Žan-Mišel Baskija, Bez naslova, 1982.
Književnost i moral. Imaginarno zlo je romantično, raznoliko, stvarno zlo je sivo, monotono, jalovo, dosadno. Imaginarno dobro je dosadno; stvarno dobro uvek je novo, divno, opojno. „Maštovita književnost“ je, prema tome, ili dosadna, ili nemoralna (ili i jedno i drugo). Izbegava tu alternativu samo nekako prelazeći, zahvaljujući umetnosti, na stranu stvarnosti – što je kadar samo genije.
Ono što je neposredno suprotno zlu, nikada ne spada u dobro visokog reda. Često je jedva za stepen više od zla. Primeri: krađa i buržoasko poštovanje prsma svojini; preljuba i „poštena žena“; štedionica i rasipnost; laž i „iskrenost“.
Da li zlo, takvo kako ga sebi predstavljamo dok ga ne činimo, postoji? Da li zlo koje se čini ne izgleda kao nešto jednostavno, prirodio, što se samo nameće? Nije li zlo analogno iluziji? Iluzija kada se pada kao njena žrtva, ne oseća se kao iluzija, nego kao stvarnost. Isto je možda i sa zlom. Zlo, kada se sedi u njemu, ne oseća se kao zlo, nego kao nužnost, i čak obaveza.
Zloban čin je prebacivanje na bližnjega degradacije koja se nosi u sebi. Biva se tome sklon kao prema oslobođenju.
Nerealnost koja dobru oduzima dobro, eto šta predstavlja zlo. Zlo je uvek uništenje opipljivih stvari koje sadrže u sebi stvarnu prisutnost dobra. Zlo čine oni koji nemaju znanja o toj stvarnoj prisutnosti. U tom slučaju istina je da niko nije zao po svojoj volji. Odnosi snaga daju neprisutnosti moć da uništava prisutnost.
Ne može se bez strave razmišljati o razmerima zla kakva čovek može da čini i podnosi.
Kako bi se moglo verovati kako se može naći nadoknada za to zlo, ako je zbog toga zla Bog dao da ga razapnu?
Dobro i zlo. Stvarnost. Dobro je ono što daje više stvarnosti bićima i stvarima, zlo je ono što ih lišava stvarnosti.
Rimljani su činili zlo ogoljavajući grčke gradove od njihovih kipova, jer su grčki gradovi, hramovi, život imali manje stvarnosti bez kipova, a kipovi nisu mogli imati takve stvarnosti u Rimu kakvu su imali u Grčkoj.
Očajnička, pokorna preklinjanja Grka za dopuštenje da sačuvaju nekoliko kipova: beznadan pokušaj da se u um drugog čoveka prenese sopstvena hijerarhija vrednosti. Kada se tako razume, nema u tome ničeg ponižavajućeg. Ali takav pokušaj skoro uvek je bezuspešan. Obaveza da se razume i da se odvagne sistem vrednosti drugog čoveka zajedno sa svojim, na istoj vagi. Iskovati vagu.
Postoje svi prelivi distance između Boga i stvorenja. Distanca u kojoj je ljubav prema Bogu nemoguća. Materija, biljke, životinje. Zlo je tamo tako potpuno, da uništava sebe. Nema zla: ogledalo božanske nevinosti. Mi smo u tački gde je ljubav već, iako jedva moguća. To je velika povlastica, jer je ljubav koja ujedinjuje srazmerna sa distancom.
Bog je stvorio svet koji nije najbolji od mogućih, ali koji sadrži sve stepene dobra i zla.
Mi smo u tački gde je najgori što može biti. Jer iznad nje je stepen na kome zlo postaje nevinost.
Izvor: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Prevod: Petar Vujičić
