Dr Milan Ćirković je naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu, profesor na Odeljenju za fiziku Univerziteta u Novom Sadu i istraživački saradnik Instituta za budućnost čovečanstva pri Filozofskom fakultetu Oksfordskog univerziteta. Diplomirao je teorijsku fiziku na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, titulu magistra je stekao u oblasti geonauke na Državnom univerzitetu Njujorka u Stoni Bruku, gde je odbranio i doktorat iz astrofizike. Njegovi glavni istraživački interesi su u oblastima astrofizičke kosmologije, astrobiologije, analize rizika, filosofije i istorije nauke. Autor je prvog udžbenika vangalaktičke astronomije na južnoslovenskim jezicima, četiri monografije, oko 150 naučnih radova u istraživačkim časopisima i zbornicima, preko stotinu eseja, popularnih i novinskih tekstova. Prevodilac je i više knjiga iz navedenih oblasti, uključujući dela Ričarda Fajnmena, ser Rodžera Penrouza, Pola Dejvisa, Dejvida Raupa i dr. Na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu je 18. 4. 2018. održao predavanje pod nazivom: „Totalitarizam i nauka: neke istorijske pouke“. Govorilo se o nekoliko istorijskih situacija kada je totalitarni način mišljenja direktno potisnuo naučni i zašto su ova dva načina mišljenja u permanentnom sukobu. Ponajviše reči je bilo o dva totalitarna društva HH veka,naime, Trećem rajhu i SSSR-u. Nakon predavanja i diskusije sa pitanjima iz publike, porazgovarali smo sa dr Ćirkovićem još malo o ovoj temi, ali i o temama koje se tiču našeg društva, medija, obrazovanja i njegovog viđenja teologije.
Tema o kojoj si odlučio da večeras govoriš jeste ona koja se tiče totalitarizma i istorije njegovog konflikta sa naukom. Koji su to konkretni pokazatelji u današnjoj Republici Srbiji na osnovu kojih si zaključio da je o ovoj temi potrebno govoriti?
Ja ne bih naglašavao čisto lokalne aspekte tog problema jer oni na neki način predstavljaju jednu vrstu fokusa i intenziviranja nečega što, nažalost, predstavlja globalni fenomen. Ali recimo da se može ilustrovati na primerima koje vidimo kod nas: na primer, vidimo u kojoj meri je prisutna tendencija da se ljudi orijentišu ne u skladu sa naučnim činjenicama i empirijskim istraživanjima, nego u skladu sa izjavama poznatih ličnosti. Recimo, po pitanjima vakcinacije: ispostavlja se da vrlo često nekakve ličnosti iz sveta estrade imaju veći uticaj na odluke mladih roditelja nego što to imaju dobro utemeljena medicinska istraživanja. To je stvar koja, u kontekstu širenja tog antivakcinacijskog pokreta koji predstavlja jednu od manifestacija pseudonauke, istovremeno pokazuje u kojoj meri smo mi spremni da, iz raznoraznih razloga, skrajnemo i gurnemo pod tepih stvari koje su jednostavno empirijska istina, zarad ovakvih ili onakvih društvenih tendencija, trendova, mode (u krajnjoj instanci) i drugih pojava koje su suštinski iracionalne. U Srbiji je to, nažalost, najočiglednije. S druge strane, imamo pojave koje su potencijalno opasne: razvijanje različitih kultova većih ili manjih vođa (u zavisnosti na kom nivou i u kojoj oblasti), počevši od svakodnevne politike, pa nadalje; to još uvek nije opasno u onoj meri u kojoj je to bilo u zaista velikim totalitarnim sistemima prošlosti, ali postoji jedna mera latentne opasnosti da se, malo po malo, sklizne iz ovog sadašnjeg sistema koji bih ja okarakterisao kao autoritarni, u pravcu sistema koji bi bio mnogo represivniji i koji bi imao totalitarne karakteristike. Na sličan način, problemi koje imamo, između ostalog, sa školskim programima na jednoj strani i, na drugoj strani, problemi koje imamo sa pojavama kao što su, rekao bih, jedna vrsta podsmešljivog i cinično omalovažavajućeg stava koji se često u javnosti, posebno u medijima, svesno protura u pogledu nekih relativno elementarnih građanskih i ljudskih prava – takođe je jedna stvar koja na neki način erodira, pre svega, građanske vrednosti i branu koju bi demokratske institucije trebalo da čine prema pojavama autoritarizma i totalitarizma. Manipulacija medijima je svakodnevna činjenica. U Srbiji se ljudi mire sa idejom da je normalno da, recimo, stranačke elite kontrolišu medije, što naravno nije normalno i naravno da je za osudu gde god se pojavi (potpuno nezavisno od toga da li mogu da se pronađu lošiji primeri u drugim zemljama sveta). To je nespojivo sa idejama prosvetiteljstva, kritičke racionalnosti i, u krajnjoj instanci, sa idejama saznavanja i sveta i društva kroz naučni metod. Ima toga još, ali da se zadržimo na ovome…
Jedan od društvenih fenomena na čiju pogubnost, čini se, često upozoravaš jeste površna popularna nauka i novinarstvo koje takvu popularizaciju nauke publikuje. (u tvojim tekstovima se neretko pojavljuju pežorativni nazivi kao što su „neopozitivizam, „novinarska objektivnost“ itd.) Nakon što još jednom objasniš zašto se zalažeš protiv tog i takvog pristupa nauci (kao i eventualnog prikaza njegove veze sa fenomenom totalitarizma), da li bi mogao da pružiš nekakav praktičan savet ili uzor mladim novinarima preko koga će moći da izbegnu ovu aberaciju?
