Maksim i Radmila Vasiljević, Pacifika, 2020.
Nedavno je italijanski filosof Đorđo Agamben zabrinuto pisao na temu univerzitetske nastave koja će se u Italiji tokom sledeće akademske godine odvijati preko onlajn platformi. Agambena ne zabrinjava samo vest da će sveobuhvatna difuzija digitalnih tehnologija potisnuti fizičko prisustvo na nastavi. Veću brigu njemu izaziva ukidanje studentskog života, kao i mogućnosti grupne diskusije na seminarima i drugim vidovima studentskih debata, što je uvek bio najdragoceniji aspekt univerzitetske tradicije. „Tehnološko varvarstvo koje trpimo donelo nam je poništavanje svih iskustava posredovanih čulima, kao i gubitak pogleda koji je sad zauvek zarobljen unutar sablasnog ekrana.“ (Rekvijem za studente)
U ovom kontekstu, studije teologije, koje su deo univerzitetske tradicije, mogu loše da se provedu. Naime, dobar teološki kurikulum povlači jednu trijadu: ne samo predavanja i studentske debate, nego i još dve suštinske komponente od kojih je jedna bogosluženje, a druga zajednička trpeza. Hleb bogoslovlja (zajednička predavanja i učenje), hleb evharistije (učešće u bogosluženju), i trpeza ljubavi (zajednička ishrana) sačinjavaju takoreći svakodnevni teološki simposion. Bogoslovska ustanova koja nema zajedničku trpezu postaje podjednako suvoparna kao i ona koja insistira bilo samo na akademizmu, bilo na „crkvenosti“ i bogosluženju. Interesantno je zapaziti koliko je za Svetog Savu u Hilandarskom tipiku bila značajna zajednička bratska trpeza. Na jednom mestu on mudro kaže: „Kao što smo mi ljudi sastavljeni iz dvoga, tj. iz tela i duše, tako su i stvari u manastiru: kao duša njegova – razume se cela bogoljepna služba u pjeniju, a kao telo sâm manastir i ono što je korisno našim telima, tj. način zajedničke ishrane“. Bogoslovlje bez liturgijskog pulsa i trpeze ljubavi gubi damare života. Apostolsko predanje sv. Ipolita Rimskog (sažeto učenje, napisano je 217. godine na grčkom jeziku) nije ništa drugo nego komentar liturgije i stvarnosti zajedničarenja u kontekstu obeda.
U tom smislu, Agambenova zabrinutost treba da bude i naša. Međutim, crkvene obrazovne ustanove imaju dodatne brige.
Vera daje punoću razumu
Svako ko kreće na studije bogoslovlja treba da zna da nema gospodskih puteva u teologiji. Osim podviga, bogoslovski λόγος prati vera, jer „vera je ono što daje punoću našem razumu“, kako je u IV veku rekao sv. Grigorije Bogoslov. Ovaj Grigorije nije bio zastupnik logocentrične metafizike, nego holističkog bogoslovlja u kome se vera doživljava kao Božiji dar slovesnom biću. Grigorije ne tvrdi da će logički argumenti postati apelacioni sud za teologiju, bez ikakvog osvrta na veru. Niko od Otaca nije izjednačavao ili zamenjivao natprirodno otkrivenje prirodnim (lumen naturale). Naprotiv, za njih vera ispunjuje razum onim što mu nedostaje.
Ako razmislimo koji dar bi naše bogoslovlje moglo da podari ovom svetu u XXI veku, verujem da se odgovor na ovo pitanje krije u našem odnosu prema riznici Predanja.
Jednom prilikom sam sa svetogorskim jeromonahom i izuzetnim patrologom Maksimom Konstasom, razgovarao o mestu bogoslovlja u savremenom životu i kurikulumu bogoslovskog obrazovanja 21. veka. Diskutovali smo o tome kakve posledice po teologiju može imati, recimo, najnovija knjiga nobelovca neuronaučnika Erika Kendela (profesora biohemije i biofizike) o pogrešnom redukcionizmu u umetnosti i neuronauci, čija je osnovna teza da te dve oblasti nisu razdvojene nepremostivom provalijom. Konstatovali smo da bogoslovsko obrazovanje crpi svoj sadržaj iz bogoslužbenog života, a posebno iz Evharistije. U njoj nalazimo dva ključna elementa teologije: kirigmu (pouku, liturgiju reči) i učestvovanje (kroz prinos i pričešće). S obzirom na ritam službi, umesto reči „kurikulum“ koristim reč „tipik“, što je čini mi se bliže onom lex orandi, ili pravilu molitve.
