapad individualističan (nasuprot nekakvom kolektivističkom Istoku) nego da se u zapadnoj tradiciji ličnost tumači individualistički. Tako, istorija koju piše jedan zapadnjak je najčešće tumačena u individualističkom ključu. Personalistički ili relacioni pogled koji nudi Crkva jeste nešto drugo. No, svaka stvar ima svoj ritam i svoje vreme. Politička vrenja u Americi, ideološka mnjenja u Rusiji, utvrđivanje pazara između velesila, međunarodna politika na globalnom planu i sl., sve to čini našu svakodnevnu realnost. To je odvajkada bila sudba našeg prostora i možda će ta neizvesnost zauvek pratiti Balkan, kao njegov modus egzistendi. Ako je druga polovina XX veka u bivšoj Jugoslaviji bila u znaku bolesti, onda treba sačekati da bolest da završi svoj krug kako bi napustila bolesnika. Ako su se stvorili preduslovi za novu i bolju stvarnost, tada „plod treba da zaokruži svoju putanju u odgovarajućoj klimi, da bi dostigao do zrelosti“, kao bi rekli sirijski asketski oci. Ipak, politički uslovi ne treba da sputavaju izvorno stvaralaštvo u umetnosti, nauci, kulturi… A to je ono što danas primećujemo: konzervativizam ubija stvaralaštvo a modernizam ga izvitoperava.

Savremena duhovnost se često pojavljuje pod različitim varljivim maskama, bežeći od suočavanja sa istinom…

Slažem se. Kako ističe vodeći pravoslavni psiholog u svetu, o. Vasilije Termos, strah od slobode, kao trajna odlika ljudskog bića, rađa potrebu za pribegavanjem i podređivanjem nekom drugom „egu“ (u naše vreme: izmišljenom „ja“ kompjutera ili internet sveta). Osim toga, jedna je stvar želeti istinu a druga težiti da se ona poseduje. Primetio sam takvu gordu samouverenost kod mnogih urednika i članova „duhovnih“ internet portala. Ponekad zaboravljamo da ništa ne vredi imati istinu ako se nema ljubavi. „Ako ovo bude kraj, znaću da nije ljubav“, tako istinito a potresno kaže pevač Bajaga u pesmi „Ako treba da je kraj“.
Taj kraj treba i te kako da nas zanima, ponajviše kao provera ili obistinjenje našeg istorijskog traganja. A samo traganje za Bogom nema kraja. To je divno sažeo Sv. Grigorije Niski u ovim rečima: „Istinsko nalaženje Boga je u trajnom traganju za Njim, nikada ne zasitivši žudnju“ (Grigorije Niski, O životu Mojsijevom).

Danas nam zvuči skoro neverovatno da neko živi tako da sebe i čitav svoj život poveri i prepusti sili i blagodati Božijoj. Naš racionalni um nam govori da stvari možemo da držimo pod kontrolom, uvereni smo da sve zavisi od nas; teško nam je da porodimo znanje koje bi nas smirivalo, a to je svojevrsna zamka u kojoj se guši blagodat. Zašto je to tako?

U vašem pitanju je istovremeno na lakonski način sažeto dat i odgovor. Na to bih dodao da iskreno verujem da među savremenim ljudima postoje oni nepoznati i nevidljivi koji se prepuštaju volji Božijoj, ostajući sakriveni od naših očiju. Da se razumemo, suviše racionalni um pretenduje da „obuhvata“ i, kako rekoste, „kontroliše“ svoj život… Pad prvog čoveka se upravo u tome sastojao: kada mu je Bog ponudio da živi na način koji prevazilazi „kontrolisani“ život, život slobode, Adam se ipak opredelio za „sigurnost prirode“ (zemlja, Eva, biološki ritam, itd). Da se razumemo, na isti način je postupila i Eva. Taj njihov odgovor ponavljamo i mi. Mislim da je, na širem planu, sveta Evharistija (molitveni prostor crkve) jedini prostor u kome negiramo svoju kontrolu i pripuštamo da nas neko drugi vodi držeći dizgine našeg koračanja kroz istoriju ka budućem Carstvu. Što se više prepustimo tom prostoru, to ćemo bliže biti Blagodati. Zato na Liturgiju treba ići ne tražeći ništa i bivajući srećan što si se tamo našao. Svetitelji su ljudi koji su izabrali taj uski put istinske slobode Duha Svetoga, nasuprot mizerije isprazne slobode koja se manifestuje kao proizvoljnost. Slobodni i samovlasni su sinovi i kćeri Božije kada u datoj slobodi prebivaju voleći druge.

