Uspenje Presvete Bogorodice [nastavak]

Prvi deo besede se može pročitati ovde.

…Grobnica i smrt je ne mogu držati. I zapravo, grob smrti ne može nikoga držati ako je u Hristu. I zapravo, svi su već oslobođeni od grobova u Hristu, barem ako se Bog pita. Jovan Zlatousti ističe da na Svetu Pashu govorimo: „Hristos je vaskrseo i nijedan mrtav ne ostade u grobu“.

Mi posmetramo pokojnike kao da već stoje i prolaze kroz Božiji sud; kroz proces ulaska u Carstvo, ili se gube i bacaju u spoljašnju tamu pakla, ako ne vole Gospoda i ne pokoravaju mu se i ne obožavaju ga, ako mu se ne klanjaju obožavajući ga svim srcem.

Marija je poklonica (obožavateljka) par excellence. I zato je i u ikonografskoj tradiciji Crkve glavna ikona Hristos koji sedi, ustoličen u slavi. Reče Gospod Gospodu mome sedi s moje desne strane, na Božiji presto, a zatim sa obe njegove strane imate Bogorodicu i Jovana Krstitelja.

Jovan Krstitelj, najveći je rođeni od žene, ali najmanji u Carstvu Nebeskom veći je od njega. A onda, najmanji u Carstvu Nebeskom je Marija. Dakle, imate te dve velike figure bez kojih Isus ne bi mogao doći. Isusu je bila potrebna majka. Trebao mu je preteča. I oni su se pojavili upravo u punoći vremena kako bi Logos mogao postati telo i roditi se na zemlji od Djeve Marije i imati nekog da pripremi Njegov put, poput Preteče Jovana. I naravno da čak ima i apostole poput Petra, Jakova i Jovana i sve Svete Apostole.

Na ikoni Marije takođe je vrlo, vrlo jasno da je umrla. Zaista je morala da umre. Ovo je važna dogmatska stavka. To je usnuće, smrt. To je prava smrt. To je smrću smrti uništenje. Hristos svojom smrću gazi smrt. I svi sveti gaze smrt Hristovom smrću kroz veru i ljubav u Njega.

Tako, svaki svetitelj je pozvan da smrću smrt zgazi pomoću Isusove smrti. I to je ono na šta smo svi pozvani, i to ona radi. Zato je prevedena u život zajedno sa Njim i proslavljena kao potpuno obožena u Crkvi. Ona je opevana i slavi se kao potpuno obožena.

Ali, činjenica da je umrla je zaista važna. U Zapadnoj crkvi je postojao period, i nisam siguran kako se to sada tačno održava, čini mi se da se u novoj Katihezi Katoličke crkve jasno navodi da je umrla. Međutim, važno je znati da je u zapadnoj tradiciji postojala nejasnoća oko toga da li je umrla ili nije.

A neki od njihovih zapadnih latinskih učitelja ne kažu jasno da li je zaista umrla. Neki su smatrali da je zaista umrla, a bilo je nekih koji su rekli da nije. Da je postojalo ovo Bezgrešno začeće u kome su greh i ljaga predaka isprani, neki ljudi tvrde da ona ne bi umrla.

Naša istočno-pravoslavna i drevna Crkva kaže ovo: bez obzira na to koliko ste sveti na ovom svetu, umrećete. Čak i ako je bilo moguće da po Božijoj milosti i veri uopšte niste grešili, ipak ste smrtnik i umrećete. Svi smo zajedno uhvaćeni u ovome i cela ljudska rasa mora biti uzdignuta i proslavljena. Ne može se pojedinačno, jedan po jedan.

Možda je Ilija mogao biti uzet iz nekog dispenzacionog (domostrojnog) razloga, kako bi mogao prethoditi Mesiji kada dođe u slavi na kraju sveta. Tako da se pri Preobraženju Isus mogao pokazati ne samo kao Gospodar zakona i proroka, već i neba i života, jer Ilija predstoji za nebo i život i nikada ne umire.

Ali u svakom slučaju, čak ni sam Ilija nije mogao imati punoću Carstva Božijeg osim u slučaju da su svi mrtvi vaskrsli i promenili se i proslavili kao što piše u Poslanici Korinćanima. „Nećemo svi usnuti, ali ćemo se svi promeniti.“ Drugim rečima, ko god ostane pri Hristovom dolasku, preobraziće se zajedno sa onima koji su već umrli. A oni koji su već umrli neće nas prethoditi (preteći) u tom poslednjem trenutku.

