Успење Пресвете Богородице [наставак]

Први део беседе се може прочитати овде.

…Гробница и смрт је не могу држати. И заправо, гроб смрти не може никога држати ако је у Христу. И заправо, сви су већ ослобођени од гробова у Христу, барем ако се Бог пита. Јован Златоусти истиче да на Свету Пасху говоримо: „Христос је васкрсео и ниједан мртав не остаде у гробу“.

Ми посметрамо покојнике као да већ стоје и пролазе кроз Божији суд; кроз процес уласка у Царство, или се губе и бацају у спољашњу таму пакла, ако не воле Господа и не покоравају му се и не обожавају га, ако му се не клањају обожавајући га свим срцем.

Марија је поклоница (обожаватељка) par excellence. И зато је и у иконографској традицији Цркве главна икона Христос који седи, устоличен у слави. Рече Господ Господу моме седи с моје десне стране, на Божији престо, а затим са обе његове стране имате Богородицу и Јована Крститеља.

Јован Крститељ, највећи је рођени од жене, али најмањи у Царству Небеском већи је од њега. А онда, најмањи у Царству Небеском је Марија. Дакле, имате те две велике фигуре без којих Исус не би могао доћи. Исусу је била потребна мајка. Требао му је претеча. И они су се појавили управо у пуноћи времена како би Логос могао постати тело и родити се на земљи од Дјеве Марије и имати неког да припреми Његов пут, попут Претече Јована. И наравно да чак има и апостоле попут Петра, Јакова и Јована и све Свете Апостоле.

На икони Марије такође је врло, врло јасно да је умрла. Заиста је морала да умре. Ово је важна догматска ставка. То је уснуће, смрт. То је права смрт. То је смрћу смрти уништење. Христос својом смрћу гази смрт. И сви свети газе смрт Христовом смрћу кроз веру и љубав у Њега.

Тако, сваки светитељ је позван да смрћу смрт згази помоћу Исусове смрти. И то је оно на шта смо сви позвани, и то она ради. Зато је преведена у живот заједно са Њим и прослављена као потпуно обожена у Цркви. Она је опевана и слави се као потпуно обожена.

Али, чињеница да је умрла је заиста важна. У Западној цркви је постојао период, и нисам сигуран како се то сада тачно одржава, чини ми се да се у новој Катихези Католичке цркве јасно наводи да је умрла. Међутим, важно је знати да је у западној традицији постојала нејасноћа око тога да ли је умрла или није.

А неки од њихових западних латинских учитеља не кажу јасно да ли је заиста умрла. Неки су сматрали да је заиста умрла, а било је неких који су рекли да није. Да је постојало ово Безгрешно зачеће у коме су грех и љага предака испрани, неки људи тврде да она не би умрла.

Наша источно-православна и древна Црква каже ово: без обзира на то колико сте свети на овом свету, умрећете. Чак и ако је било могуће да по Божијој милости и вери уопште нисте грешили, ипак сте смртник и умрећете. Сви смо заједно ухваћени у овоме и цела људска раса мора бити уздигнута и прослављена. Не може се појединачно, један по један.

Можда је Илија могао бити узет из неког диспензационог (домостројног) разлога, како би могао претходити Месији када дође у слави на крају света. Тако да се при Преображењу Исус могао показати не само као Господар закона и пророка, већ и неба и живота, јер Илија предстоји за небо и живот и никада не умире.

Али у сваком случају, чак ни сам Илија није могао имати пуноћу Царства Божијег осим у случају да су сви мртви васкрсли и променили се и прославили као што пише у Посланици Коринћанима. „Нећемо сви уснути, али ћемо се сви променити.“ Другим речима, ко год остане при Христовом доласку, преобразиће се заједно са онима који су већ умрли. А они који су већ умрли неће нас претходити (претећи) у том последњем тренутку.

