Недавно је италијански философ Ђорђо Агамбен забринуто писао на тему универзитетске наставе која ће се у Италији током следеће академске године одвијати преко онлајн платформи. Агамбена не забрињава само вест да ће свеобухватна дифузија дигиталних технологија потиснути физичко присуство на настави. Већу бригу њему изазива укидање студентског живота, као и могућности групне дискусије на семинарима и другим видовима студентских дебата, што је увек био најдрагоценији аспект универзитетске традиције. „Технолошко варварство које трпимо донело нам је поништавање свих искустава посредованих чулима, као и губитак погледа који је сад заувек заробљен унутар сабласног екрана.“ (Реквијем за студенте)
У овом контексту, студије теологије, које су део универзитетске традиције, могу лоше да се проведу. Наиме, добар теолошки курикулум повлачи једну тријаду: не само предавања и студентске дебате, него и још две суштинске компоненте од којих је једна богослужење, а друга заједничка трпеза. Хлеб богословља (заједничка предавања и учење), хлеб евхаристије (учешће у богослужењу), и трпеза љубави (заједничка исхрана) сачињавају такорећи свакодневни теолошки симпосион. Богословска установа која нема заједничку трпезу постаје подједнако сувопарна као и она која инсистира било само на академизму, било на „црквености“ и богослужењу. Интересантно је запазити колико је за Светог Саву у Хиландарском типику била значајна заједничка братска трпеза. На једном месту он мудро каже: „Као што смо ми људи састављени из двога, тј. из тела и душе, тако су и ствари у манастиру: као душа његова – разуме се цела богољепна служба у пјенију, а као тело сâм манастир и оно што је корисно нашим телима, тј. начин заједничке исхране“. Богословље без литургијског пулса и трпезе љубави губи дамаре живота. Апостолско предање св. Иполита Римског (сажето учење, написано је 217. године на грчком језику) није ништа друго него коментар литургије и стварности заједничарења у контексту обеда.
У том смислу, Агамбенова забринутост треба да буде и наша. Међутим, црквене образовне установе имају додатне бриге.
Вера даје пуноћу разуму
Свако ко креће на студије богословља треба да зна да нема господских путева у теологији. Осим подвига, богословски λόγος прати вера, јер „вера је оно што даје пуноћу нашем разуму“, како је у IV веку рекао св. Григорије Богослов. Овај Григорије није био заступник логоцентричне метафизике, него холистичког богословља у коме се вера доживљава као Божији дар словесном бићу. Григорије не тврди да ће логички аргументи постати апелациони суд за теологију, без икаквог осврта на веру. Нико од Отаца није изједначавао или замењивао натприродно откривење природним (lumen naturale). Напротив, за њих вера испуњује разум оним што му недостаје.
Ако размислимо који дар би наше богословље могло да подари овом свету у XXI веку, верујем да се одговор на ово питање крије у нашем односу према ризници Предања.
Једном приликом сам са светогорским јеромонахом и изузетним патрологом Максимом Констасом, разговарао о месту богословља у савременом животу и курикулуму богословског образовања 21. века. Дискутовали смо о томе какве последице по теологију може имати, рецимо, најновија књига нобеловца неуронаучника Ерика Кендела (професора биохемије и биофизике) о погрешном редукционизму у уметности и неуронауци, чија је основна теза да те две области нису раздвојене непремостивом провалијом. Констатовали смо да богословско образовање црпи свој садржај из богослужбеног живота, a посебно из Евхаристије. У њој налазимо два кључна елемента теологије: киригму (поуку, литургију речи) и учествовање (кроз принос и причешће). С обзиром на ритам служби, уместо речи „курикулум“ користим реч „типик“, што је чини ми се ближе оном lex orandi, или правилу молитве.
Одличан пример за то је св. Никола Кавасила. Студирајући у Солуну, који је у то доба био „метропола философије“ јер је имао значајне школе, Никола долази даље у Цариград где су му студије обухватале реторику, природне науке и богословље. Поред реторике, астрономије и класичних јелинских писаца, Никола се дружио са круговима учених хуманиста у 14. веку. Кавасилино богословље је светотајинско и цео његов животни пут прожет је литургијским доживљајем.
У многим православним образовним институцијама данас, богословско образовање је у великој мери повезано са богослужењима, што значи да су студенти обогаћени учешћем у службама у школском параклису, као и професори који такође настоје да присуствују дневним богослужењима. Међутим, да ли је довољно само констатовати да се „амфитеатар“ (Атина) и „параклис“ (Јерусалим) у нашим школама допуњују тиме што су физички близу један другог?