Pre svega, problem se destiluje na to da – iz razloga u koje ne uspevam u potpunosti da proniknem – postoji ideja među novinarima (ovde i u svetu) da je normalno da se opuštenije i labavije govori i piše o nauci i naučnim sadržajima nego o nekim drugim; da je lakše biti naučni novinar nego, na primer, sportski novinar. Mi imamo razne primere sportskih novinara: neke koji su toliko loši da služe za sprdnju i neku vrstu zabave, čak i među svojim kolegama. S druge strane, imamo primere dobrih novinara, čija je jedna od osnovnih osobina upravo da je ozbiljno upućen u materiju i da nije neko ko je nešto naučio na osnovu tri članka, nego neko se ozbiljno bavi, na primer, statistikom ili poznaje istoriju sporta i njene glavne aktere; neko ko, na kraju krajeva, razgovara sa trenerima, igračima i ustanju je da dobije izjave od svih relevantnih aktera kada je reč o nekoj utakmici ili sportskom događaju. Dakle, potrebna je velika količina znanja i napora da bi se postalo dobrim sportskim novinarom. Ja ne vidim zbog čega bi sa naukom situacija bila drugačija… Ali mnogi u medijima misle de je sasvim OK da o nauci govore i pišu ljudi kojima ne pada na pamet da ulože zaista veliki napor u to, i koji smatraju da je to nešto mnogo lakše, jednostavnije i trivijalnije. Zbog toga su ti prikazi najčeće krajnje površni i pate od sistematskih problema i grešaka koje je teško uočiti ako ne uložite napor da uđete u materiju i da obezbedite realan uvid u to o čemu govorite. To je jedna strana medalje. A druga strana medalje je činjenica da to prolazi; i ona govori da nam jepotrebna ciljna grupa medija koja raspolaže nekim nivoom naučne pismenosti (isto kao što je neophodno da raspolaže nekim nivoom sportske pismenosti da bi prosudila ko je ozbiljan sportski novinar, a ko priučeni šegrt koji lupeta nešto na osnovu tri članka koja je na internetu pročitao). Dakle, potrebno je da razvijamo naučnu pismenost, pre svega kod novinara, i za to postoje dobri presedani. Postoje ljudi koji se time ozbiljno bave, isto kao što u svetu postoje ozbiljne škole novinarstva, kampovi i seminari posvećeni isključivo tome. To kod nas, nažalost, ne postoji. Sada možemo da spekulišemo zašto… Kao što rekoh, sa tim nisam baš načisto. Problem je delimično u tome što – a to je večna tema od koje se ne da pobeći – školski programi osnovnog, a dobrim delom i srednjeg i visokog nivoa obrazovanja, vrlo često ne idu za stvaranjem naučne pismenosti, nego imaju nekakve birokratski postavljene ciljeve. Ovi ciljevi su formalni, analiziraju se kao neki „skup ishoda obrazovnog procesa“ i nekim poprilično kafkijanskim rečnikom. A mi iz toga ne vidimo da li smo i u kojoj meri zaista doprineli nastanku i razvoju naučne pismenosti što je, na kraju krajeva, preduslov za dalji rad i usavršavanje. Kao i kod svih drugih oblika pismenosti… Uzmimo računarsku pismenost. Ljudi koji ne koriste računare sigurno neće da kupuju časopise kao što su PC Press i prate emisije koje se odnose na tu temu. Dakle ti ljudi ne mogu da naprave nikakvu selekciju kvaliteta, da razdvoje „žito od kukolja“. To je ono što je nama najvažnije: da imamo jednu vrstu kritičke diskriminacije. A nemamo je iz raznoraznih razloga. Prevashodni razlog je manjkava naučna pismenost generalne publike i samih medija.
