Gilbert K. Česterton
Pokušaću da obrazložim zašto smatram filozofiju religije potrebnom i zašto hrišćanstvo smatram najboljom filozofijom religije.
Nije mi namera da gospodinu Blečfordu uskratim poštovanje kada kažem da je naš problem u velikoj meri u tome što on, kao mnogi pametni ljudi današnjice, ne razume šta je teologija. Jedna je stvar napraviti grešku u naučnom postupku, a sasvim druga promašiti prirodu nauke. Dok čitam Bog i moj sused, stičem sve jači utisak da on smatra da teologija proučava koliko su biblijske priče o Bogu istorijski dokazive. To je kao kada bi pokušavao nekog čoveka da ubedi da je socijalizam smislena politička ekonomija, pa u međuvremenu uvideo da čovek misli da je politička ekonomija nauka o tome da li su političari ekonomični.
Prilično je teško ukratko objasniti prirodu žive nauke; jednako bi teško bilo objasniti politiku ili etiku. Što je stvar krupnija i očiglednija, i što se neposrednije sa njom suočavamo, to ju je teže objasniti. Svako može da definiše konhiologiju. Niko ne može da definiše moral.
Kako god, na nama je da pokušamo da objasnimo ovu filozofiju religije koja je bila, i opet će biti, nauka najvišeg intelekta i temelj najjačih naroda, a koju je naša mala civilizacija odavno zaboravila, kao što je zaboravila da pleše i da se prikladno odeva. Pokušaću da obrazložim zašto smatram filozofiju religije potrebnom i zašto hrišćanstvo smatram najboljom filozofijom religije. Pre nego što to učinim, želim da imate na umu dve istorijske činjenice. Ne tražim da iz njih izvučete moje, niti bilo kakve druge zaključke. Samo želim da ih posmatrate kao činjenice u toku diskusije.
1. Hrišćanstvo se pojavilo i širilo u veoma kultivisanom i veoma ciničnom svetu – u veoma modernom svetu. Lukrecije je bio materijalista koliko i Hekel, i mnogo ubedljiviji pisac. Rimski svet je čitao Bog i moj sused, i pomirljivo ga smatrao istinom. Važno je napomenuti da religiju gotovo uvek iznedre skeptične civilizacije. Skorašnja knjiga o pre-mohamedanskoj arapskoj književnosti opisuje sofisticiran i luksuzan život. Isti je slučaj sa Budom, porfirogenitom drevne civilizacije. Isti je slučaj bio sa puritanizmom u Engleskoj i preporodom katolicizma u Francuskoj i Italiji, oba su proistekla iz racionalizma renesanse. Tako je danas, tako je uvek. Pariz i Amerika, moderni centri slobodne misli, prepuni su demona i anđela, starih misterija i novih proroka. Racionalizam se bori za opstanak protiv mladog i žilavog sujeverja.
2. Hrišćanstvo, iako veoma mistična religija, ipak je religija najpraktičnijeg dela čovečanstva. Počiva na brojnijim paradoksima nego istočnjačke religije, ali su mu putevi postojaniji.
Muslimani imaju čisto i logično poimanje Boga, monističkog Alaha. Ali u Evropi ga smatraju varvarinom – gde njegovo stopalo kroči, trava ne raste. Hrišćani imaju Trojičnog Boga – „jedinosušno trojstvo“, što ostavlja utisak hirovite terminološke protivrečnosti. Ali u praksi on vlada zemljom, i čak ni najmudriji istočnjaci ne mogu da se bore protiv njega, a da ga ne oponašaju. Istok se oslanja na logiku i živi na riži, hrišćani imaju misterije i voze automobile. Zaključak je, kao što rekoh, nevažan, držimo se činjenica.
Imajući ove dve stvari na umu, dozvolite mi da pokušam da objasnim šta hrišćanska teologija jeste.