Пре него што одговорим на ово питање, пошао бих од једне констатације. Литургија је празнични резиме целокупне стварности спасења света и његовог васпостављења, а не само једна од светих тајни. Стога, литургијски и библијско-светоотачки утемељено, православно богословско образовање у потенцијалу поседује визију друштвеног и космичког преображаја. У том смислу, нови (тачније: древни) курикулум богословског образовања изнова уводи Литургију у расправу која се тиче нових образовних проблема. Да бисмо то спровели у дело, најпре је потребно обратити пажњу на нешто о чему до сада нисмо читали нити нам је представљено на аналитички начин. Ради се о начину на који подучавамо наше студенте у складу са црквеном богослужбеном годином. Богослужбени годишњи круг јесте теологија, и то је за нас од дубоког егзистенцијалног значаја.
Lex orandi et lex credendi у XXI веку
Теолошки курсеви се природно одржавају у време дневног, месечног и годишњег литургијског круга. Оно што се увек показује као неопходност јесте повезивање теолошких курсева са догађајима, темама и личностима историје спасења које литургијски прослављамо у периоду када се држи настава. Тиме студенти добијају важан подсетник да њихова теологија има егзистенцијални карактер и да богослужење служи као темељ академског формирања студената. Ту мото гласи: прослављајмо и учимо! Ово, наравно, не треба да води својеврсном „евхаристијском монизму“ или унапред прописаном „обавезном похађању“ богослужења.
Подела – структура богословске школе не треба нужно да буде еволуциона (први-други-трећи итд. семестар у току године), него више синхрона, тј. у складу са литургијском црквеном годином. На тај начин (догматско) учење почиње да се поима и изражава литургијски. Ево неколико примера. Јованово Јеванђеље се у Цркви чита само током пасхалног периода; намењено је крштенима. У раној Цркви Пасха је била период за крштење, и тај крштењски тон овог периода је и даље присутан у нашем богослужењу. Слике крштења се јасно уочавају у овом Јеванђељу. Стога је најподеснији контекст за предавања Јовановог Јеванђеља током празновања Пасхе. Период Великог поста, с друге стране, идеалан је за учење о пустињским оцима с обзиром да у нашем богослужењу имамо наглашени аскетски тон у том периоду. Тумачење књиге Постања (и других старозаветних књига) такође је идеално за тај период поста, јер се Стари Завет у потпуности чита у богослужењима (укључујући током литургије Пређеосвећених дарова).
Господњи празници, као и празници светитеља, прикладан су контекст за предавање догматских, библијских, литургијских, канонских и других тема. Када је св. Григорије Палама покушао да оповргне неке који су порицали историјски карактер и духовни значај празника Ваведења, написао је расправу о уласку Богородице у храм. У њој може се видети снага Григоријеве привржености Богородици која долази из стварности lex orandi. Григорије је васељену видео испуњену енергијом оваплоћења (попут Атанасија Великог), али и лепотом Богородице.
Проучавање црквене поезије/химнографије, литургије и иконографије, отачких и византијских проповеди, историје и теологије православне оданости Светим оцима и њиховом учењу, појавиће се у свом целокупном богатству и комплексности. Тако је вербално изражавање у служби односа-учествовања. Наслеђе Васељенских сабора, разни писани и уметнички извори из средњег и касног византијског периода, добијају нови смисао у оваквом контексту.
Дијалози за живот света
Уколико богословско образовање треба да буде „животно“, оно се не може свести на седење у учионици и расправљање о академским идејама и теоријама. То је тачка до које досеже Агамбенов аргумент. Студенти треба да се дубље укључе у логос живота, што актуелни академски модели не омогућавају. Штавише, они су, заправо, у супротности са тим, пошто им је циљ одржавање „професионалне дистанце“ у односу на студенте и инсистирање на „објективности“ њиховог академског рада. Међутим, уколико сваки тренутак календарске године рефлектује у себи библијске студије, патристику, црквено појање, историју, итд. тада ће образовна установа моћи да дише ритмом поретка литургичког годишњег круга.
Сходно томе, православно богословско образовање ће, остајући академско, бити један суштински коментар на свету Литургију у егзистенцијалном смислу (слично као што Иполитовом Апостолском предању). Другим речима, предаваће се литургијска догматика и догматска литургика (догматика поимана и изграђена литургијски). Надсуштаствени Бог апофатичког богословља није престао да буде „Онај који јесте“ литургијске Анафоре. То се односи на све друге предмете. Православно богословско образовање, истински поштујући литургијско предање, даје (литургијски) контекст свему ономе што се догађа у школи.
Корисно је знати како су и шта свети Оци говорили у свом контексту – због тога и читамо историју Цркве, каноне, егзегезу, историју догмата итд. – али је то само један аспект њиховог значаја. Други аспект је у препознавању њиховог „ума“, који је у дубљем доживљају тајне Цркве, и допуштању њима да „говоре данас“, и да нам кажу како би они одговарали на проблеме да се налазе у нашем времену и на нашем месту.
Посматрање образовања на овај начин открива једну димензију свештенослужења која надилази оквире „професионалног“, која негира ограничавајућу секуларну атмосферу. Јер, овим се литургијски живот прихвата у целини, будући да синхронизује предавања са литургијском годином.