U kojoj meri je, po tvom mišljenju, filosofsko obrazovanje, kao i poznavanje kulture, istorije i jezika potrebno u borbi protiv tog i takvog populizma? Da li je prirodnonaučno obrazovanje samodovoljno na takvom zadatku?
Svakako da nije. Bez daljnjeg… To je sasvim jasno iz mnogih uglova. Poprilično je poražavajuće da mi istovremeno imamo verbalno insistiranje na svemu tomeu vreme kada imamo poprilično velike sinteze različitih oblasti znanja i čak jednu vrstu vrlo značajnih interdisciplinarnih aktivnosti koje više nisu nikakav luksuz (u smislu da se time bave ljudi koji ne znaju šta će da rade, pa se povezuju). Naprotiv. Mi imamo velike probleme koji se tiču vrlo ozbiljnih, neko će reći, alarmantnih pitanja kao što su pitanja održivog ekološkog razvoja, klimatskih promena, energetske efikasnosti, pitanja kao što su: „šta mi i u kojoj meri ostavljamo našoj deci?“. Te stvari ne mogu da se reše na nivou pojedinačnih, uskih disciplina. Ne mogu da se reše bez jednog širokog multidisciplinarnog, a ja bih rekao i multikulturnog (mada ne u onom uobičajenom smislu u kome se ta reč koristi) pristupa; ovo znači da različiti oblici koje poprima ljudska kultura i tematski i geografski moraju da učestvuju u rešavanju tih pitanja. U nekom smislu reči, ta velika pitanja su zapravo ona gde nam je najviše potreban doprinos najrazličitijih aktera, tj. aktera koji potiču svakako iz nauke i obrazovanja, ali isto tako i iz umetnosti, religije, politike itd. Da bismo to postigli moramo da imamo, u najmanju ruku, jednu vrstu najgrubljeg razumevanja onoga šta su svi ti oblici raznovrsne ljudske delatnosti, čemu služe, zašto su važni i, naravno, kako se na njih gleda u, uslovno govoreći, različitim delovima sveta.
Tu je filosofsko obrazovanje nešto što je ključno i nezamenljivo jer ono ne samo da nas uči da razdvojimo ono spomenuto „žito od kukolja“, nego nas uči i tome kakvu vrstu i koliko napora (intelektualnog, pre svega) moramo uložiti da bismo razumeli različite teme, probleme, njihov značaj i da bismo, na neki način, bili što spremniji da se nosimo sa problemima koje nosi budućnost. Ove probleme možda ne možemo da predvidimo u ovom trenutku. Nažalost, taj vid filosofskog obrazovanja koji je u najboljoj tradiciji (pomalo idealistički govoreći) ideja prosvetiteljstva, nije preterano popularan, uslovno govoreći, i nešto je što se i suviše često, iz različitih uglova, tumačilo kao jedna vrsta filosofske indoktrinacije, tj. podučavanja „kakve misli su ispravne, a kakve nisu.“ To je upravo ta loša veza koju imamo sa temom totalitarizma zato što, pre nego što se u praksi suočimo sa tim najmračnijim i najtežim aspektima totalitarnih režima, mi smo pre toga u zametku imali mogućnost da sagledamo sve te negativne posledice koje su vrlo često (mnogo više nego što se to inače smatra) neskrivene i često ih njihovi protagonisti relativno otvoreno priznaju; ovde je primer marksizma daleko najbolje proučen i najjasniji. Međutim, ljudi koji kroz tu lošu vrstu filosofskog obrazovanja prolaze su indoktrinirani na taj način da se određene posledice percipirane kao dobre ističu, a one koje su percipirane kao loše guraju pod tepih i danas je ta manipulacija, nažalost, veoma učestala. Pravo filosofsko obrazovanje mora upravo da se bori protiv toga i da nas najviše podučava, da tako kažem, racionalnom i kritičkom mišljenju, a najmanje da sledi ideju indoktrinacije i nametanja jedne vrste filosofije, ma kakva ona bila.
