Vladeta Jerotić i Miodrag Pavlović
Obilje asocijacija nudi knjiga Poetika žrtvenog obreda, koja mi se predstavlja kao spektar boja dobijen prelamanjem sunčevog zraka kroz belousijanu i gustogasovitu prizmu intelektualnog, intuitivnog, osećajnog i perceptivnog bogatstva pesnika i esejiste Miodraga Pavlovića. U koji red literature valja smestiti Pavlovićevu knjigu Poetika žrtvenog obreda? U njoj je, možda, najviše reči o arheologiji i o mitologiji, ali ona diše i etnologijom, istorijom religija i istorijom umetnosti, ogledima iz književnosti…
Ova knjiga je ipak najviše ono što joj naslov kazuje: pesnički, što će reći, samosvojan i originalan pristup, verovatno najstarijem ljudskom fenomenu: žrtvenom obredu. Svejedno da li Pavlović piše o Lepenskom viru, Megalitima i Odiseju, apostolu Pavlu, Edipu ili Helderlinu i Dostojevskom, moćna reka poetskog izlaganja glavne teme i pored deltastih račvanja osnovnog toka, pouzdano i sigurno se valja prema svome utoku – epilogu: Izlazak iz hrama.
Kakav odgovor može da pruži čovek Sfingi i njenim pitanjima? Koliko je uopšte takvih pitanja koja nam zadaje Sfinga kroz vekove? Činilo se na početku istorijskog vremena, ili najkasnije u periodu mikenske kulture, kada je Sfinga prvi put spomenuta, da pitanja nema mnogo, možda čak samo jedno. Što je istorijsko vreme više odmicalo, približavajući se našem veku i njegovom kraju, sudeći bar po pitanjima i pokušajima odgovora koje Pavlović preduzima u knjizi Poetika žrtvenog obreda, broj Sfinginih (čitaj: čovekovih) pitanja porastao je do zabrinjavajućih razmera. Ali ne povećava se samo broj pitanja, hitrih i mislenih u našeg pisca, već i broj istih takvih odgovora.
Pavlović nije filosof, ali i on poput ovog počinje da razmišlja „od početka”: od elemenata (vatra, voda, zemlja, vazduh), čovekovog iskustva sa njima i njegovog odnosa prema celini, od mogućeg značenja prvog obreda, preko raznovrsnih oblika žrtve i oslobađanja rituala u mitskoj interpretaciji, do prelaženja ritualne žrtvene strasti u jezičko umetničko delo, u književnost. Ova uzbudljiva šetnja od ranog paleolita do moderne poezije, koja se opet vraća na mitske teme, u stvari šetnja kroz eone, podstiče i šetača-čitaoca, sa pažnjom koja neprekidno raste u toku čitanja, da postavlja sebi nova pitanja, kao i da traži od sebe saglasnost ili odbijanje saglasnosti sa mogućim, uvek nenametljivim i obazrivim odgovorima koje nudi Miodrag Pavlović.
Na koju me je sopstvenu „figuru” podstakla višeznačna Pavlovićeva pirueta u knjizi Poetika žrtvenog obreda? To je bio, najpre, oprečan par sećanje–zaboravljanje, kao jedna od dve ili tri matične niti koje povezuju Pavlovićevu knjigu u jednu čvrstu celinu, obuhvatajući obred i žrtvu kao doslednu, jer i prapočetnu čovekovu potrebu za kontinuitetom svesnih i nesvesnih zbivanja. „Sećanje je veliki zahtev” – piše Pavlović – „i velika strogost, ali nije sigurno da se od njega živi, niti da se s njim dobro živi”.
Čoveku, kao jedinstvenom biću na Zemlji, a možda i u vasioni, postavljeni su neobični i nesumnjivo odgovorni i teški zadaci, kada je reč o sećanju i zaboravljanju. Jedna stara psihološka teorija, koja nam je došla iz Francuske, hoće da u zaboravljanju vidi čuvara pamćenja. Ova misao je nesumnjivo tačna. Čovek bi postao neko novo čudovište sveta kada bi sve pamtio. Pa ipak, on jeste jedno takvo čudovište, jer zaista sve pamti, samo što to pamti materija ili nesvesni duh u njemu, a ne njegova svest. Čudnovato je koliko je svesti, naizgled, potrebno malo sećanja. U svakodnevnom životu u kome je čovek zaokupljen ponavljanim konvencionalnim mislima i radnjama, ono što mu je potrebno iz magacina sećanja nije mnogo, i to mu je sasvim dovoljno da relativno uspešno izvršava manje ambiciozne zadatke koje mu društvo i koje on samom sebi postavlja.