Али, било како било, очигледно је учење да она умире. У Латинској цркви, пак, посебно када је Римокатоличка црква направила званичну догму непогрешивим декретом римског папе 1950. године, мислим да је римски папа прогласио догму о Успењу Дјеве Марије. И назвали су то успење, Assumptio.

Стари латински назив Dormitio није коришћен. Коришћен је израз Assumptio. Успење [Assumption] значи бити узнет. Успење [Dormition] се скоро увек користи после Другог ватиканског концила, када се традиција донекле обновила. Али пре тога билo je Assumption. И на сликама, за разлику од древних икона, које су такође на Западу попут Милана, на којима је приказана Дјева Марија како лежи мртва на посмртном кревету, на свом каучу, али нове слике Успења нису изображене по узору на Исусову смрт, већ на Његово Вазнесење на Небо.

Дакле, имате слике Марије у облацима, као да су паралелне са Исусовим Вазнесењем. Али то уопште није традиционално и то није учење ране Цркве. Петнаести август није празник Маријиног узношења слично Вазнесењу Исусовом 40 дана након Пасхе. Петнаестог августа слави се Маријино страдање, смрт и васкрсење из мртвих у Исусу.

Зато се приказује да је мртва, како лежи на посмртном кревету. И зато се зове Koímēsis или Dormitio, јер је уснула. Сад, постоји и теолошки разлог зашто мора да умре. Већ смо то поменули. То је зато што мора смрћу да погази смрт. Не можете ући у Божије Царство осим умирањем или преображајем, ако сте још живи када Христос дође.

Али морате имати тај пролаз. Мора постојати пролаз од ношења Адамовог тела до ношења васкрслог Христовог тела. То је Прва Коринћанима 15.

Први човек Адам био је жива душа; други човек Адам је животворни дух. Први Адам је са земље, стога је други човек Човек са неба. И као што смо носили слику човека од прашине, тако ћемо носити и слику Човека са неба.

Морамо се обући у Христа. А облачите се у Христа, нормално, умирући. Дакле, Марија мора да умре и мора показати, да би били светитељ, морате бити у стању уништити смрт својом вером и благодаћу. Морате показати да можете учинити оно што је Христос учинио. И Исус то говори са силом, наравно не сам.

Али Исус је рекао: „Они који верују у мене чиниће дела која ја чиним, и већа од њих ће учинити јер ја идем к Оцу“. И неки људи мисле да ће већа дела који ће обични смртници чинити бити гажење смрћу смрти помоћу Светог Духа који нам долази од Бога Оца након што је Христос отишао Оцу.

Тако каже Он, дело које ми чинимо које ће бити веће обавља се зато што Он иде Оцу. Пошто Он одлази Оцу и шаље нам Духа, ми можемо да чинимо оно што је Он учинио. И у неком смислу, то је некако „веће“, јер ми нисмо Бог. Ми нисмо Исус. Ми нисмо синови Божији. Ми смо обични смртници, као и Марија. Али вером и милошћу, силом Христовом, снагом с висине и силом Светог Духа, ми заправо можемо учинити оно што је Он учинио. Смрћу можемо уништити смрт. И то је оно што славимо 15. августа у личности Марије.

И на тој икони, у промишљању Цркве, имате апостоле окупљене. И они су у тој мандорли. Имате песме у којима се каже да су дошли са крајева света. Понекад се на икони приказује како се возе на облацима. Али моје мишљење је да је ово симболично, мистично и теолошко.

Не мислим да је сасвим потребно веровати историјски да су једанаест апостола плус Павле (јадни Матија поново искључен, јер га Павле увек одгурује) окруживали Маријин гроб када је умрла. Не знамо ни где је умрла, а у најранијој Цркви постоји неколико супротстављајућих теорија.

Она [теорија] што је изгледа победила је то да је умрла у Гетсиманији и тамо је сахрањена, а затим долази Тома и тако даље. То је из протојеванђеља и раних хришћанских традиција. То није у Библији. То није у Светом Писму. Али у исто време једно је сигурно. Чак и ако можемо рећи да уопште не знамо много о томе шта се догодило кад је умрла, постоји неколико ствари које можемо рећи са сигурношћу.