Odličan primer za to je sv. Nikola Kavasila. Studirajući u Solunu, koji je u to doba bio „metropola filosofije“ jer je imao značajne škole, Nikola dolazi dalje u Carigrad gde su mu studije obuhvatale retoriku, prirodne nauke i bogoslovlje. Pored retorike, astronomije i klasičnih jelinskih pisaca, Nikola se družio sa krugovima učenih humanista u 14. veku. Kavasilino bogoslovlje je svetotajinsko i ceo njegov životni put prožet je liturgijskim doživljajem.
U mnogim pravoslavnim obrazovnim institucijama danas, bogoslovsko obrazovanje je u velikoj meri povezano sa bogosluženjima, što znači da su studenti obogaćeni učešćem u službama u školskom paraklisu, kao i profesori koji takođe nastoje da prisustvuju dnevnim bogosluženjima. Međutim, da li je dovoljno samo konstatovati da se „amfiteatar“ (Atina) i „paraklis“ (Jerusalim) u našim školama dopunjuju time što su fizički blizu jedan drugog?
Pre nego što odgovorim na ovo pitanje, pošao bih od jedne konstatacije. Liturgija je praznični rezime celokupne stvarnosti spasenja sveta i njegovog vaspostavljenja, a ne samo jedna od svetih tajni. Stoga, liturgijski i biblijsko-svetootački utemeljeno, pravoslavno bogoslovsko obrazovanje u potencijalu poseduje viziju društvenog i kosmičkog preobražaja. U tom smislu, novi (tačnije: drevni) kurikulum bogoslovskog obrazovanja iznova uvodi Liturgiju u raspravu koja se tiče novih obrazovnih problema. Da bismo to sproveli u delo, najpre je potrebno obratiti pažnju na nešto o čemu do sada nismo čitali niti nam je predstavljeno na analitički način. Radi se o načinu na koji podučavamo naše studente u skladu sa crkvenom bogoslužbenom godinom. Bogoslužbeni godišnji krug jeste teologija, i to je za nas od dubokog egzistencijalnog značaja.
Lex orandi et lex credendi u XXI veku
Teološki kursevi se prirodno održavaju u vreme dnevnog, mesečnog i godišnjeg liturgijskog kruga. Ono što se uvek pokazuje kao neophodnost jeste povezivanje teoloških kurseva sa događajima, temama i ličnostima istorije spasenja koje liturgijski proslavljamo u periodu kada se drži nastava. Time studenti dobijaju važan podsetnik da njihova teologija ima egzistencijalni karakter i da bogosluženje služi kao temelj akademskog formiranja studenata. Tu moto glasi: proslavljajmo i učimo! Ovo, naravno, ne treba da vodi svojevrsnom „evharistijskom monizmu“ ili unapred propisanom „obaveznom pohađanju“ bogosluženja.
Podela – struktura bogoslovske škole ne treba nužno da bude evoluciona (prvi-drugi-treći itd. semestar u toku godine), nego više sinhrona, tj. u skladu sa liturgijskom crkvenom godinom. Na taj način (dogmatsko) učenje počinje da se poima i izražava liturgijski. Evo nekoliko primera. Jovanovo Jevanđelje se u Crkvi čita samo tokom pashalnog perioda; namenjeno je krštenima. U ranoj Crkvi Pasha je bila period za krštenje, i taj krštenjski ton ovog perioda je i dalje prisutan u našem bogosluženju. Slike krštenja se jasno uočavaju u ovom Jevanđelju. Stoga je najpodesniji kontekst za predavanja Jovanovog Jevanđelja tokom praznovanja Pashe. Period Velikog posta, s druge strane, idealan je za učenje o pustinjskim ocima s obzirom da u našem bogosluženju imamo naglašeni asketski ton u tom periodu. Tumačenje knjige Postanja (i drugih starozavetnih knjiga) takođe je idealno za taj period posta, jer se Stari Zavet u potpunosti čita u bogosluženjima (uključujući tokom liturgije Pređeosvećenih darova).
Gospodnji praznici, kao i praznici svetitelja, prikladan su kontekst za predavanje dogmatskih, biblijskih, liturgijskih, kanonskih i drugih tema. Kada je sv. Grigorije Palama pokušao da opovrgne neke koji su poricali istorijski karakter i duhovni značaj praznika Vavedenja, napisao je raspravu o ulasku Bogorodice u hram. U njoj može se videti snaga Grigorijeve privrženosti Bogorodici koja dolazi iz stvarnosti lex orandi. Grigorije je vaseljenu video ispunjenu energijom ovaploćenja (poput Atanasija Velikog), ali i lepotom Bogorodice.