U iole kreativnijem poslu, zahtevi naše svesti pozamašnoj zalihi sećanja veći su, da bi u originalnom stvaralaštvu kreativnih ljudi ovi zahtevi bili maksimalni. Postoje i druge izuzetne situacije u životu čoveka, kao što su stanje organizma i svesti pod uticajem visoke temperature, droge, posle traume glave, zatim su tu razni parapsihološki fenomeni i svakako mistička stanja, ali i psihoze sa halucinacijama, kada odjednom, oživi naše pamćenje dozivajući i nevoljno nepoznata, u stvari potpuno zaboravljena sećanja, često iz najranijeg detinjstva, ili iz onih perioda proteklog života u kojima smo doživeli nešto vrlo intenzivno, ali i vrlo kratko.
Već smo čuli da je sećanje velika strogost i da ono obavezuje. Na šta nas obavezuje sećanje, tj. pamćenje? Na moralnost, ako pod moralnošću razumemo i neprekinutost trajanja našeg Ja, kao i našu brigu prema istom takvom neprekinutom trajanju Ti. Oto Vajninger s pravom smatra da nema genijalnog čoveka koji nema izvanredno pamćenje. Pamćenje za Vajningera nije samo logički i etički fenomen, ono je moralno „jer jedino ono omogućuje kajanje. Svako zaboravljanje po sebi je nemoralno. Stoga pijetet jeste i propis morala: čoveku je dužnost da ništa ne zaboravi.” Ovakvi Vajningerovi zahtevi mogu izgledati preterani i namenjeni nekom drugom čoveku u nekom drugom vremenu zemaljskog postojanja. Oni su, međutim, i te kako danas potrebni kada zaboravljanje opet preuzima zlokobnu funkciju u životu pojedinca, naroda i istorijskih događaja koji su se odigravali i u narodima, nama bliskim.
Dovoljno je raspoznatljiv mučan i dug proces koji čitav jedan narod uspeva da dovede do realističkog i relativno istinitog sećanja na neki neprijatan ili i stidan protekli period njegove istorije. Pošto nije uvek poželjno biti do kraja odan, inače privlačnom teleološkom principu zbivanja u istoriji, jer neka istorijska zbivanja, nikako beznačajna i bez posledica, kao da volšebno usahnu zauvek u atemporalnosti preistorije (koja prati kao senka temporalnost istorije). Čini mi se da je opravdan Vajningerov poziv na moralnost, pre upućen pojedincu nego istoriji, pre individui nego društvu, a najviše ličnosti, kada je individua izrasla u ličnost. Sve ono, naime, što ne razumemo u istoriji i njenim neverovatnim i protivurečnim zbivanjima, i pored veoma oštroumnih, pa i privlačnih tumača istorije (Špengler, Berđajev, Tojnbi), uveren sam da možemo i moramo da razumemo kada je u pitanju lični istorijski prizor, kod nekog više, kod nekog manje dramatičan, ali uvek, kod svakog čoveka – drukčiji, nov, neponovljiv, originalan.
Onim što mit priča kada se ritual više ne razume, a što filosofska analiza (naročito presokratovaca) preuzima od mita i delimično predaje literaturi, rasplinjavajući tako sve više istorijsko i aistorijsko sećanje na obred i žrtvu, razlamajući davni celovit mozaik u niz razbijenih delova koje više niko ne zna da poveže i vrati u prvobitno jedinstvo, u ličnom naporu prisećanja, koje nekad dostigne samo dno bića, postiže se nemoguće: Ulazak u hram.
Iskrenim i poštenim, što znači i moralnim aktom silaženja u sopstveni lavirint (silaženje u sebe nije isto što i Orfejevo osvrtanje), u kome nam je jedina sigurna svetlost sećanje, mi najpre postižemo obnavljanje neprekidnosti svesti kao uslova, ne samo smisla zbivanja već i zadovoljavanja kauzalnosti, odnosno logike zbivanja. Bez ovakvog prethodnog „čišćenja vašara u individualnom nesvesnom” (Jung), svaki pristup arhetipovima kolektivno nesvesnog zbunjuje, plaši ili dezorijentiše. Bilo da je u pitanju arteficijelna teleologija, ili iznenadni i netraženi skok u akauzalnost zbivanja, bez prethodnog obnavljanja sećanja, čovek je ugrožen neurozom, psihozom ili nekom drugom bizarnom razdešenošću svoje psihe.
Poći, međutim, niz Arijadnin konac sećanja, tegoban je pa i opasan put, jer on pre svega obavezuje. Otkrivanje uvek novih dvorana u prostranom podzemlju ljudske psihe, ne upoređuje se slučajno sa arheološkim iskopavanjima, naročito onim nekog hrama. Skoro je pravilo da svaki značajni hram leži na temeljima bar dva, tri ili više slojeva nekog pređašnjeg hrama. Takav je slučaj, na primer, sa crkvom Svetog Klimenta u Rimu, ili sa crkvom Svetog Petra kod Novog Pazara. Ne bismo se iznenadili, kao što se ni Pavlović ne iznenađuje, kada bismo na dnu svakog značajnijeg hrama pronašli paleolitsku pećinu koja je već služila kao hramovni prostor, ponekad još i pećinu slikanu zadivljujućim slikama.
