Pomenuta je granica; vrtlog kao metaforički efekat događanja onog graničnog kockarske (pa i svake druge strašću nabujale) situacije. Metaboliku vrtloga čijom se metaforikom oslikava konfiguracija jedne strasti, Dostojevski će prikazati konkretnijim simbolom 0-e, čiju će efektivnost narativno skicirane situacije vrtloga prevesti u (i ne) samo pitanje vrednosti. Negde pred kraj romana Dostojevski će napisati:
„Šta sam ja sad? Nula.“[1]
Rulet. Točak. I u točku 0. Točak se, naravno, okreće. Za nekakvo (o)kretanje neophodna je brzina, tj. vremenski utrošak. Funkcionalnosti točka inherentna je vrednost njenog pokreta, kao i kapacitet njenog (u pokretu) održanja. Samo u pokretu će kockarski točak za kockarsku dušu predstavljati izazov. Samo dok se točak okreće, sve je (pa čak i nemoguće) moguće. Specifičnost njegove (cirkularne) dinamike odrediće specifičnost temporaliteta (kockarskog subjekta). Ključni specifikum ove dinamike je brzina. Progresivni kapacitet. Tačnije – ubrzanje. Međutim gde su granice ovog kretanja? Nisu li granice kretanja jednog točka samo temporalne? Nisu li „početak i kraj“ jedine odrednice ove igre?
Točak je po nekakvom idealizujućem obliku (i) krug. Granica je točka jedna. Međutim, njegova je granica u horizontalno određenom položaju bitno disfunkcionalna. U tom položaju kockarskog točka, glavnu će funkciju vršiti njegova osovina. Odnosno, u krajnjem ishodištu njegovog pokreta nalaziće se, zapravo, tačka. Iz nje će proisteći snaga (p)okreta; iz nje isticati vreme. Ona će biti kraj i početak; jer ona je – tačka (točka).
Brzina, kao temporalizujući efekat okretanja, nije dovoljna. Točku nije dovoljno samo da se o-kreće, već i da se (tim istim o-kretanjem) negde i nekuda kreće. Funkcionalni (ne puko pragmatički) topos vrednovanja točka je njegov pređeni put. Tako granica točka ocrtava tragove pređenog puta. I obrnuto, pređenom putu sapripada učinak pohabanosti rub(ov)a točka. Okvirom točka se formira koloplet povezujućih mogućnosti, kojim se konstituiše kretanje, kao postvareni učinak proživljujućih (uvek aktualnih) mogućnosti. Time je problem sa kockarskim (horizontalno položenim) točkom zapravo nemogućnost da se pri izraženoj neizvesnosti mogućnostima raspolaže. Nesreća kockara je (svagda potencijalno) neoprobana mogućnost i nemanje puta. Sva težnja mu je usmerena ka (totalitetom obojenom) prividu ovladavanja svim mogućnostima. Spremnost da se sve ima u trenutku, da se nikad ne bi imalo; sve se žrtvuje radi svega. „Sav moj život bio je na kocki!“, kazaće na jednom mestu Dostojevski.[2]
Ubrzanje je izmičući efekat kretnje, kojim će kockar biti prevladan; preigran. U-brzanjem (točka) će se kockarski subjekt utopiti u progresivno razoubručenje poretka (vlastitih) mogućnosti, pri čemu će (za uobičajeno stanje stvari sasvim nebitan) kockarski točak svojim mehanizmom pravila naseliti kockarsku dušu u svet izražene i po biće preteće neizvesnosti. Taj trenutak iščekivanja, koji Dostojevski poredi sa osećanjem pada (madam Blanchard) na zemlju,[3] je upravo onaj trenutak zbog kojeg će Faust („kasnije“) izgubiti opkladu, kada kaže: „Werd’ ich zum Augenblicke sagen: Verweile doch! Du bist so schön!“;[4]tek tada će časovnik zastati, kazaljka pasti i vreme za njega prestati. To će biti samo onaj trenutak užitka, zbog kojeg će momenat smrti biti tako izvestan i blizu. Ujedno i opasan i poželjan; uzbudljiv i zastrašujući. Okret kockarskog točka je zapravo okret uživalačke potrage. Okret šanse da još jednom užitak izmakne. Da se u izmicanju (pred okom) celinom (telesnog) bića uživa. Točak će preuzeti ulogu vremena u svrhu reanimiranja propalih životnih priča. U to ime svakoj strasti sklonost. Odnosno, točak će mehanički (i po pravilu) ponuditi uvek još jednu „životnu priliku“, dok će se vlastiti život (kockara) žrtvovati kao ulog. Ovladaće vremenitost, a naličjem (pri ubrzanju) poleta projavljivaće se (pri usporenju) njemu pod-noseći teret (mogućnosti). I tako u krug…
…oko tačke (pre)okreta.
Tačka je simbol; ona je nekakvo (bezuporišno) polje. Samom svojom simboličkom pregnantnošću tačka je topika diferencijala; temelj antinomije. Ona se uvek iznova konstituiše samom sobom: kao polje prelaska i kao sam prelazak. Otuda se svako njeno simboličko tumačenje može preobraziti u njen (isto tako simbolički) antipod.[5] Njom izvire nešto kompozitno, ujedinjujuće i sabirajuće, ali ujedno i nešto negirajuće i samourušavajuće. U nju je se lako zagledati, ali je teško nad njom se zamisliti, misleno zadržati. U svojoj grafičkoj prostoti, tačka (ponajpre) ovladava onim čovekovim najčistijim – okom. Kao takva, ona može biti samo viđena i (grafički) nedeljiva. Zbog toga njena deljivost (a samim tim i mnoštvenost) počiva na njenoj (apstraktnoj) naknadnosti; ujedno, porobljenosti viđenja. Zapravo, svako (kakvo takvo) mišljenje polazi iz (njegove) porobljenosti, koja je ponajpre porobljenost oka (i okom). Ideja je da se čovek mišljenjem distancira. Širina (sukcesivnih momenata obuhvatanja) pogleda biva suspendovana punktualnom preseku misaonog započinjanja. U toj tački preseka (oka tačke) započinje mišljenje, diferenciranje (gledanja i viđenja).
