Najznačajniji događaj u istoriji sveta, ako mene pitate (mada me, znam, ne pitate), nije se dogodio ni na nekom trgu, ni na dvoru, čak ni na internetu. Dogodio se u pećini, u jednoj bliskoistočnoj zabiti. Taj, po svemu, revolucionarni događaj zapravo je bio jedan običan porođaj.
U stvari, nije to bio običan porođaj, ali da se odmah na početku ne bih udaljio od teme, ne bih sada o tome. Iako volim digresije, treba imati mere.
Tema su posledice pomenutog revolucionarnog događaja po čoveka i njegovu zajednicu. Ono što se tada zbilo u nekoj seoskoj pećini iz korena je promenilo način razumevanja čovečijeg bića, kao i ljudske zajednice i sveta u celini. Štaviše, taj događaj i dan-danas, dve hiljade godina kasnije, menja lice čovečanstva. A zbilo se, kao što znamo, rođenje, ni manje ni više nego – lično Boga. On se tada pojavio u telu. Postao je jedan od nas.
Vitlejemska zagonetka
Pomenuto selo gde se nalazila pećina zove se Vitlejem. Zato ono što se tamo dogodilo možemo, zajedno sa Čestertonom, nazvati – Vitlejemska zagonetka. Vitlejemska zagonetka je jedna od onih zagonetki koje ne treba rešavati, nego naprosto prihvatati kao konačno nerešive. Bog je postao neko ko se ljuti, plače, prepire, koga proganjaju, šibaju, neko ko pati i, na kraju, umire. To nije moguće objasniti. U to se ili veruje ili se ne veruje.
Bog se očovečio kako bi čoveku dao još jednu šansu. Šansu koju je Adam prokockao. Hteo sam da sada navedem onaj čuveni otački uvid – „Bog je postao čovek da bi čovek postao bog“ – ali sam odustao. Toliko puta je citiran da je izgubio na vrednosti, kao novčanica koju kopira ko god stigne i kako god želi.
Ideja Boga koji se rađa kao čovek – da ponovim: Bog postaje čovek, a ne čovek bog – nova je i skandalozna. Istovremeno je i užasna i veličanstvena. Baš kao porođaj u pećini nakraj sveta. Baš kao i svaki porođaj, uostalom. Ima li ičeg skandaloznijeg od Božanstva koje isijava iz pelena? Nema. Bar ja ne znam da ima.
Bog nije sišao s nebesa, nego je izašao iz zemlje. Nije se pojavio na oblacima kao svemoćni gospodar, nego u pećini kao nemoćno dete. Bog je rođen u siromašnoj (radničkoj) porodici, i odmah postao beskućnik i odmetnik. Nakon takvog ulaska Boga u istoriju, koncept čoveka više nije mogao ostati isti.
Antropološka paradigma se radikalno promenila. Ljudska ličnost je dobila apsolutnu vrednost. Govoreći slikovitim jezikom poznate novozavetne priče, jedna ovca sada ima vrednost čitavog stada. Pojedinac postaje vredan onoliko koliko i zbir pojedinaca. Kada se ovaj antropološki stav prihvati kao istinit, onda više nije legitimno koristiti čoveka kao – da upotrebim poznati Aristotelov izraz koji je iskoristio kada je govorio o robovima – „živo oruđe“ za realizaciju ciljeva drugog čoveka ili zajednice.
Uzgred, verovatno je većini poznato ono čuveno pitanje kojem profesori etike zbunjuju studente. Dilema da li treba žrtvovati jednog čoveka da bi se spasilo više ljudi. Postoji više varijanti tog pitanja, a jedna podrazumeva guranje jedne osobe pod voz kako bi se spasilo njih pet. Za hrišćane je ova dilema – da li treba da ubijem jednog čoveka kako bih time izbavio njih nekoliko – lažna. No, da se ne udaljavamo od teme.
Ako prihvatimo vitlejemsku zagonetku kao nerešivu, ako poverujemo, dakle, u istinitost bogočovečanske ideje, onda za nas, u suštini, postaje irelevantno da li je neko bogat ili siromašan, moćan ili nemoćan, zdrav ili bolestan, strejt ili gej. Svako ljudsko biće zaslužuje našu ljubav, odgovornost, žrtvu, solidarnost i brigu. Samo zato što je ljudsko biće. Ponajpre i ponajviše, naravno, zaslužuje ljudsko biće koje je ugroženo, nemoćno, poniženo, siromašno, bolesno i odbačeno.