Kao što arheolozima pomaže njihovo istorijsko pamćenje prilikom sve dubljih kopanja, tako i hodočasniku u hram (svoga bića-koje-jeste, prema slici i prilici Onog koji je za sebe rekao: Ja sam onaj-koji-jesam!) pomaže sećanje ne samo na protekli lični život već i sećanje na osvešćeni kosmički princip. Svako prošireno sećanje ne vodi samo unazad i unutra, ono je u stvari uslov za Izlazak iz hrama.
Svako istinsko ulaženje u hram je moralni čin. Kako? Onako kako je to Oto Vajninger, Jevrejin koji je preko protestantizma pokušao da postane hrišćanin, a u stvari na najbolji način ostao u pravim judeohrišćanskim tradicijama, izrekao: preko kajanja. Kada sećanje osvetli našu prošlost (individualnu, porodičnu, nacionalnu i opštečovečansku – zastoji su mogući i česti na svakoj od onih stepenica kojima se sve dublje silazi) i kada je ona stvarno sagledana u njenim užasima i ružnoćama, ostaje ili kajanje, ili panično bekstvo iz hrama na površinu svesti, i što dalje od Njega.
Koliko je zaboravljanje normalno, možemo sada bolje da sagledamo. Kao što smo rekli, čoveku je dato, bukvalno od rođenja (istraživači prenatalne psihologije tvrde i ranije) da ništa ne zaboravlja, naročito od svega doživljenog, ali i naučenog, stečenog. Tek u pamćenju (prenatalnom ili preegzistentnom?) čovek postaje onaj-koji-jeste, i tek tada on može i treba da se manifestuje, da izađe iz sebe-hrama. Zaboravljanje, kao nameran ili nenameran akt, kao potiskivanje (a onda sa obaveznim neurotičnim povratkom potisnutog), zaboravljanje kao bolest hipohondrije, zaboravljanje kao skleroza, nemoralan je akt čoveka koji odriče Biće, kome je pre do ahasferskog putovanja zemljom bez ulaženja u hram i izlaženja iz hrama. Sećanje praćeno kajanjem, čišćenje je sebe mikrokosmosa i tek tada davanjem sebe drugima, delima milosrđa bez ikakvih drugih žrtava – Izlazak je to iz hrama.
Onaj čovek koji je, darom Neba, od bačenosti u svet, stigao na Put (Tao) više puta u toku svoga života izlazi i ponovo ulazi u Hram. Ako dostigne u nekom trenutku „peak experience”, oseća se kao da je svuda u hramu, kao da je sve hram. Hristove reči o razaranju Hrama i ponovnom njegovom podizanju posle tri dana, alegorija je bliska svakom mističaru. Osim vrhunskih mističara, međutim, svim drugim ljudima neophodan je i jedan vidljiv hram. Možda je u pravu Pavlović kada misli da su i hrišćanstvo i budizam bili na početku nehramovne religije. Pavlović čak kaže da je Hristos imao odbojan odnos prema hramovima, jer je čovek sam glavna hramovna institucija.
Očevidno je, ipak, da čovek, slab i nemoćan kakav je najčešće, ne može bez hrama. Ovo bi mogao, istina, da kaže Mali, a ne Veliki Inkvizitor. Nije potcenjivanje čoveka, ipak, kada se kaže da je čovek oduvek imao potrebu za hramom, smatram, pre svega, zato što ga je vidljiv hram podsećao na nevidljiv Hram. Hram je mesto obrednog okupljanja, saborne liturgije, obrednog čina žrtvovanja i prihvatanja žrtve, jednom rečju, hram je mesto sećanja u ime Sećanja, sećanja radi kajanja, odnosno poništavanje zaboravljanja koje vodi u ništavilo bezimenosti i bezobličnosti. Svako ulaženje u hram je šansa da se u Hram stvarno i uđe, u Hram u kome se ništa ne zaboravlja, jer sve u njemu ima svoje značenje i smisao. Slično i Miodrag Pavlović završava svoju nadahnutu knjigu Poetika žrtvenog obreda, koja je i mene zagrejala za ovakvo pisanje, sledećim rečima:
„Čuvanje obrednosti koju čovek poznaje od ranih časova svoje preistorije, kao i obnavljanje sakralne forme, daje jednu stabilnost sakralnom aspektu života.”
Bez sakralnog vida u životu, profani vid (bukvalno onaj „koji se nalazi van hrama”) izgubio bi svaki smisao svog postojanja.
Izvor: Vladeta Jerotić, Odškrinuta vrata. Miodrag Pavlović, Beograd 2011, str. 46–53.
