Uspenje Presvete Bogorodice

Petnaestog avgusta [po starom kalendaru] svake godine, Pravoslavna Crkva i Katolička crkva, Crkva na Zapadu; nisam siguran za Anglikansku, Protestantske crkve sigurno ne, ali u svakom slučaju, zasigurno drevna hrišćanska Crkva već u vremenima krajem prvog milenijuma, proslavljaju usnuće majke Hristove, majke Boga – Presvete Bogorodice.

Tradicionalno, praznik se na grčkom nazivao Koímēsis, a na latinskom Dormitio, što doslovno znači spavati, zaspati. Znate Frère Jacques, Dormez vous? „Spavaš li, brate Jovane?“ Spavaonica [eng. Dormitory] je mesto gde spavate. Znači Dormition i Koímēsis, znače zaspati ili spavati. I naravno, ovo se odnosi na Marijinu stvarnu smrt.

Dakle, ono što se slavi je smrt Hristove majke, Djeve Marije; koja se tradicionalno još od IV veka nazivala Presveta Bogorodica [Holy Theotokos], što znači ona koja je rodila Boga, jer je njen Sin Bog. On je Bog pre vekova i od nje se rodio kao čovek na zemlji.

I tako Crkva slavi Marijinu smrt, koja se slavi kao prelazak u život. I slavi se na način koji afirmiše vaskrsenje Marijino, isto onako kako bi Isus govorio o vaskrsenju Avrama, Isaka i Jakova u Jevanđeljima kada su se sadukeji usprotivili vaskrsenju. Rekao je: „Naravno, ima vaskrsenja mrtvih. Bog je Bog živih, a ne mrtvih. On je Bog Avramov, Bog Isakov, Bog Jakovljev.“

Tako je i učenje, naravno, da su oni koji umiru u Bogu i nalaze se u Šeolu, u mestu smrti, oslobođeni; otkupljeni; sačuvani; dovedeni u slavu s desne strane Oca u samom Isusu Hristu, pošto je Hristos vaskrsao iz mrtvih. Dakle, praznik (festival) je zaista proslava ne samo Marijine smrti već i vaskrsenja; njenog veličanja; njenog ustoličenja u i sa, zajedno sa njenim sinom Isusom Hristom, s desne strane Oca, što je očekivanje svih hrišćana.

Svi hrišćani definitivno očekuju da se zajedno sa Hristom slave pred Bogom Ocem; ispunjeni Duhom Svetim i da vladaju s Njim u predstojećem Carstvu kada On ponovo dođe u slavi. Sad, naravno, za nas, to se još nije dogodilo, ali za mrtve u Hristu, to se već dogodilo. Oni ulaze u drugačiju vremensku i prostornu stvarnost.

A u Jevanđelju po Mateju čak se kaže da su na dan kada je Isus bio razapet, tela mnogih svetih vaskrsla i viđena su kako šetaju po svetom gradu Jerusalimu. Dakle, postoji smisao (značenje) u kome se vaskrsenje, iz naše perspektive, još nije dogodilo. Ali mi kontempliramo o tome kao da se to već dešava u svim svetim ljudima, koji su umrli u Hristu; koji su spašeni verom i blagodaću; koji su verovali u Isusa; i koji će vladati s Njim zauvek u nadolazećem Carstvu Božjem, koje je za Njega već uspostavljeno, a za nas još nije ovde.

Dakle, Marijin praznik je praznik o njoj kao glavnom učeniku, prvom hrišćaninu, najvećoj od svih pukih smrtnih ljudi zajedno i sa Jovanom Krstiteljem, jer njen Sin je Sin Božji. On je Bog i čovek po prirodi; po obe prirode. Ali Marija je običan smrtnik. Ipak, mi je slavimo kao prve plodove običnih smrtnika, zajedno sa prvim plodovima svih ljudskih bića, Isusom Hristom, u vaskrsenju iz mrtvih – prvorođenim iz mrtvih.

Dakle, slavlje se odnosi na njenu smrt i na njeno vaskrsenje i njeno slavljenje zajedno sa Njenim Sinom. Ponekad se ovaj praznik naziva Letnja Pasha, Pasha u leto, i zapravo je liturgijski oblikovan po uzoru na proslavu stradanja samog Gospoda Isusa Hrista.

Na ovaj poseban praznični dan, službe oblikuju Svetu Nedelju. Isto što je grobnica za Isusa u Svetu Nedelju, to je grob za Mariju na proslavi njene smrti i slaveljenja sa Hristom. U stvari, čak postoji i pokrov, epitafija, ikonografska slika obično na platnu; ponekad je vezena što pokazuje da leži u grobu onako kako je Isus ležao u grobnici.

I u Marijinom Uspenju, njenom usnuću u grobu, to jest sahrani, imate, ikonografski, iznad njenog tela, predstavljenog Gospoda Isusa Hrista kako drži njeno malo proslavljeno telo u naručju u mandorli, u toj bademastoj i sjajnoj stvari koju možete videti na ikonama što pokazuje da ne slavite nešto što bi se moglo sagledati istorijski. To niko nije mogao videti. To niko nije video, kao što ni Hristovo vaskrsenje niko nije video. Videli su vaskrslog Hrista, ali nisu videli vaskrsenje Hristovo.

I, čak se Marija javljala ljudima u svojoj slavi. Nesumnjivo. Ljudi su kroz istoriju imali vizije poput Svetog Sergija, Svetog Serafima, Marije u vaskršnjoj i zračećoj slavi [svetlosti] zajedno sa nekim od apostola poput Jovana i Petra i tako dalje. Ali u svakom slučaju, na ikoni, koja je ono što se liturgijski slavi, ona se nalazi u Hristovom naručju.