Ali, bilo kako bilo, očigledno je učenje da ona umire. U Latinskoj crkvi, pak, posebno kada je Rimokatolička crkva napravila zvaničnu dogmu nepogrešivim dekretom rimskog pape 1950. godine, mislim da je rimski papa proglasio dogmu o Uspenju Djeve Marije. I nazvali su to uspenje, Assumptio.

Stari latinski naziv Dormitio nije korišćen. Korišćen je izraz Assumptio. Uspenje [Assumption] znači biti uznet. Uspenje [Dormition] se skoro uvek koristi posle Drugog vatikanskog koncila, kada se tradicija donekle obnovila. Ali pre toga bilo je Assumption. I na slikama, za razliku od drevnih ikona, koje su takođe na Zapadu poput Milana, na kojima je prikazana Djeva Marija kako leži mrtva na posmrtnom krevetu, na svom kauču, ali nove slike Uspenja nisu izobražene po uzoru na Isusovu smrt, već na Njegovo Vaznesenje na Nebo.

Dakle, imate slike Marije u oblacima, kao da su paralelne sa Isusovim Vaznesenjem. Ali to uopšte nije tradicionalno i to nije učenje rane Crkve. Petnaesti avgust nije praznik Marijinog uznošenja slično Vaznesenju Isusovom 40 dana nakon Pashe. Petnaestog avgusta slavi se Marijino stradanje, smrt i vaskrsenje iz mrtvih u Isusu.

Zato se prikazuje da je mrtva, kako leži na posmrtnom krevetu. I zato se zove Koímēsis ili Dormitio, jer je usnula. Sad, postoji i teološki razlog zašto mora da umre. Već smo to pomenuli. To je zato što mora smrću da pogazi smrt. Ne možete ući u Božije Carstvo osim umiranjem ili preobražajem, ako ste još živi kada Hristos dođe.

Ali morate imati taj prolaz. Mora postojati prolaz od nošenja Adamovog tela do nošenja vaskrslog Hristovog tela. To je Prva Korinćanima 15.

Prvi čovek Adam bio je živa duša; drugi čovek Adam je životvorni duh. Prvi Adam je sa zemlje, stoga je drugi čovek Čovek sa neba. I kao što smo nosili sliku čoveka od prašine, tako ćemo nositi i sliku Čoveka sa neba.

Moramo se obući u Hrista. A oblačite se u Hrista, normalno, umirući. Dakle, Marija mora da umre i mora pokazati, da bi bili svetitelj, morate biti u stanju uništiti smrt svojom verom i blagodaću. Morate pokazati da možete učiniti ono što je Hristos učinio. I Isus to govori sa silom, naravno ne sam.

Ali Isus je rekao: „Oni koji veruju u mene činiće dela koja ja činim, i veća od njih će učiniti jer ja idem k Ocu“. I neki ljudi misle da će veća dela koji će obični smrtnici činiti biti gaženje smrću smrti pomoću Svetog Duha koji nam dolazi od Boga Oca nakon što je Hristos otišao Ocu.

Tako kaže On, delo koje mi činimo koje će biti veće obavlja se zato što On ide Ocu. Pošto On odlazi Ocu i šalje nam Duha, mi možemo da činimo ono što je On učinio. I u nekom smislu, to je nekako „veće“, jer mi nismo Bog. Mi nismo Isus. Mi nismo sinovi Božiji. Mi smo obični smrtnici, kao i Marija. Ali verom i milošću, silom Hristovom, snagom s visine i silom Svetog Duha, mi zapravo možemo učiniti ono što je On učinio. Smrću možemo uništiti smrt. I to je ono što slavimo 15. avgusta u ličnosti Marije.

I na toj ikoni, u promišljanju Crkve, imate apostole okupljene. I oni su u toj mandorli. Imate pesme u kojima se kaže da su došli sa krajeva sveta. Ponekad se na ikoni prikazuje kako se voze na oblacima. Ali moje mišljenje je da je ovo simbolično, mistično i teološko.

Ne mislim da je sasvim potrebno verovati istorijski da su jedanaest apostola plus Pavle (jadni Matija ponovo isključen, jer ga Pavle uvek odguruje) okruživali Marijin grob kada je umrla. Ne znamo ni gde je umrla, a u najranijoj Crkvi postoji nekoliko suprotstavljajućih teorija.

Ona [teorija] što je izgleda pobedila je to da je umrla u Getsimaniji i tamo je sahranjena, a zatim dolazi Toma i tako dalje. To je iz protojevanđelja i ranih hrišćanskih tradicija. To nije u Bibliji. To nije u Svetom Pismu. Ali u isto vreme jedno je sigurno. Čak i ako možemo reći da uopšte ne znamo mnogo o tome šta se dogodilo kad je umrla, postoji nekoliko stvari koje možemo reći sa sigurnošću.