Iz tvojih članaka sam primetio da ti nije sasvim nepoznata misao kako nekih od znamenitijih ličnosti iz istorije teologije (poput Avgustina, Nikolaja Fjodorova ili Tejara de Šardena), tako i nekih od istaknutijih delatnika na tom polju danas (poput Hansa Kinga, Vilijema Lejn Krejga, Jovana Zizjulasa ili Ernesta Kardenala). Ovo su mislioci o kojima pišeš sa izvesnim respektom, rekao bih. Dakle, zainteresovan sam da čujem: šta je to u njihovom razmišljanju što nalaziš zanimljivim, originalnim ili čak važnim? Šta vidiš u teologiji kojom se ljudi bave na takav način?
Ono što je važno jeste da su to ljudi koji su svojim stvaralačkim radom dosegli određeni visok nivo. U nekom smislu reči bi moglo da se kaže da zaista nije važno postavljati institucijalne i administrativne barijere pred te ljude. Kako će ko da se naziva i šta će mu pisati na posetnici ili kancelariji je manje bitno u krajnjoj instanci… Eto, Tejar de Šarden nije smeo ništa da objavi dok je bio živ i nije se ni smatrao teologom (što je tek posthumno postao). U drugim slučajevima, pre ili kasnije nalazimo uvide kojim su nam značajni. Sumnjam da tu postoji nekakav algoritam. Kao što je Euklid, po legendi, rekao kralju Ptolemeju kad se ovaj žalio da je geometrija teška: ,,Nažalost, Vaše visočanstvo, nema kraljevskog puta u geometriju.“ Isto je ovde. Nema nikakvog algoritma preko koga bi mogli da kažemo šta je izvesno značajno, a pogotovu ne ono što će biti dugoročno značajno. Za jedan broj spomenutih ljudi je bilo potrebno da prođe dosta vremena, a nečija misao nije shvaćena u potpunostini do današnjeg dana (primer je Nikolaj Fjodorov). Zaista nije bitna formalna disciplinarna opredeljenost. Ono što je ključno jeste da vidimo kakvi su to uvidi, kakva misao i filosofija stoje iza toga. U nekim slučajevima, kao što je to kod Fjodorova, misao ima potencijalno revolucionarni karakter, dok u nekim drugim slučajevima postoji jedan takođe veoma bitan, ali više tehnički aspekt problema: te kontroverze, na primer, u kojima je učestvovao Vilijam Lejn Krejg i ostali koji su se bavili pitanjem metafizičke kosmologije, tj. ,,u kom smislu reči mi možemo da govorimo o nekakvim prvim principima koji stoje iza nastanka čitavog svemira“. Njihova elaboracija jeste vrlo korisna i dragocena perspektiva, ali nije nešto naročito revolucionarno. Dakle, nema opšteg pravila… Cmatram da značajni mislioci jednostavno ne dolaze uvek brzo (a često i mučno, teško ili posthumno) do izražaja. Pogotovu ako su njihove ideje ispred svog vremena. Ono što je meni zanimljivo je u kojoj meri možemo da posmatramo te perspektive kao nešto što je od vrlo praktične koristi. Kada kažem praktične, ja mislim na učestvovanje u izgradnji pogleda na svet – ne samo u smislu da se od toga, eto, nešto pravi i da se tu generiše nekakva materijalna vrednost – nego da se time izgrađuje pogled na svet koji će dovesti do održanja i unapređenja ljudskih vrednosti, kakve god one da su po svojoj prirodi. Posebno u doba kada imamo velike izazove kao što su oni koje sam malo pre spomenuo i koji na neki način prete samom opstanku čovečanstva (u slučaju klimatskih promena) i vrednosti koje smatramo bitnim i koje su nam moralna inspiracija za svaku ljudsku delatnost (pogotovu intelektualnu). U tom smislu, izgradnja takvog pogleda na svet je nešto gde ima mesta za mislioce svih orijentacija. Zato ne bih teološke mislioce posebno izdvajao u odnosu na druge. Baš naprotiv. Kao što rekoh, ti problemi su tako veliki da zahtevaju jednu vrstu interkulturne sinteze u kojoj će svoj doprinos dati ljudi iz raznih oblasti nauke, filosofije, teologije, umetnosti, politike i, u krajnjoj liniji, sporta. To je nešto oko čega bi moglo da postoji ono što matematičari zovu najmanjim zajedničkim sadržaocem koji obezbeđuje opstanak svih tih i (verovatno) nekih budućih oblika ljudske misaone – ili bilo kakve druge aktivnosti.