Proučavanje crkvene poezije/himnografije, liturgije i ikonografije, otačkih i vizantijskih propovedi, istorije i teologije pravoslavne odanosti Svetim ocima i njihovom učenju, pojaviće se u svom celokupnom bogatstvu i kompleksnosti. Tako je verbalno izražavanje u službi odnosa-učestvovanja. Nasleđe Vaseljenskih sabora, razni pisani i umetnički izvori iz srednjeg i kasnog vizantijskog perioda, dobijaju novi smisao u ovakvom kontekstu.
Dijalozi za život sveta
Ukoliko bogoslovsko obrazovanje treba da bude „životno“, ono se ne može svesti na sedenje u učionici i raspravljanje o akademskim idejama i teorijama. To je tačka do koje doseže Agambenov argument. Studenti treba da se dublje uključe u logos života, što aktuelni akademski modeli ne omogućavaju. Štaviše, oni su, zapravo, u suprotnosti sa tim, pošto im je cilj održavanje „profesionalne distance“ u odnosu na studente i insistiranje na „objektivnosti“ njihovog akademskog rada. Međutim, ukoliko svaki trenutak kalendarske godine reflektuje u sebi biblijske studije, patristiku, crkveno pojanje, istoriju, itd. tada će obrazovna ustanova moći da diše ritmom poretka liturgičkog godišnjeg kruga.
Shodno tome, pravoslavno bogoslovsko obrazovanje će, ostajući akademsko, biti jedan suštinski komentar na svetu Liturgiju u egzistencijalnom smislu (slično kao što Ipolitovom Apostolskom predanju). Drugim rečima, predavaće se liturgijska dogmatika i dogmatska liturgika (dogmatika poimana i izgrađena liturgijski). Nadsuštastveni Bog apofatičkog bogoslovlja nije prestao da bude „Onaj koji jeste“ liturgijske Anafore. To se odnosi na sve druge predmete. Pravoslavno bogoslovsko obrazovanje, istinski poštujući liturgijsko predanje, daje (liturgijski) kontekst svemu onome što se događa u školi.
Korisno je znati kako su i šta sveti Oci govorili u svom kontekstu – zbog toga i čitamo istoriju Crkve, kanone, egzegezu, istoriju dogmata itd. – ali je to samo jedan aspekt njihovog značaja. Drugi aspekt je u prepoznavanju njihovog „uma“, koji je u dubljem doživljaju tajne Crkve, i dopuštanju njima da „govore danas“, i da nam kažu kako bi oni odgovarali na probleme da se nalaze u našem vremenu i na našem mestu.
Posmatranje obrazovanja na ovaj način otkriva jednu dimenziju sveštenosluženja koja nadilazi okvire „profesionalnog“, koja negira ograničavajuću sekularnu atmosferu. Jer, ovim se liturgijski život prihvata u celini, budući da sinhronizuje predavanja sa liturgijskom godinom.
Ukoliko nameravamo da svetu zatočenom pred sablasnim ekranima ponudimo nešto od egzistencijalnog značaja, Liturgiju moramo da uključimo u obrazovanje.
Od ličnosti ka ličnosti
Proces učenja se uvek odvija od ličnosti ka ličnosti, a ne od apstraktnog akademskog modela ka ličnosti. Nije moguće usavršiti život, ukoliko odsustvuje harizmatski odnos između učitelja i učenika, za šta nam je sam Gospod dao primer.
Zanimljivo je da je ovaj način zajednički svim tradicionalnim formama obrazovanja od antičkog doba i širom sveta. Kada je neko u antici poželeo da studira filosofiju, tada bi se javio nekom učitelju koji bi ga primio u svoj dom da bi mladi učenik mogao da se uči mudrosti u životnom kontekstu (gledajući život učitelja pri obedovanju, radu, vežbama itd.). U jevrejskim rabinskim školama studenti i danas uče u parovima. Primera radi, svaki od njih bi pročitao izabrani tekst, posle čega bi se sastali i diskutovali o tekstu. Ovo se odvija mimo učionice i pre predavanja. To je izuzetno važna vežba, jer u suprotnom studenti pročitaju tekst sami za sebe i u tišini, jako malo razmišljaju o njemu, i nikada pre predavanja ne uobličavaju niti artikulišu svoje misli. Iskustvo u raspravi izoštrava njihovu sposobnost mišljenja i mogućnost da izraze sopstvene misli.