Једно је да је умрла. Дефинитивно је умрла. То је оно што славимо. Али и она је васкрсла и прославила се са васкрслим Христом, јер се не може одвојити од свог Сина који је васкрсао из мртвих, као што се ниједан светитељ не може одвојити од Њега. Као што свети Павле каже: „Ни висина, ни дубина, ни ширина, ни дужина, ни анђели, ни демони, ни живот, ни смрт, ништа нас не може одвојити од љубави Божије у Христу Исусу.

И ми смо васкрсли и прослављени када пређемо у будуће доба, што су светитељи већ учинили. У ствари, сви који су умрли су већ учинили, али ми који смо још живи на овој планети Земљи то још нисмо учинили. Дакле, сви апостоли су тамо. Сад, који су тамо? Па, једанаест плус Павле. А Петар и Павле су тик до ње. Понекад чак држе кадионице, што је наравно много каснији утицај. У то време није било кадионица.

Али занимљиво је да је Павле ту. Можете ли чак рећи да је чак и да је историјски било да би Павле био тамо? Када је умрла? Веома је тешко све ово схватити. Постоје неке традиције које говоре да је била у Ефесу са Јованом и да је заправо умрла у Ефесу. То је такође древна традиција, али не знамо. Али једно сигурно знамо да је умрла.

То је јасна догма наше Цркве. Умрла је и прослављена је. То су догме, и то је оно што славимо. Занимљиво је да је на икони једанаест апостола и Павле на месту Јуде, а не Матије. Увек ми је било помало жао Матије што сваки пут када желе да поставе Дванаесторицу, уместо Јуде стављају Павла пре него Матију.

Али сигуран сам да Матија то може поднети. Бог зна. И ово је све за наше поучавање и упућивање у сваком случају. Намера је да се покаже да је Павле исто толико апостол колико и Дванаесторица. То је оно што нам се ту покушава рећи.

Али постоје и друге фигуре на овој икони у истој мандорли са анђелима и обучени су као епископи. Ко су они? Па, ако су приказана само два, један је Дионисије Атински, а други је Јаков, брат Господњи, епископ јерусалимски. И они предстоје за целу Цркву Јевреја и незнабожаца, јер су они први епископи.

Јерусалим је, наравно, ту за Јевреје, а први епископ је Јаков, брат Господњи који није био један од Дванаесторице. И први епископ Атине; који симболизује незнабошце, а Грке Дионисије. Понекад је то Јероним. И видео сам иконе, имамо једну у нашој капели у Канади где ћу поново служити овај празник, ако Бог да, 15. августа, имају и Дионисија и Јеронима – два прва епископа Атине.

Али оно што нам та икона жели теолошки рећи је да је цела Црква окупљена око њеног посмртног кревета. Сви су ту – Апостоли, темељ, са Христом крајеугаоним каменом. Такође и први епископи Цркве. Црква Јевреја. Црква незнабожаца. Сви су ту око Маријиног гроба, певајући јој похвале у славу као оној која је родила Христа, као мајку Божију у телу, као мајку Христа Спаситеља, као мајку Живота, мајку Истине, мајку Пута, прву и превасходну хришћанску ученицу, најбољу и најславнију од свих хришћана.

Дакле, оно што овде славимо је, пре свега, нешто о самој Марији. Славимо догађај у Маријином животу, јер је умрла и однесена је на небо. Однесена је да би била са Христом. Славимо чињеницу да је цела Црква са њом у овоме, кроз све векове. Славимо чињеницу да је она вођа читавог хришћанског народа, како кажемо у Цркви – мајка хришћанског рода.