Pritom, zanimljivo je da se na ikoni Ovaploćenja [Hristovog rođenja], u Pravoslavnoj Crkvi, prikazuje Marija kako drži u naručju, kao na prestolu, svog Sina Isusa. I to je uvek tako na ikoni koja je na ikonostasu u Pravoslavnoj Crkvi. To je pored carskih dveri. Radi se o ikoni Ovaploćenja. To nije ikona Marije ili Bogorodice. To je ikona Ovaploćenja da Sin Božji postaje Sin Čovečiji, i On se nalazi u naručju svoje majke.

I naravno, s druge strane carskih dveri nalazi se Isus u slavi. I to su dva dolaska – prvi i drugi dolazak. I sve se u Crkvi odvija između dva dolaska.

Ali na ikoni Marijine smrti i njenog veličanja, možete videti nju kako leži mrtva u grobu, okružena raznim ljudima, do čega ćemo doći za minut. A onda je vidite u toj mandorli u Hristovim rukama u obrnutoj perspektivi od Ovaploćenja. Na ikoni Ovaploćenja ona drži Isusa kao maleno biće koje u njenom naručju izgleda kao odrasla osoba.

A na ikoni Usnuća ili Marijinog Uspenja, 15. avgusta, imate Isusa koji je drži na potpuno isti način. To je neka vrsta obrta. Sveti oci su rekli na mnogo različitih načina da je Isus postao čovek da bismo mi postali bogovi. Ili, Sin Božji postade čovek kao Isus, tačnije, tako da bismo u njemu i kroz njega mogli postati bogovi.

Sveti Irinej je u trećem veku rekao: „Hristos je postao sve što mi jesmo, kako bismo mi mogli biti sve što On jeste.“ Sveti Atanasije Veliki je rekao: „Bog je postao čovek, tako da bi ljudska bića mogla postati bogovi, da bi mogla postati božanska bića po blagodati“. Sveti Vasilije je rekao: „Ljudsko biće jeste stvorenje sa zapovešću da postane božansko verom i blagodaću;“ da bude ono što je Hristos.

I u obe svoje prirode Hristos je potpuno Bog i potpuno čovek. Mi smo načisto ljudi, ali postajemo Bogovi po blagodati. Mi nismo Bog. Mi smo puki smrtnici kao što je Marija. Ona je obična smrtnica, ali pokazuje da je to naša sudbina. Naša je budućnost upravo to, da se obožimo sa Hristom.

A onda, naravno, Sveti Maksim kaže: „Ljudsko biće je stvorenje sa zapovešću da bude kata charin – po blagodati, kat’ evdokian – po Božijoj dobroj volji, po Božijoj moći da bude sve što je Bog po prirodi; da bude po blagodati ono što je Bog kat’ ousian, po prirodi “. I to je ono što slavimo u prazniku 15. avgusta. To je smrt Marije, njeno vaskrsenje, njeno veličanje u naručju Hrista, s desne strane Oca.

Sad, na ovoj ikoni je jasno da je mrtva. I cela služba insistira na tome da je usnula. Sad,  cela služba to zove besmrtna smrt – smrt koja je pravi pravcati prolaz u život. To je prevođenje u život. To je ono što se peva na praznik, a to je glavna himna praznika.

Rađanjem si sačuvala djevstvo, a smrću nisi ostavila svet, presveta Bogorodice. Prešla si u život, mati Pravog Života, i svojim molitvama izbavljaš od smrti duše naše. [prev. Otac Justin]

Dakle, ona je Majka Života, jer Hristos je naš život. Ali ona je prevedena zajedno s Njim i u prisustvo Boga, jer je potpuno s Njim; nikad odvojena od Njega. A za nas pravoslavne ona je najznačajniji hrišćanin. Ona je savršeni učenik. Ona je ta čija je duša veličala Gospoda, čiji se duh radovao Bogu njenom spasitelju.

I Bog je njen spasitelj. Marija bi bila mrtva, u Šeolu u carstvu mrtvih, da Hristos nije došao, podigao je i poveo sa sobom u prisustvo Boga; na Nebo, kao što kažemo u našem svakodnevnom jeziku. Dakle, prevedena je u život. Štaviše, u svom devičanstvu, ona je netaknuta. Ona je u potpunosti integrisana. Ako biste je pregledali, bilo bi kao da je devica.

To je definitivno pobožnost Crkve, iako spisi govore o otvaranju njene materice kada se očistila. To je jedna od težih stvari za razumeti. Ali definitivno je sagledavamo u potpunom integritetu njene nevinosti i majčinstva. To je naše kontempliranje o Mariji.

Štaviše, knjiga Apokalipse ili Otkrivenje, Biblija kaže: „Samo devsteveni ulaze u Carstvo Božije“; samo oni koji su potpuno verni Bogu i nikada nisu bludničili sa idolima; koji nikada nisu obožavali i davali se u preljubu sa lažnim bogovima. To je sve biblijski jezik. Kondak, druga velika himna Marijinog praznika, kaže sledeće:

Ne savladaše grob i smrt presvetu Bogorodicu, neumornu u molitvama i u posredništvu neizmenljivu nadu, jer je mater Života preselio u život Onaj koji se uselio u utrobu uvek devojačku. [prev. Otac Justin]

Izvor: Deo propovedi protoprezvitera Tomasa Hopka (1939-2015) za Ancient Faith Radio koja je objavljena 10. avgusta 2010. Audio snimak i prepis propovedi u celosti na engleskom mogu se naći na sajtu radija.
Prevod: Zoran Matić