Zbog navedenih razloga, pravoslavna bogoslovska škola ne bi trebalo da bude organizovana tako što će slepo pratiti uzore univerziteta koji su zasnovani na individualnom usvajanju-ovladavanju-posedovanju znanja po principu „informacije“. Sekularni akademski modeli su izolacijski i otuđenički; oni podstiču studente da se nadmeću i generišu znanje u stanju anksioznosti zbog (ne)uspeha. Oni će to još više biti ukoliko onlajn nastava postane novi kontekst studija.
Kao i za sve ostalo u životu, tako i za obrazovanje važi da ono u velikoj meri zavisi od toga ko su nam predvodnici i učitelji. Jasno je ukoliko predavač Novog Zaveta koristi samo ograničenu, istorijsko-kritičku perspektivu, koja malo (ili nimalo) drži do crkvenog predanja, on će biti neuspešan pravoslavni profesor Novog Zaveta. Ukoliko pak integriše normativna postignuća akademske nauke sa duhom Crkve, isti taj profesor (tumačeći isti odlomak iz Svetog Pisma) prenosiće znanje sa potpuno različitim rezultatima. Slično važi za bilo koji drugi predmet. To znači da se istinsko podučavanje nikada ne može svesti na akademski model ili metod koji je zasnovan na određenoj teoriji obrazovanja (koji obično osmišljavaju ljudi sa slabim predavačkim iskustvom).
Kurikulum/tipikon škole nije rigidan obrazovni model koji stvara istovetne artefakte, već okvir koji omogućava formiranje ličnosti sa karakterom, sopstvenim pozivom u savremenom kontekstu društva i života. Ovaj okvir, poredak i okruženje – usvojen kao tajna kontinuiteta – omogućava razvoj i sazrevanje jedinstvene ličnosti. Svaki student/studentkinja bi trebalo da nađe svoj ritam, da govori živim jezikom Crkve i da komunicira sa Logosom koji se saopštava svim naraštajima i vremenima. Ovo vodi ka transponovanju dogmata u nove uslove horohronosa, otvarajući ga za budućnost, kontinuitetom koji obezbeđuje Crkva, koja Duhom Svetim u Hristovo Telo uključuje, kenotički (iskustvom krsta) i ljubavno, nove ličnosti, nove kulture, nove kontekste, jednom rečju – vascelu tvorevinu u svim njenim raznolikostima.
U ovakvom obrazovanju, negovanje kritičkog duha u istraživanju ne treba da se posmatra kao odstupanje od „crkvenog“ predanja. Činjenica da je Ava Justin Popović, pišući Žitija Svetih, koristio saznanja i zaključke „superkritičnih“ bolandista iz Belgije, govori u prilog tome da se bogoslovlje ne ustručava akademsko-kritičkog diskursa. Bogoslov crkvenog uma, kakav je bio Justin, nije mogao da ignoriše učene belgijske monahe jezuitskog reda koji predstavljaju bitno poglavlje u razvoju naučne agiologije-agiografije sa tradicijom dužom od tri stotine godina.
S one strane Agambenovog problema
Ako se podsetimo Agambena i njegove dileme u epohi koronofobije, videćemo da su dileme teološkog obrazovanja još kompleksnije: Kako da se obezbedi koordinacija nastave i nastavnog kadra u svetlu liturgijskog kurikulima? Kako postići zajedničko prisustvovanje kao uslov sinhronizacije sa liturgijskom godinom? Postoji li mogućnost nastavnog plana usklađenog sa liturgijskom godinom?
Ukoliko pravoslavne bogoslovske škole imaju za cilj da znanje sagledavaju kao „učestvovanje“, tada etos učenja i tempo predavanja (nastavno-naučni plan) treba da otkrivaju istinu koja se ne može prenositi na spoljašnji način, jer je ona učestvovanje u bitiju. Ontološko opismenjavanje na taj način postaje deo studentskog života.
Odsustvo celovitog „etosa učenja“ je svakako najvažniji i, verovatno, glavni razlog neuspeha obrazovnog sistema u pravoslavnim akademijama da oblikuju studente u istinskom smislu te reči. Ukoliko akademska crkvena sredina bude uređena prema kurikulumu/tipikonu škole koji je zasnovan na svetotajinskom životu, možda će se tada otvoriti prostor za svaku ličnost i njen put ka bogoslovskom sazrevanju.