Potpuni agnosticizam je neizbežan stav za čoveka. Svi smo mi agnostici dok ne otkrijemo da agnosticizam ne funkcioniše. Potom usvajamo neku filozofiju, gospodina Blečforda, moju, čiju god, jer gospodin Blečford nije ništa veći agnostik od mene. Agnostik bi rekao da ne zna da li je čovek odgovoran za svoje grehe. Gospodin Blečford tvrdi da nije.
Ovde se krije klica ogromnog dogmatskog stabla. Zašto gospodin Blečford ide korak dalje od agnosticizma i potpuno negira postojanje slobodne volje? Zato što održivost njegove moralne shema pretpostavlja negaciju slobodne volje. On ne želi da čovek snosi krivicu za svoje grehe. Zato mora da ubedi svoje sledbenike da ih Bog nije stvorio slobodnim i podložnim krivici. Nikakva nekontrolisana hrišćanska sumnja ne sme da se iskrade iz uma deterministe. Demon ne sme da mu šapne da je preduzetnik možda odgovoran za podvalu zbog koje je on završio u socijalnoj ustanovi. Nikakav nalet skepticizma ne sme da ga navede na pomisao je učitelj kriv što je ubio dečaku volju za učenjem. Vera deterministe mora da ostane čvrsta, ili će ga slabost ljudske prirode navesti da se razgnevi zbog klevete, ili da na udarac uzvrati udarcem. Ukratko, slobodna volja je na prvi pogled u rukama Nepojmljivog. Gospodin Blečford ne može da propoveda ono što smatra opštim milosrđem, ako prethodno ne uspostavi jednu dogmu o tome. A ja ne mogu da propovedam ono što smatram opštom istinom, ako ne uspostavim drutu.
U ovome leži propast agnosticizma: naš svakodnevni pogled na stvari koje (zdravorazumski) znamo, uslovljen je našim pogledom na stvari koje (zdravorazumski) ne znamo. Ispravno je, kao što agnostici čine, reći čoveku da „obrađuje svoj vrt“. Ali zamislite da čovek ignoriše sve izvan vrta, uključujući sunce i kišu?
Ovo je činjenica. Ne može se živeti bez dogme o ovakvim stvarima. Ne možemo delati dvadeset i četiri sata ako ne znamo da li ljudi odgovorni za svoje postupke ili ne. Teologija je mnogo primenljiviji proizvod od hemije.
Neki deterministi smatraju da je hrišćanstvo uvelo dogmu slobodne volje iz zabave – što je čista protivrečnost. To je apsurdno. Protivrečnost postoji šta god da si. Deterministi kažu, što je donekle istina, da determinizam u praksi ne pravi razliku. To znači da determinista tretira čoveka kao da poseduje slobodnu volju, iako zna da je ne poseduje.
Razlika je, stoga, prilično jednostavna. Hrišćanin uvrštava protivrečnost u svoju filozofiju. Determinista je uvrštava u svoje svakodnevne navike. Hrišćanin smatra opšteprihvaćenom misterijom ono što determinista zove besmislicom. Svakoga dana svog života, determinista doručkuje, ruča i večera istu besmislicu.
Hrišćanin, kao što sam rekao, čini misteriju delom svoje filozofije. Ta misterija svojom tamom sve drugo osvetljava. Kad mu se jednom sa sigurnošću kaže da je život život, da je hleb hleb, i sir da je sir, on može da se smeje i bori. Determinista čini slobodnu volju logičnom i lucidnom, i u svetlu te lucidnosti sve obuzima tama, reči su bez značenja, dela bez cilja. Svoju filozofiju svodi na silogizam, a sebe na nivo nerazumljivog ludaka.
Ne radi se o izboru između misticizma i racionalnosti. Radi se o izboru između misticizma i ludila. Jer je misticizam, i samo misticizam, čuvao razum čovečanstva od postanja sveta. Svi pravi putevi logike vodili su ka kojekakvom Bedlamu, anarhizmu, ili pasivnoj poslušnosti, ka viđenju univerzuma kao satnog mehanizma, ili kao zablude. Samo mistik, onaj ko prihvata protivrečnosti, može da se smeje i lagano korača svetom.