Bog se ovaplotio i svojom žrtvom nam je pokazao kako je trebalo da živi Adam. Ali i kako treba da živi svako od nas ko ne misli da je vitlejemska zagonetka besmislica ili ludost. Pokazao nam je da smo odgovorni ne samo pred drugim nego i za drugog. Adam je takvu odgovornost odbacio, Hristos ju je prihvatio i realizovao. Ona podrazumeva bezuslovnu ljubav i bezuslovnu žrtvu. Nebitno je, dakle, da li je taj drugi moj prijatelj ili moj neprijatelj.
Da sam ovaj božićni esej pisao pre godinu dana, ovde bi komotno mogao da bude i završen. Naravno, uz neki patetično-molitveni epilog (mi teolozi verujemo da se tako ponajbolje demonstrira pobožnost). Međutim, otprilike u to vreme, možda nekoliko nedelja ranije, više se i ne sećam, pojavio se i počeo neverovatnom brzinom da se širi virus SARS-CoV-2. Ubrzo je proglašena i pandemija, koja je proteklu godinu učinila takvom da je, bez preterivanja, možemo okarakterisati kao apokaliptičnu.
Kovid apokalipsa
U ovom trenutku, u Srbiji stotine ljudi diše uz pomoć nekog vida mehaničke ventilacije, stoga bi doista neprimereno bilo da pišem o egzistencijalnoj relevantnosti bogočovečanske ideje, a da ignorišem tu činjenicu. Virus korona je uspostavio nešto što nazivamo „nova normalnost“. I ona nam, na brutalan način, nameće pitanje – kako je promena antropološke paradigme nakon pojavljivanja Boga u telu uticala na naš odnos prema bolesnima? Drugim rečima, kako mi hrišćani treba da se odnosimo prema ljudima ozbiljno narušenog zdravlja.
Odgovor je jednostavan. Bolesni ni u kom slučaju ne smeju biti ignorisani, izopšteni i odbačeni. Naprotiv. Način života koji smo prihvatili kada smo poverovali u Bogočoveka podrazumeva žrtvovanje prvenstveno za one koji su nemoćni.
Kada govorim o egzistencijalnom zadatku čoveka, volim da koristim (pod uticajem Levinasa skovanu) sintagmu „talac bližnjeg“. Čovek je talac bližnjih. Preuzima na sebe odgovornost za drugog i spreman je da se bezuslovno žrtvuje za njega. Pisao sam već o tome, ne bih sada da dužim.
Sada je bitnije videti ko je moj bližnji u vreme kovid apokalipse. Naravno, to je zaražena osoba. Ali, ne i samo neko ko je kovid pozitivan. Moj bližnji je i onaj ko o zaraženome brine. I moja dužnost je da budem talac i jednog i drugog.
Jednostavno je. Ako se budem ponašao neodgovorno, zaraziću druge. Doprineću širenju virusa. Ako se mnogi tako budu ponašali, zdravstveni sistem neće izdržati. Ako lekari ne budu mogli da rade svoj posao, zbog preopterećenosti ili zato što su i sami zaraženi, posledice pandemije će biti apokaliptičnije nego što su bile do sada.
Stoga je dužnost i teologa i hrišćana uopšte da na to upozoravaju. Ovo posebno naglašavam zbog ponašanja nekih (naglašavam: nekih, ne svih) crkvenih velikodostojnika u toku krize izazvane ovim teškim akutnim respiratornim sindromom. Ne bih o tome naširoko govorio, iako bi možda trebalo. Pomenuću samo ono što mi se čini najproblematičnijim.
Neodgovornost privilegovanih
Mnogi od njih, a imam u vidu, pre svega, klirike – episkope i sveštenike – koje mi u Crkvi doživljavamo kao uzore (dobro, ja i ne baš, ali većina ih tako doživljava), ponašaju se kao nekakvi heroji vere. A njihovo herojstvo se svodi na odbacivanje ili ignorisanje preporučenih mera zaštite. Time ugrožavaju sebe, svoje bližnje i one koji nemaju nikakve veze s njima.