Уколико намеравамо да свету заточеном пред сабласним екранима понудимо нешто од егзистенцијалног значаја, Литургију морамо да укључимо у образовање.
Од личности ка личности
Процес учења се увек одвија од личности ка личности, а не од апстрактног академског модела ка личности. Није могуће усавршити живот, уколико одсуствује харизматски однос између учитеља и ученика, за шта нам је сам Господ дао пример.
Занимљиво је да је овај начин заједнички свим традиционалним формама образовања од античког доба и широм света. Када је неко у антици пожелео да студира философију, тада би се јавио неком учитељу који би га примио у свој дом да би млади ученик могао да се учи мудрости у животном контексту (гледајући живот учитеља при обедовању, раду, вежбама итд.). У јеврејским рабинским школама студенти и данас уче у паровима. Примера ради, сваки од њих би прочитао изабрани текст, после чега би се састали и дискутовали о тексту. Ово се одвија мимо учионице и пре предавања. То је изузетно важна вежба, јер у супротном студенти прочитају текст сами за себе и у тишини, јако мало размишљају о њему, и никада пре предавања не уобличавају нити артикулишу своје мисли. Искуство у расправи изоштрава њихову способност мишљења и могућност да изразе сопствене мисли.
Због наведених разлога, православна богословска школа не би требало да буде организована тако што ће слепо пратити узоре универзитета који су засновани на индивидуалном усвајању-овладавању-поседовању знања по принципу „информације“. Секуларни академски модели су изолацијски и отуђенички; они подстичу студенте да се надмећу и генеришу знање у стању анксиозности због (не)успеха. Они ће то још више бити уколико онлајн настава постане нови контекст студија.
Као и за све остало у животу, тако и за образовање важи да оно у великој мери зависи од тога ко су нам предводници и учитељи. Јасно је уколико предавач Новог Завета користи само ограничену, историјско-критичку перспективу, која мало (или нимало) држи до црквеног предања, он ће бити неуспешан православни професор Новог Завета. Уколико пак интегрише нормативна постигнућа академске науке са духом Цркве, исти тај професор (тумачећи исти одломак из Светог Писма) преносиће знање са потпуно различитим резултатима. Слично важи за било који други предмет. То значи да се истинско подучавање никада не може свести на академски модел или метод који је заснован на одређеној теорији образовања (који обично осмишљавају људи са слабим предавачким искуством).
Курикулум/типикон школе није ригидан образовни модел који ствара истоветне артефакте, већ оквир који омогућава формирање личности са карактером, сопственим позивом у савременом контексту друштва и живота. Овај оквир, поредак и окружење – усвојен као тајна континуитета – омогућава развој и сазревање јединствене личности. Сваки студент/студенткиња би требало да нађе свој ритам, да говори живим језиком Цркве и да комуницира са Логосом који се саопштава свим нараштајима и временима. Ово води ка транспоновању догмата у нове услове хорохроноса, отварајући га за будућност, континуитетом који обезбеђује Црква, која Духом Светим у Христово Тело укључује, кенотички (искуством крста) и љубавно, нове личности, нове културе, нове контексте, једном речју – васцелу творевину у свим њеним разноликостима.
У оваквом образовању, неговање критичког духа у истраживању не треба да се посматра као одступање од „црквеног“ предања. Чињеница да је Ава Јустин Поповић, пишући Житија Светих, користио сазнања и закључке „суперкритичних“ боландиста из Белгије, говори у прилог томе да се богословље не устручава академско-критичког дискурса. Богослов црквеног ума, какав је био Јустин, није могао да игнорише учене белгијске монахе језуитског реда који представљају битно поглавље у развоју научне агиологије-агиографије са традицијом дужом од три стотине година.
С оне стране Агамбеновог проблема
Ако се подсетимо Агамбена и његове дилеме у епохи коронофобије, видећемо да су дилеме теолошког образовања још комплексније: Како да се обезбеди координација наставе и наставног кадра у светлу литургијског курикулима? Како постићи заједничко присуствовање као услов синхронизације са литургијском годином? Постоји ли могућност наставног плана усклађеног са литургијском годином?
Уколико православне богословске школе имају за циљ да знање сагледавају као „учествовање“, тада етос учења и темпо предавања (наставно-научни план) треба да откривају истину која се не може преносити на спољашњи начин, јер је она учествовање у битију. Онтолошко описмењавање на тај начин постаје део студентског живота.
Одсуство целовитог „етоса учења“ је свакако најважнији и, вероватно, главни разлог неуспеха образовног система у православним академијама да обликују студенте у истинском смислу те речи. Уколико академска црквена средина буде уређена према курикулуму/типикону школе који је заснован на светотајинском животу, можда ће се тада отворити простор за сваку личност и њен пут ка богословском сазревању.