Узгред, никада је не називамо мајком Цркве, као што то чине римокатолици. Зато што је она члан Цркве, а сама Црква је наша мајка. И у том смислу она симболизује чак и саму Цркву. Она је попут личне иконе Цркве, означавајући сабор људи испуњених Светим Духом, обучених у Христа, и у заједници са Богом Оцем као народ Божији. Дакле, она је икона. Она је симбол саме Цркве. Али сама Црква мора умрети за себе да би ушла у Царство Небеско.

Једна ствар о Марији је та што нема записа, предања или легенди било које врсте да је била мученица и да је убијена за Исуса. Нема таквог учења ни о Јовану. Има о апостолима и већини ранохришћанских епископа, укључујући Јакова, Јеронима и Дионисија јерусалимског и атинског.

Али нема записа да је убијена. Не постоје записи о било каквој болести. Нема записа о физичкој патњи или болу. Нема података о болести. Али, јасно је учење православне хришћанске традиције из древног хришћанства да нико није патио као Марија.

Вероватно је то најбоље формулисао Свети Силуан Атонски у прошлом веку (умро је 1938). Свети Силуан је рекао ово: „Што је већа љубав, веће је знање. Што је веће знање, што је већа љубав, веће је страдање.“ И то је традиција православља и древног хришћанства да нико није патио као Дјева. Нико није патио као Христова мајка.

У ствари, у Изрекама пустињских отаца постоји изрека, чини ми се да је то Макарије, који је једног дана био у екстази у молитви, а када се некако вратио у нормалу, његов ученик је имао велику смелост и упитао га је: „Где си био, оче?“ И рекао је: „Не говори никоме, јер сам стајао са Христовом мајком поред Крста. О, кад бих само могао тако да плачем.“ Јер што је већа љубав, веће сузе, веће је и знање.

И тако учење се своди на то да нико није волео Христа више од Његове мајке. Нико Га није познавао боље од Његове мајке. И зато нико није више патио с Њим од Његове мајке. И патила је са Њим, не само код Христа, према Јовановом јеванђељу, стоји поред крста, а Исус са крста, Јовану је даје, формирајући нову заједницу вере, а то је хришћанска Црква.

И тако је она мајка те Цркве. Она је мајка тих људи, требало би рећи, симболизујући саму Цркву, која је Христова невеста у свим тим људима. Дакле, она симболизује Христову невесту, што смо сви ми. Сви смо ми Исусова невеста.

Другим речима, како је отац Александар Шмеман говорио, „Марија није велики изузетак“.

Знате, изванредно зачета, изванредно окончала свој људски живот, заобилазећи првородни грех, заобилазећи смрт. Не, не, то уопште није учење. Управо је супротно. Она је одличан пример. Она даје пример и узор хришћанског живота.

Рођена је од Јоакима и Ане, баш такви какви смо, и умире баш као и ми. Она је смртно људско биће које ради све заједно с нама. И то чини како би нас спасио њен Син, који је заиста људско биће, али не само људско биће; који је божанство и који је Син Божији, што она није, осим по вери и благодати.

Кад људи кажу да смо спашени вером по благодати, нема већег примера за то од Марије. Марија није ништа друго до вера и ништа осим благодати. Када јој анђео дође, назва је Kecharitomene, преблагодатном или како на латинском кажу Gratia Plena, пуна благодати. Она није ништа друго до благодат.

Али она је и вера, и ништа осим вере. Јелисавета каже за Марију: „Благо њој која је веровала да ће се испунити оно што јој је Господ рекао“. И онда Марија каже анђелу: „Нека ми буде по твојој речи.“ Дакле, она је савршена ученица, апсолутно послушна и апсолутно верна и потпуно испуњена благодаћу. Она није ништа друго до послушност, благодат, вера и љубав.

Али, стога, такође, она није ништа друго него патња. И тако патња није само у и са њеним сином Исусом и заједно са њим. Успут, овде православље никада не би ишло са неким од Латина који су покушали да прогласе Марију за неку врсту ко-искупљења; да је и њена патња била неопходна за спасење света. Ми то никада не бисмо држали, а за нас би то било богохулно. Само патња Сина Божијег у људском телу откупљује, спасава и прославља свет.