Svako vreme ima svoje stvaralačke ličnosti koje ostavljaju pečat u vremenu, podstiču i  bude mlade na kritičko razmišljanje i promišljanje o tajni postojanja, pozivaju  na  lično preispitivanje i premeravanje postavljenih vrednosti,  otvaraju ljudsku misao i dušu za tajnu Boga i oboženja. Uzmimo na primer Dostojevskog.  Kakav je Vaš utisak – imamo li danas aktivno kritičko javno mnjenje i jake stvaralačke ličnosti? 

Nažalost, sve je manje autentičnih kritičara stvarnosti. Namesto njih dominiraju anonimni ili poluanonimni kritizeri sa internet foruma. Kao izuzetak i primer pozitivnog nastojanja istakao bih internet magazin „Teologija.net“. Radi se o grupi mladih teologa koji, ne skrivajući vernost Crkvi i predanju, na stvaralački i originalan način komentarišu stvarnost koju žive. Vidi se da ih ona životno zanima i da često osećaju „žaoke“ sa mesta odakle bi trebalo da ih sačeka blagoslov. Podsećaju me na jeromonaha Justina Popovića koji je između dva rata vrlo učestalo pisao i na kritički način komentarisao crkvene prilike tog vremena. Treba pogledati njegove uvodne reči u listovima poput „Hrišćanske misli“, u kojima je i najvišu jerarhiju kritikovao sa ljubavlju i slobodom, bez bojazni da će zbog iznetog stava biti skrajnut sa parohije ili iz manastira. Kada je 1928. godine od, rekao bih osionih, članova tadašnjeg Sinoda ipak bio poslat u Prizrensku bogosloviju, povinovao se tome ali nije propustio da kaže da je to zato što su „neke mitronosne glave poželele da me ućutkaju“… Ipak, posle godinu dana je vraćen (obratite pažnju: ipak je „pomilovan“) i nastavio svoju borbu razobličavanja licemerja crkvenih velikodostojnika. Mislim da bi Justin i danas imao šta da prigovori crkvenom vođstvu.
Svaka autoritarna vlast se boji kritičkog stava i novog izraza. Za takve, bilo da žive u 21. ili u 6. veku, Areopagitski spisi (VI vek) bi predstavljali ”opasno novačenje” ili „uvođenje filosofije u teologiju“, jedan Simeon Novi Bogoslov (X vek) bi bio odbačen (doduše, kao i u svoje vreme) zbog smelog kritikovanja „jerarhije“, a Vasilije Veliki zbog kombinovanja (tadašnje) naučne slike sveta sa teologijom, itd. itd. S druge strane, i svetiteljima treba „mera“, (ili „pretnja“, kako kaže jedna grčka narodna poslovica), prosto zato da bismo svi shvatili da se kriterijum ne nalazi u nama nego izvan nas – u Bogu. Selektivnost kod nekih naših crkvenih velikodostojnika prevazilazi meru ukusa: Mitropolit Kalistos Ver im je dobar (idealan) kada kritikuje Kritski sabor, ali kada sasvim afirmativno govori o teoriji evolucije – tada ga zaobilaze u širokom luku.
Ipak, lično bih ispred kritičkog stava sumnje i osporavanja uvek stavio slobodu u Hristu i Crkvi. Primećujem u poslednje vreme da pojedini rado govore „Crkva ne radi dobro ovo ili ono“, ili ukazuju na ”istorijski poraz Crkve”. Mislim da je to mentalitet postmodernog vremena. Ako se, međutim, obratimo Ocima Crkve, videćemo njihovu „ludu ljubav“ za Hrista i Crkvu koju oni razumevaju ne prosto kao jerarhiju ili instituciju (takvo razumevanje preovladava u današnjem teološkom diskursu), nego kao Crkvu kao „pashalnu tajnu Hristovu“ i „predvečni Savet Božiji“, Crkvu čiji su koreni pre stvaranja sveta i koja se poistovećuje sa budućim Carstvom.