Jedno je da je umrla. Definitivno je umrla. To je ono što slavimo. Ali i ona je vaskrsla i proslavila se sa vaskrslim Hristom, jer se ne može odvojiti od svog Sina koji je vaskrsao iz mrtvih, kao što se nijedan svetitelj ne može odvojiti od Njega. Kao što sveti Pavle kaže: „Ni visina, ni dubina, ni širina, ni dužina, ni anđeli, ni demoni, ni život, ni smrt, ništa nas ne može odvojiti od ljubavi Božije u Hristu Isusu.

I mi smo vaskrsli i proslavljeni kada pređemo u buduće doba, što su svetitelji već učinili. U stvari, svi koji su umrli su već učinili, ali mi koji smo još živi na ovoj planeti Zemlji to još nismo učinili. Dakle, svi apostoli su tamo. Sad, koji su tamo? Pa, jedanaest plus Pavle. A Petar i Pavle su tik do nje. Ponekad čak drže kadionice, što je naravno mnogo kasniji uticaj. U to vreme nije bilo kadionica.

Ali zanimljivo je da je Pavle tu. Možete li čak reći da je čak i da je istorijski bilo da bi Pavle bio tamo? Kada je umrla? Veoma je teško sve ovo shvatiti. Postoje neke tradicije koje govore da je bila u Efesu sa Jovanom i da je zapravo umrla u Efesu. To je takođe drevna tradicija, ali ne znamo. Ali jedno sigurno znamo da je umrla.

To je jasna dogma naše Crkve. Umrla je i proslavljena je. To su dogme, i to je ono što slavimo. Zanimljivo je da je na ikoni jedanaest apostola i Pavle na mestu Jude, a ne Matije. Uvek mi je bilo pomalo žao Matije što svaki put kada žele da postave Dvanaestoricu, umesto Jude stavljaju Pavla pre nego Matiju.

Ali siguran sam da Matija to može podneti. Bog zna. I ovo je sve za naše poučavanje i upućivanje u svakom slučaju. Namera je da se pokaže da je Pavle isto toliko apostol koliko i Dvanaestorica. To je ono što nam se tu pokušava reći.

Ali postoje i druge figure na ovoj ikoni u istoj mandorli sa anđelima i obučeni su kao episkopi. Ko su oni? Pa, ako su prikazana samo dva, jedan je Dionisije Atinski, a drugi je Jakov, brat Gospodnji, episkop jerusalimski. I oni predstoje za celu Crkvu Jevreja i neznabožaca, jer su oni prvi episkopi.

Jerusalim je, naravno, tu za Jevreje, a prvi episkop je Jakov, brat Gospodnji koji nije bio jedan od Dvanaestorice. I prvi episkop Atine; koji simbolizuje neznabošce, a Grke Dionisije. Ponekad je to Jeronim. I video sam ikone, imamo jednu u našoj kapeli u Kanadi gde ću ponovo služiti ovaj praznik, ako Bog da, 15. avgusta, imaju i Dionisija i Jeronima – dva prva episkopa Atine.

Ali ono što nam ta ikona želi teološki reći je da je cela Crkva okupljena oko njenog posmrtnog kreveta. Svi su tu – Apostoli, temelj, sa Hristom krajeugaonim kamenom. Takođe i prvi episkopi Crkve. Crkva Jevreja. Crkva neznabožaca. Svi su tu oko Marijinog groba, pevajući joj pohvale u slavu kao onoj koja je rodila Hrista, kao majku Božiju u telu, kao majku Hrista Spasitelja, kao majku Života, majku Istine, majku Puta, prvu i prevashodnu hrišćansku učenicu, najbolju i najslavniju od svih hrišćana.

Dakle, ono što ovde slavimo je, pre svega, nešto o samoj Mariji. Slavimo događaj u Marijinom životu, jer je umrla i odnesena je na nebo. Odnesena je da bi bila sa Hristom. Slavimo činjenicu da je cela Crkva sa njom u ovome, kroz sve vekove. Slavimo činjenicu da je ona vođa čitavog hrišćanskog naroda, kako kažemo u Crkvi – majka hrišćanskog roda.