Interesantno je videti šta se u vreme pandemije događalo sa crkvenim velikodostojnicima koji su zbog svog neodgovornog ponašanja bili zaraženi. Oni nisu prihvatili preporuke lekara koje se odnose na zaštitu, a da li su odbili i njihovu pomoć nakon što su se razboleli? Nisu. Naprotiv. Dobili su najbolju moguću medicinsku negu. Najčešće su smeštani u naše elitne bolnice i o njima su brinuli timovi najboljih lekara, lečeni su najmodernijom opremom i danima su ležali u bolničkim apartmanima.
Istovremeno, neka radnica na kasi, čistačica u domu zdravlja, vozač gradskog autobusa ili radnik na gradilištu, zarazili su se ne zato što su bili neodgovorni i nerazumni, nego zato što nisu mogli da se zaštite. Morali su da odlaze na svoja radna mesta kako ne bi umrli od gladi. I oni nisu dobili isti tretman kao pomenuti crkveni velikodostojnici. Zato što je takav tretman rezervisan samo za privilegovane.
Ti jadnici su se satima gušili u hladnim šatorima ispred kovid ambulanti. Onda su ih primali izmoreni lekari, pregledani su na brzinu, dobijali kakvu-takvu terapiju i najčešće su vraćani svojim kućama, s nadom da neće zaraziti i svoje bližnje i da će im se telo na kraju izboriti s virusom. Tako je jer, naprosto, nema mesta za sve. Da li su tome doprineli i naši klirici koji su zauzeli najbolje bolničke ležajeve?
Niko od njih nije odbio prvorazrednu medicinsku negu. Bar ja ne znam da jeste. Niko, koliko mi je poznato, nije zatražio da ga, recimo, prebace u improvizovanu kovid bolnicu a ne u prestižni kliničko-bolnički centar, pa da tamo na vojničkom krevetu leži sa svojom napaćenom „braćom i sestrama u Hristu“. Nisu se s lakoćom kojom su odbacivali preporučene mere, odricali i privilegija.
Ne sećam se ni da je neko od njih, nakon svega, otišao ispred kovid ambulante gde čekaju neprivilegovani ljudi, i okupljene zamolio za oproštaj. Jer je i sam doprineo takvom razvoju epidemiološke situacije. Po tome se vidi kakvi su zapravo hrišćani.
Ako verujemo u Boga koji je postao čovek, ako je naš život suštinski određen vitlejemskom zagonetkom, onda se mi žrtvujemo za druge, ne žrtvujemo druge. Istinski hrišćanin nikada i ni zbog čega ne žrtvuje bližnje. Ako heroj vere ne žrtvuje samo sebe, nego njegov herojski čin ugrožava i druge, onda on verovatno jeste heroj, a da li je hrišćanin… nisam baš siguran.
Medicinski radnici već mesecima danonoćno rade u užasnim psihičkim i fizičkim uslovim. Žive u strahu da se ne zaraze na poslu, a onda inficiraju i ljude koji su im bliski. Neretko i po dvanaest i više sati provode u skafanderu, brinu o ljudima koji se, u užasnim bolovima, bore za svaki dah. Ako iko na bilo koji način doprinosi tome da oni koji nas leče budu iznemogli zbog posla, da na kraju i sami budu zaraženi, onda je taj, blago ću se izraziti – obična ništarija. I ne postoji blistava odežda kojom se to može sakriti.
S druge strane, smatram da je neophodno naglasiti da su klirici koji se tako ponašaju ipak u manjini. Treba biti pošten i prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Većina se ponaša odgovorno i solidarno. Mnogi poštuju mere i apeluju da se primenjuju preporuke lekara. Ujedno, od samog početka krize učestvuju u akcijama pomoći onima koji su ugroženi, doniraju novac za kupovinu medicinske opreme i pomažu na druge načine.
Ipak, fokus medija je, najčešće, usmeren na one prve. Tako se i stvara lažna slika. Stvarno stanje u Crkvi, i u našoj i u drugim, – osećam dužnost da to posvedočim – daleko je bolje nego što bi neko, prateći medije koji o tome izveštavaju, mogao da pretpostavi.
Za kraj, naravno, moram dodati i onaj, na početku pomenuti, molitveno-patetični epilog.
Nadam se da će nam božanska svetlost koja je zasijala iz pelena Mladenca rođenog u vitlejemskoj pećini obasjati put ljubavi, odgovornosti i solidarnost. I da ćemo krenuti tim putem i uskoro izaći iz apokaliptične tmine u kojoj se trenutno nalazi svet.