Možemo li danas govoriti u sferi bogoslovlja, kao što možemo na primer u sferi kulture, o nekom određenom, dominantnom ponuđenom ili nametnutom bogoslovskom obrascu? Ko danas utiče i kreira  vodeći bogoslovski obrazac, teme i način razmišljanja? Besede sveštenstva, objavljene crkvene knjige, tribine, crkveni časopisi?

Rekao bih da se bogoslovlje (pogotovo ono koje polazi od pashalne tajne) iznutra opire nametnutim obrascima. „Istorija dogmata“ od početka do danas svedoči o tom životnom elanu i rašćenju koji dovodi do „nove pesme“ i uvek drugačijeg bogoslovskog izraza. Svaki vek je preko Otaca, tih blagodatnih svirala Duha Svetoga, davao neki drugačiji ton ili novu temu svojim savremenicima. Iz crkvenog sabranja, kada ono osluškuje glas Duha i damare vremena, izranja sušta muzika koja čini da smrt bude doživljena kao pobeđena.
Bitno je razumeti da nas teologiji uči sami Logos. Mitropolit Jovan Zizjulas je formulisao važno pitanje, koje istovremeno izražava na najbolji način njegovu teološku perspektivu i kriterijume na osnovu kojih se shvata Crkva. „Kada se Crkva moli Bogu, ko se moli?“ Ovaj problem se tiče vrste odnosa Isusa Hrista i Crkve, vrste hrišćanskog viđenja plana božanske Ikonomije. Odgovor koji Zizjulas daje za  mnoge je iznenađujući: „Kada se Crkva  moli Bogu Ocu, Hristos je taj koji mu se moli za nas i sa nama“. To je posebno očevidno u evharistijskim molitvama.
Zaljubljeni u Hrista, ljubimo Crkvu Njegovu. Kada sam jednog leta sa mladima Kalifornije slušao pesmu Eda Širana, “I’m in love with the shape of you”, rekao sam: hajde da je prevedemo „eklisiološki“, shvativši Crkvu kao obličje Hristovo. Mladima je bio blizak taj jezik. Znate, Sv. Zlatoust kaže za Apostola Pavla: „Jer on voli Hrista ne zbog Hristovih stvari, već radi Njega on zavole stvari koje su Njegove, i samo u Njega on gleda i jedino čega se boji jeste da ne prestane ljubiti Ga“.
Mislim da u današnjoj nesputanoj slobodi da se kritikuju „svi i svako“ treba pronaći meru, uvek počinjući od sebe samih… Tada će besede sveštenstva, objavljene crkvene knjige, tribine, crkveni časopisi svedočiti „bogoslovlje iznenađenja“.

Koje su ličnosti presudno uticali na Vas i Vašu misao?

Moji junaci su oni koji su prošli kroz velike životne urvine. Naravno, nisam nesvestan njihovih slabosti i mogućnosti da greše u procenama i sudovima. Stoga ovde ne bih navodio njihova imena kako ne bi ispalo da „reklamiram“ vrline tih ličnosti i onda sebe samoreklamiram kao učenik izuzetnih učitelja. Jedan grčki teolog laik mi je uvek bio podsticajan zbog smelog teološkog jezika koji i danas deluje kao svežina bogoslovskog proleća. Jedan srpski vladika me je fascinirao neustrašivim svedočenjem pred svetovnim i crkvenim vlastima. Neki beogradski prota-profesor fakulteta zbog svog predanog parohijskog rada u velegradu kakav je Beograd. Kod jedne srpske spisateljice me je plenila osetljivost, poštenje i odgovornost u pisanju. Drugi jedan episkop sa sredine prošlog veka mi je otkrio osećaj za „drugo“ i „drugačije“, kada je 1946. godine u Njujorku govorio protestantskom svetu: „Pogledajte na našeg Gospoda i Spasitelja. Istok i Zapad su se sreli u Njemu izvanredno. On je bio savršeni Istočnjak, ali u isto vreme savršen Zapadnjak. On je bio savršen Azijat i savršen Amerikanac u isto vreme“. Iskren da budem, jedan od mojih „duhovnih“ junaka je i jedan brazilski fudbaler sa kojim delim iskreni osmeh čak i kada situacija nalaže tmurno raspoloženje.
Svi oni su mi, svako na svoj način, pokazali da privremeni neuspeh može da bude početak preumljenja, povod za nadu i mogućnost za život. Sećam se i Unamuna koji je služio kao rektor Univerzizeta u Slamanci u dva perioda, i to u vreme velikih društvenih i političkih prevrata. Godine 1924. ga je „smaknuo“ tadašnji režim i poslao u egzil. Ostao je u egzilu do 1930. da bi onda otišao u Francusku. Vratio se posle pada diktature generala de Rivere i ponovo prihvatio službu dekana. Kada se, rehabilitovan, vratio u Salamanku na univerzitet, svoje predavanje studentima Unamuno je za  počeo rečima: „I, kao što juče rekoh…“, kao da nije uopšte bio toliko godina odsutan. Kakva veličina duha!