Uzgred, nikada je ne nazivamo majkom Crkve, kao što to čine rimokatolici. Zato što je ona član Crkve, a sama Crkva je naša majka. I u tom smislu ona simbolizuje čak i samu Crkvu. Ona je poput lične ikone Crkve, označavajući sabor ljudi ispunjenih Svetim Duhom, obučenih u Hrista, i u zajednici sa Bogom Ocem kao narod Božiji. Dakle, ona je ikona. Ona je simbol same Crkve. Ali sama Crkva mora umreti za sebe da bi ušla u Carstvo Nebesko.

Jedna stvar o Mariji je ta što nema zapisa, predanja ili legendi bilo koje vrste da je bila mučenica i da je ubijena za Isusa. Nema takvog učenja ni o Jovanu. Ima o apostolima i većini ranohrišćanskih episkopa, uključujući Jakova, Jeronima i Dionisija jerusalimskog i atinskog.

Ali nema zapisa da je ubijena. Ne postoje zapisi o bilo kakvoj bolesti. Nema zapisa o fizičkoj patnji ili bolu. Nema podataka o bolesti. Ali, jasno je učenje pravoslavne hrišćanske tradicije iz drevnog hrišćanstva da niko nije patio kao Marija.

Verovatno je to najbolje formulisao Sveti Siluan Atonski u prošlom veku (umro je 1938). Sveti Siluan je rekao ovo: „Što je veća ljubav, veće je znanje. Što je veće znanje, što je veća ljubav, veće je stradanje.“ I to je tradicija pravoslavlja i drevnog hrišćanstva da niko nije patio kao Djeva. Niko nije patio kao Hristova majka.

U stvari, u Izrekama pustinjskih otaca postoji izreka, čini mi se da je to Makarije, koji je jednog dana bio u ekstazi u molitvi, a kada se nekako vratio u normalu, njegov učenik je imao veliku smelost i upitao ga je: „Gde si bio, oče?“ I rekao je: „Ne govori nikome, jer sam stajao sa Hristovom majkom pored Krsta. O, kad bih samo mogao tako da plačem.“ Jer što je veća ljubav, veće suze, veće je i znanje.

I tako učenje se svodi na to da niko nije voleo Hrista više od Njegove majke. Niko Ga nije poznavao bolje od Njegove majke. I zato niko nije više patio s Njim od Njegove majke. I patila je sa Njim, ne samo kod Hrista, prema Jovanovom jevanđelju, stoji pored krsta, a Isus sa krsta, Jovanu je daje, formirajući novu zajednicu vere, a to je hrišćanska Crkva.

I tako je ona majka te Crkve. Ona je majka tih ljudi, trebalo bi reći, simbolizujući samu Crkvu, koja je Hristova nevesta u svim tim ljudima. Dakle, ona simbolizuje Hristovu nevestu, što smo svi mi. Svi smo mi Isusova nevesta.

Drugim rečima, kako je otac Aleksandar Šmeman govorio, „Marija nije veliki izuzetak“.

Znate, izvanredno začeta, izvanredno okončala svoj ljudski život, zaobilazeći prvorodni greh, zaobilazeći smrt. Ne, ne, to uopšte nije učenje. Upravo je suprotno. Ona je odličan primer. Ona daje primer i uzor hrišćanskog života.

Rođena je od Joakima i Ane, baš takvi kakvi smo, i umire baš kao i mi. Ona je smrtno ljudsko biće koje radi sve zajedno s nama. I to čini kako bi nas spasio njen Sin, koji je zaista ljudsko biće, ali ne samo ljudsko biće; koji je božanstvo i koji je Sin Božiji, što ona nije, osim po veri i blagodati.

Kad ljudi kažu da smo spašeni verom po blagodati, nema većeg primera za to od Marije. Marija nije ništa drugo do vera i ništa osim blagodati. Kada joj anđeo dođe, nazva je Kecharitomene, preblagodatnom ili kako na latinskom kažu Gratia Plena, puna blagodati. Ona nije ništa drugo do blagodat.

Ali ona je i vera, i ništa osim vere. Jelisaveta kaže za Mariju: „Blago njoj koja je verovala da će se ispuniti ono što joj je Gospod rekao“. I onda Marija kaže anđelu: „Neka mi bude po tvojoj reči.“ Dakle, ona je savršena učenica, apsolutno poslušna i apsolutno verna i potpuno ispunjena blagodaću. Ona nije ništa drugo do poslušnost, blagodat, vera i ljubav.

Ali, stoga, takođe, ona nije ništa drugo nego patnja. I tako patnja nije samo u i sa njenim sinom Isusom i zajedno sa njim. Usput, ovde pravoslavlje nikada ne bi išlo sa nekim od Latina koji su pokušali da proglase Mariju za neku vrstu ko-iskupljenja; da je i njena patnja bila neophodna za spasenje sveta. Mi to nikada ne bismo držali, a za nas bi to bilo bogohulno. Samo patnja Sina Božijeg u ljudskom telu otkupljuje, spasava i proslavlja svet.