Ипак, сам апостол Павле је за себе рекао: „Допуњавам оно што недостаје у страдању Христовом ради Цркве, које је његово тело, чији сам служитељ постављен.“ Тако је и Дјева Марија могла рећи: „И ја у свом телу употпуњујем патње које недостају Христовој личности ради Цркве, која је Његово тело, чији сам ја суштински пример у хришћанском свету. ” То може рећи свака особа.

И једном сам питао свог професора догматске теологије, шта за име неба може да значи та реченица у Колошанима? „Довршавам у свом телу оно што недостаје у страдању Христовом.“ Шта би могло недостајати у страдању Христовом? Ништа! Па, мој професор је рекао: „Да, драги мој, у праву си. Ништа не недостаје у страдању Христовом ради спасења света, осим нашег учешћа у тој патњи и наше реализације и актуелизације те патње у нашем животу.“

И овде, Писмо је јасно. Ако нисмо страдали с Њим, нећемо владати с Њим. Ако нисмо умрли са Њим, нећемо живети са Њим. Ако ми нисмо узели свој крст, као што је он узео свој за нас, ми преузимамо свој за њега, нисмо спасени. Не можемо смрћу уништити смрт. Наша смрт неће бити улаз у живот. То ће бити улаз у Геену; у спољашњи мрак и плач и шкргут зуба.

Дакле, мора постојати ова патња. И нико није патио као Марија, јер нико није био ближи Христу од ње. Али, такође, морамо рећи да њена патња није само ограничена или ограничена на њену патњу заједно са Исусом када је он заправо био на крсту на земљи. Мислим да се заиста можемо усудити рећи да она наставља да пати у Цркви и за Цркву.

Она пати са свима који пате, баш као и њен Син Исус Христос. И Христос страда са нама до свршетка векова. Он сам је прослављен на Очевом престолу, али наставља да се оваплоћује у нама по благодати, и наша патња је Његова патња. Он трпи у нама, а ми патимо у Њему, јер је Он у нама, а ми у њему.

И стога, дефинитивно можемо рећи да је наше страдање укључено у страдање Христово. И Његова патња обухвата нашу патњу. А Марија пати у Цркви и са Црквом и за њу. Можда чак и пати од Цркве институционално. У хришћанској традицији постоји изрека: „Још нисте патили са Исусом све док нисте патили од институционалне Цркве;“ црквена бирократија.

На крају крајева, епископи, презвитери, канонски адвокати и теолози су били ти који су убили Исуса. Дакле, постоји институционални елемент који није веран Господу увек до краја света. И то имате већ у Новом завету у личностима вође Синедриона и израелског народа цркве Божије у време Христа. И то траје заувек након тога. Скоро сви велики јеретици у историји били су епископи или монаси подвижници или тако нешто.

Дакле, постоји та патња која се наставља сада и увек и у векове векова, сведочећи Христа и Његову славу унутар Цркве. Дакле, могли бисте заправо рећи да Марија не пати само са Христом, она пати са сваким хришћанином и сваким људским бићем. Она је близу сваког људског бића на планети Земљи, заузимајући се, молећи се, трпећи, подносећи и показујући саосећање.

Чак и певамо у нашој Цркви: „Нема обичног смртника који је саосећајнији, молитвенији, који се више заузима и брине о нама од Христове мајке, Марије.“ И за нас она има исту бригу коју је имала за свог сопственог божанског Сина, који је рођен као човек од ње. Тако, Успење показује да она не напушта свет, а то је чак и оно што се каже у Тропару; Аполитикион.

Извор: Део проповеди протопрезвитера Томаса Хопка (1939-2015) за Ancient Faith Radio која је објављена 10. августа 2010. Аудио снимак и препис проповеди у целости на енглеском могу се наћи на сајту радија.
Превод: Зоран Матић