Ove godine obeležavamo 800 godina od dobijanja autekofalnosti SPC. Hoćete li na neki poseban način ovaj događaj obeležiti u Vašoj eparhiji i kako Vi, kada Svetog Savu odvojimo od poznatog uobičajenog diskursa u Vašem ličnom iskustvu doživljavate Savu, prvog srpskog arhiepiskopa?

Praznik autokefalnosti je, po mom skromnom mišljenju, praznik jedinstva a ne praznik „nezavisnosti“. Jer Crkva – a kroz nju sva  tvorevina – ima jedno središte koje služi kao kvasac istorije, jednu blagodat koja osvećuje sve i svakog. Istorijske okolnosti i raspleti 1219. godine dovode Savu u Nikeju i šta se zbiva: tadašnji Vaseljenski Patrijarh, ogrnut odeždom nemoći (sklonjen u Nikeju), potpuno ignoriše kanonskog episkopa srpskih oblasti, a to je bio ohridski arhiepiskop Dimitrija Homatijan, i dodeljuje „autokefaliju“ srpskoj državi. Ovaj istorijski moment sa početka 13. veka jeste zanimljiva ali i snažna analogija sa nekim novijim dešavanjima u pravoslavnom svetu.
Ceo život Savin biće protkan paradoksima. Begunac od roditelja biće uhvaćen u mrežu Duha Svetoga, da bi potom svoje sunarodnike „privezao“ u Hristov tor. Monah željan isposništva biće vrsni graditelj, redak diplomata, odlučan episkop-upravitelj… Sin „neposlušan“ ocu učiniće da otac bude poslušan sinu, pa će Sava u Svetu Goru dovesti Nemanju (1197). U mnoštvu mogućnosti i pravaca, Sava na svom životnom putu izabira sledeće prostorne koordinate: Sveta Gora, Konstantinopolj, Studenica, Jerusalim i Sveta Zemlja, Srbija, Vizantija, Solun, Aleksandrija, Egipatska pustinja, Sinajski manastir… Jednom rečju, savršena sveštena topografija za savršenu svetu biografiju.
Ovaj neobični čovek će tajnu Hristovog načina prisustva, pretvoriti u svoj modus existendi. Svojim prisustvom će očaravati i preobražavati svaku sredinu: crkvenu, društvenu, političku, internacionalnu… tek da bi potom odmah hitao u odsustvo, iz kojega je nastavljao da šalje nove blagoslove. Ovaj hristoliki čovek je sve svoje snage i dela stavljao u službu drugih. A potpisivao se rečima „najnedostojniji među grešnicima – Sava“. „Prisustvo u odsustvu“ će biti Savin tajanstveni moto i modus koji se može primeniti na sav njegov život: svojim odsustvom će oca privući u Svetu Goru, odsustvom će dejstvovati iz Studenice, iz Svete Zemlje, a onda trajno, dijahronijski, iz Carstva Božijeg. Njegovi izlasci na videlo dana trajaće tek toliko dugi da bi pripomogao, podržao, ukrepio, nadahnuo, a potom se sklonio. Suprotno svetskim manirima, on je ustupao mesto drugima, i na početku i na kraju: predviđeni carski presto prepušta braći, a tron arhiepiskopije prepušta Arseniju. I pri tom, u usamljeništvu postiže zajedništvo sa svima, ispunjujući reči drevnog monaškog Paterikona. U njegovoj smirenosti Gospod mu dariva moć ujedinjavanja razjedinjenih, i pronalaženje puta u bespuću.
Suprotno našim današnjim manirima, Sava nije suprotstavljao istok i zapad, nego je težio njihovoj sintezi. Kako kaže Sv. Nikolaj Žički, „u njemu su se sreli Istok i Zapad u punoj harmoniji. Bio je naklonjen dubokom razmišljanju kao istočnjak, a energičan u akciji kao zapadnjak“. To je  model kako za ono vreme tako i za naše. Pažljivim čitanjem njegove biografije vi vidite da Sava lično umiruje ugarsko-latinski savez uperen protiv Srbije, putuje  po Latinskom carstvu sasvim mirno kao na svojoj zemlji, šalje svoga izaslanika papi u Rim. Ne bez razloga Domentijan spominje da je kairski sultan Savu uvažavao  i nazivao ga „pravim Božjim čovekom“).
Dublje usvajanje predanja Velike Crkve Konstantinopolja i Sionske Crkve Jerusalima uzvelo je Savu na jedan drugi nivo duhovno-kulturnog obrazovanja: arhitektura, ikonografija, muzika, poezija, proza od Savinog vremena vodi Srpski narod do duhovne zrelosti i zadivljujućeg stvaralaštva.
Eto, slaveći jubilej autokefalije, ukoliko u njega ne uključimo sve, istok, zapad, sever i jug, mi nećemo biti na visini zadatka koji nam je postavio Sava Nemanjić.