Da li vas iznenađuje što ista ona civilizacija koja je poverovala u Trojstvo otkrila paru? Sve velike hrišćanske doktrine su ovakve. Sagledajte ih pažljivo i nepristrasno. Imam dva primera. Prvi je hrišćansko viđenje Boga. Kao što smo svi bili agnostici, tako smo svi bili i panteisti. U ranoj fazi poimanja Boga naizgled je lako reći: „Zašto čovek ne može da se zadovolji viđenjem Boga u ptici što leti?“ Ali sledi trenutak u kojem idemo korak dalje i kažemo: „Ako je Bog u pticama, hajde da ne budemo samo lepi kao ptice; hajde da budemo okrutni kao ptice, hajde da živimo ludim, jarkim životom prirode. Ali će se ono zdravo u nama pobuniti i reći: „Prijatelju, gubiš razum.“
Onda nastupa druga krajnost i kažemo: „Ptice su gnusne, cveće je sramno. Neću slaviti tako nedostojan univerzum.“ A ono zdravo u nama će reći: „Prijatelju, gubiš razum.“
Zatim se pojavljuje izvandredna stvar i kaže nam: „U redu je uživati u pticama, ali je grešno oponašati ih. Dobro je u svakoj stvari, ali ti si iznad tih stvari. Univerzum je dobar, ali svet je grešan. Izvor svega nije okrutan, kao ptica; nego dobar, kao čovek.“ I ono dobro u nama će reći: „Pronašao sam pravi put.“
Pojava hrišćanstva zatekla je antički svet u dilemi. Slušao je panteistički uzvik „Sve prirodne stvari su dobre. Rat je prirodan koliko i cveće. Požuda je čista kao zvezde.“ Slušao je i vapaj bespomoćnih stoika i idealista: „Cveće je u ratu: zvezde su nečiste: samo je ljudska savest ispravna, ali je teško poražena.“
Oba stava bila su dosledna, filozofska i uzvišena. Mana im je bila samo to što iz prvog logički sledi ubistvo, a iz drugog samoubistvo. Nakon mislene agonije, svet je između ova dva ugledao zdravorazumski put. Hrišćanskog Boga. Stvorio je Prirodu, a bio je Čovek.
Naposletku, treba reći koju reč o Padu. Samo reč je i moguće reći, i evo je. Bez doktrine Pada, ideja o napretku je besmislena. Gospodin Blečford kaže da nije postojao Pad, nego postepen uspon. Ali reč „uspon“ implicira da znamo ka čemu se uspinjemo. Da bismo znali da li se uspinjemo ili padamo mora da postoji tačka poređenja. Suština je da je Pad, kao i svi veliki putevi hrišćanstva, iskazan svakodnevim jezikom kojim se govori u autobusu. Svako bi rekao: „Retko koji čovek je zaista Čovekolik.“ Niko ne bi rekao: „Retko koji kit je zaista kitolik.“
Ako želite da odgovorite čoveka od ideje da popije deseti viski, potapšaćete ga po ramenu i reći: „Budi čovek.“ Niko ko želi da spreči krokodila da pojede desetog istraživača neće ga potapšati po ramenu i reći: „Budi krokodil.“ Razlog je što nemamo viđenje savršenog krokodila, niti imamo parabolu u kojoj je kit izbačen iz Raja za kitove. Kada bi nam prišao kit i rekao: „Od danas sam novi kit; prezreo sam se“, ne bismo se opterećivali. Ali ako bi nam prišao čovek (a mnogi će uskoro prići) i rekao: „Postao sam novi čovek. Ja sam Natčovek. Prezreo sam milost i pravdu“, odgovorili bismo: „Nesumnjivo si nov, ali nisi se približio savršenstvu, jer savršen čovek postoji u proviđenju Božijem. Pali smo sa Adamom, ali uzdići ćemo se sa Hristom; a radije bismo pali sa Satanom, nego se sa tobom uzdigli.“
Izvor: G. K. Chesterton, „Why I Believe in Christianity“, The Religious Doubts of Democracy (1904).
Prevod: Gordana Ćirić