Šta kao naučnik prirodoslovac očekuješ od teologije, a šta kao univerzitetski radnik očekuješ od PBF-a na BU? Šta misliš da teologija može da ponudi drugim naukama, a šta PBF srpskoj naučnoj i široj društvenoj zajednici?
S jedne strane, ja sam, iz raznoraznih teorijskih i praktičnih razloga, dobrim delom za to da nastupi jedna vrsta onoga što se u diplomatiji zove detantom, tj. smanjenje tenzija koje često postoje (poput ove kontroveze „evolucija vs. kreacionizam“) i podižu se ili bez razloga, ili iz senzacionalističkih medijskih motiva. Tenzije koje postoje između jednog dela religijskih i jednog dela sekularnih mislilaca je potrebno umanjiti. Postoje teorijski razlozi: da li i u kojoj meri verujemo da se te velike oblasti saznanja koje je Guld zvao „magisterijumima“ preklapaju ili ne? Međutim, ima i veoma praktičnih razloga koji su neophodni da bi se obezbedili ne samo uslovi za jedan normalan civilizacijski dijalog, nego i za jednu vrstu društvene interakcije koja treba da ide ka rešavanju problema i smanjenju tenzija, umesto ka stvaranju novih problema i intenziviranju starih sukoba. Ima i drugih pitanja gde postoji gotovo očigledan povod za saradnju između religijskih i naučnih institucija. Postoje stvari koje su u toj meri na preseku i u vezi sa kojima i jedan i drugi način mišljenja mogu da pomognu. Jedan od imperativa te vrste je, na primer, terorizam. Naročito varijante kao što je bioterorizam… Primera radi, iskustvo sa zloglasnom japanskom eshatološkom sektom kao što je „Aum Šinrikjo“ koja je prva pokušala da iskoristi biološke agense u terorističke svrhe i za koju se plašim da nije poslednja. To je odličan primer gde je moguća saradnja religijskih institucija glavnog toka koje su na neki način pogođene dejstvom ekstremnih eshatoloških sekti i potencijalnih terorističkih organizacija sa uvidima iz naučnih disciplina kao što su psihologija, epidemiologija, analiza rizika i svih onih koje se dotiču prevencije i umanjenja opasnosti u takvim slučajevima koje ćemo teško izbeći u budućnosti s obzirom na to koliko destruktivna oružija i oruđa postaju sve jeftinija i dostupnija malim i nedržavnim akterima. Dakle, to je stvar u kojoj možemo postići vrlo širok konsenzus. Ohrabrujuće je da jedan deo ljudi to razume i na neki način poziva na upravo tu vrstu približavanja stavova i razumevanja. Aktuelni papa Franja je u više navrata isticao ne samo opasnost od ekološke destrukcije, nego i opasnost od terorizma, kao jednu od imperativnih stvari na kojima svi elementi društva treba da sarađuju. Ima još tih primera gde smatram da je vrlo pragmatično da i teorijska, apstraktna i praktična religijska misao imaju značajno mesto za prevazilaženje takvih problema.
S druge strane, kada je konkretni slučaju u pitanju, ja nisam toliko upućen u problematiku koja se tiče uloge koju, u principu, Bogoslovski fakultet i slične institucije imaju u obrazovanju. Lično mislim da tu treba obezbediti apsolutnu akademsku slobodu i slobodu organizovanja unutar akademske zajednice koja treba da bude rukovođena jedino kriterijumima kvaliteta, a ne nekakvim eksternim i ideološkim kriterijumima političke podobnosti kojih smo se nagledali u ranijim periodima. Trebalo bi da nešto, za promenu, naučimo na sopstvenim greškama, ako već ne učimo na greškama drugih. To bi moglo da rezultuje u tom, opet kažem, smanjenju tenzija i stvaranju uslova da uzmemo što ozbiljnijeg, što većeg i što jačeg učešća u nekim globalnim intelektualnim izazovima i dijalozima koji se vodeu savremenimdruštvima, a koje, nažalost, vrlo često preskačemo usled toga što imamo niz nekakvih lokalnih, gotovo bih rekao plemenskih, svađa, zadevica i sličnih problema.