Imamo i novija „talasanja“ na svepravoslavnom nivou…

Imamo talasanja. Onaj ko prati istoriju „iznutra“ zna da sa sudovima treba sačekati, a pogotovo treba izbegavati osuđivanje. Istorija Crkve nas uči da se Promisao Božija otkriva kroz potresne i paradoksalne događaje. Sabori Crkve su primali u opštenje raskolnike na najmanji znak pokajanja. Sv. Jovan Zlatoust je kao Carigradski arhiepiskop potpuno „nekanonski“ intervenisao van svoje jurisdikcije u Maloj Aziji i bio u svoje vreme osuđivan zbog toga, ali je to bilo pastirski blagotvorno i istorija je pokazala da je njegov postupak ima sotiriološke dimenzije. Pomenusmo da je 1219. godine Vaseljenski patrijarh potpuno ignorisao kanonsku situaciju u oblastima države Stefana Nemanje koje su, važno je istaći, potpadale pod jurisdikciju Ohridskog arhiepiskopa Dimitrija Homatijana (inače, jednog od najuglednijih kanoničara pozne Vizantije) i suprotno kanonima dodelio „autokefaliju“ srpskoj državi. Svi smo danas ponosni i radosni zbog tog smelog, inače „nekanonskog“ čina.
Sadašnje previranje u Ukrajini je jedan privremeni problem i verujem da nema one geopolitičke dimenzije koje mu se pripisuju. Ako bi se Crkva podelila zbog jedne kanonske turbulencije, to bi značilo da nije bila toliko velika, nego mala i već pre toga izgubljena. Izneću svoje skromno mišljenje za koje znam da je „manjinsko“: verujem da krajnji cilj intervencije prvoprestone Crkve nije zauzimanje jednog geografskog prostora, već uznošenje u liturgijski svet ogromne većine ukrajinskog naroda koji je – iz raznih, opravdanih ili neopravdanih razloga – do sada ostao van domašaja Evharistije istinske Crkve… Onaj pak deo Crkve koji se na toj teritoriji već nalazi u punoći života Crkve ne treba da negoduje nego da molitveno prepozna priliku da sunarodnici na drugačiji način uđu u blagodatni prostor iste Crkve.
Treba da verujemo da će Crkve prevazići iskušenja i da će svi, možda, biti zahvalni što su se upravo takva iskušenja pojavila. Crkva Hristova istorijski pobeđuje onda kada je prividno na gubitku. Možda je ovim potezom Carigrad na gubitku, kako to vide Moskva i mnogi drugi. Međutim, dugoročno gledano, možda je ovo kvasac nekog dubljeg jedinstva koji će doći posle našeg naraštaja. Vartolomej je na sebe preuzeo krst jedne istorijske odluke i tek će dalja istorija – a ne sadašnji trenutak – pokazati da li je bio u pravu.