Ipak, sam apostol Pavle je za sebe rekao: „Dopunjavam ono što nedostaje u stradanju Hristovom radi Crkve, koje je njegovo telo, čiji sam služitelj postavljen.“ Tako je i Djeva Marija mogla reći: „I ja u svom telu upotpunjujem patnje koje nedostaju Hristovoj ličnosti radi Crkve, koja je Njegovo telo, čiji sam ja suštinski primer u hrišćanskom svetu. ” To može reći svaka osoba.

I jednom sam pitao svog profesora dogmatske teologije, šta za ime neba može da znači ta rečenica u Kološanima? „Dovršavam u svom telu ono što nedostaje u stradanju Hristovom.“ Šta bi moglo nedostajati u stradanju Hristovom? Ništa! Pa, moj profesor je rekao: „Da, dragi moj, u pravu si. Ništa ne nedostaje u stradanju Hristovom radi spasenja sveta, osim našeg učešća u toj patnji i naše realizacije i aktuelizacije te patnje u našem životu.“

I ovde, Pismo je jasno. Ako nismo stradali s Njim, nećemo vladati s Njim. Ako nismo umrli sa Njim, nećemo živeti sa Njim. Ako mi nismo uzeli svoj krst, kao što je on uzeo svoj za nas, mi preuzimamo svoj za njega, nismo spaseni. Ne možemo smrću uništiti smrt. Naša smrt neće biti ulaz u život. To će biti ulaz u Geenu; u spoljašnji mrak i plač i škrgut zuba.

Dakle, mora postojati ova patnja. I niko nije patio kao Marija, jer niko nije bio bliži Hristu od nje. Ali, takođe, moramo reći da njena patnja nije samo ograničena ili ograničena na njenu patnju zajedno sa Isusom kada je on zapravo bio na krstu na zemlji. Mislim da se zaista možemo usuditi reći da ona nastavlja da pati u Crkvi i za Crkvu.

Ona pati sa svima koji pate, baš kao i njen Sin Isus Hristos. I Hristos strada sa nama do svršetka vekova. On sam je proslavljen na Očevom prestolu, ali nastavlja da se ovaploćuje u nama po blagodati, i naša patnja je Njegova patnja. On trpi u nama, a mi patimo u Njemu, jer je On u nama, a mi u njemu.

I stoga, definitivno možemo reći da je naše stradanje uključeno u stradanje Hristovo. I Njegova patnja obuhvata našu patnju. A Marija pati u Crkvi i sa Crkvom i za nju. Možda čak i pati od Crkve institucionalno. U hrišćanskoj tradiciji postoji izreka: „Još niste patili sa Isusom sve dok niste patili od institucionalne Crkve;“ crkvena birokratija.

Na kraju krajeva, episkopi, prezviteri, kanonski advokati i teolozi su bili ti koji su ubili Isusa. Dakle, postoji institucionalni element koji nije veran Gospodu uvek do kraja sveta. I to imate već u Novom zavetu u ličnostima vođe Sinedriona i izraelskog naroda crkve Božije u vreme Hrista. I to traje zauvek nakon toga. Skoro svi veliki jeretici u istoriji bili su episkopi ili monasi podvižnici ili tako nešto.

Dakle, postoji ta patnja koja se nastavlja sada i uvek i u vekove vekova, svedočeći Hrista i Njegovu slavu unutar Crkve. Dakle, mogli biste zapravo reći da Marija ne pati samo sa Hristom, ona pati sa svakim hrišćaninom i svakim ljudskim bićem. Ona je blizu svakog ljudskog bića na planeti Zemlji, zauzimajući se, moleći se, trpeći, podnoseći i pokazujući saosećanje.

Čak i pevamo u našoj Crkvi: „Nema običnog smrtnika koji je saosećajniji, molitveniji, koji se više zauzima i brine o nama od Hristove majke, Marije.“ I za nas ona ima istu brigu koju je imala za svog sopstvenog božanskog Sina, koji je rođen kao čovek od nje. Tako, Uspenje pokazuje da ona ne napušta svet, a to je čak i ono što se kaže u Troparu; Apolitikion.

Izvor: Deo propovedi protoprezvitera Tomasa Hopka (1939-2015) za Ancient Faith Radio koja je objavljena 10. avgusta 2010. Audio snimak i prepis propovedi u celosti na engleskom mogu se naći na sajtu radija.
Prevod: Zoran Matić