Logici punktualnog (ras)prostiranja sapripada dinamika čoveka u nastajanju; tj. kontinualna punktualnost (metaforički) odražava samu logiku razvoja. Logika tog upravljajućeg razvoja bila bi logika kontinuuma. Izlomljenog i beskonačno deljivog. To je zapravo ono u tački mislivo. Njena beskonačna deljivost; tj. nemogućnost da se grafički očigledna činjeničnost obujmi, shvati. Pojmovno tronizuje. To bi bio (p)okret (oka) uma.
* * *
Dakle, tačka je (kontinuirano) beskonačno deljivo polje. Ono što prevladava ovu deljivost bila bi sama in actu μεταφορά. Samo je -φορά jedno kretanje (Be-weg-ung), dok bi ono μετα- (pre)konfigurisalo samu promenu tog istog kretanja. Zbog toga je tačka i polje (metaforički izraženo) čovekovog nepoklapanja sa samim sobom; polje zadobijanja (u tragovima) identiteta. To je tačka nemira i stalnog pomeranja. Čovek je čovek samo ako je u prelazu, u kretnji. Odnosno – u pokretu. Svakako – u kontinuitetu. Čovekom se postaje; kao onaj koji je ujedno sposoban da podnese prazninu, ali i da je (metaforizujući) nadiđe, preko nje (ali ne i bez nje) pređe. Da preživi smrt. U suprotnom će ostati nula, ili samo jedinica. Broj i statistička beleška. Sopstvenim postojanjem osetiće ništavnost i (patetično rečeno) besmislenost; u najboljem slučaju, događaće se recidiv smisla u onom παρα (=mimo -φορά). Kretaće se, ali će za svojim i dinamici sapripadnom identitetu tragati u paradinamičkim ogledima volšebnih mehanizama sveta. Ideologijama. Strasti će biti samo jedne od njihovih posledica. Prema tome, živeti nije dovoljno, preživeti još manje. Bitno je (u životu) kretati se. Kako? Dostojevski nastavlja:
„Šta sam ja sad? Nula. A šta mogu da budem sutra? Sutra mogu da vaskrsnem iz mrtvih i da počnem ponovo da živim! Mogu još da otkrijem čoveka u sebi, sve dok sasvim ne propadne!“[6]
Čovek (između ostalog) govori. Da bi govorio, mora biti nekako živ. Smrt je uvek potencijalna nemost; tragična zagubljenost mogućnosti da se reč izgovori; da se (nečija) reč čuje. Aktom samorefleksije reč smisaono (manje ili više) konstituiše (uvek nečiji) život u nastajanju. Tako je reč (drugog) inicijalno reč koja organizuje. Putevi te organizacije su putevi postepenog inkorporiranja reči; reči koja postaje telo i obrnuto. Međutim, reč nije dovoljno samo čuti. Štaviše, nedovoljno je samo slušati. Zgodno je setiti se na ovom mestu reči Jakovljeve poslanice: „Jer ako ko sluša reč a ne tvori, on je sličan čoveku koji gleda lice tela svojega u ogledalu; jer se ogleda, pa otide, i odmah zaboravi kakav beše.“[7] Puka percepcija (akustičkog) efekta reči je nedovoljna; neophodna je (kao što kaže pisac poslanice) njena tvorba. Tvorba reči. Odnosno, neophodno je o(p)stati pred ogledalom. Ne (moći) pobeći; dozvoliti da se ogledalnim (tj. refleksivnim) oblikovanjem progresivno zadobije polje relacija; raz-maknutost. Razmaknutost u odnosu na inicijalnu zaokupljenost (prirodno) predodređenog i neophodnog privida. Tako ono tvorbeno (vlastite) reči uvek započinje ogledalnim efektom (sa)preplitanja lica i naličja reči (drugog). Dinamika i sa njom struktura ove ogledalne raz-maknutosti protkana je spektrom različitih momenata jednog kontinuuma. Kao što smo rekli, kontinuum je stvar prostornosti, a prostornost stvar kretanja. Međutim, kretanju ovde ne pripada ideja naknadnog od-meravanja, već rasprostiranja poljem simultanih događanja disparantno sučeljenih momenata razvoja. Povezivanjem ovih momenata u funkcionalnu (smislu pripadajuću) celinu odigrava se čitava razvojna drama čovekovog življenja.
Otkrivati „čoveka u sebi, sve dok sasvim ne propadne“ analogno je opstajati pred ogledalom (drugog), tj. (p)osta(ja)ti prisutnim. Ujedno, postajati čovekom je paradoksalno određeno dinamikom njemu sapripadnog gubitka. Reciprocitet je neminovan. Zadobiti ga je, zapravo, (raz)otkriti; ogoliti ga (od privida); osloboditi i rasteretiti. Napokon – od-moriti. „Menjajući se odmara (se)…“, kaže Heraklit u fragmentu 84. Tvorba reči će se upravo događati u čoveku datoj mogućnosti da se prepustivši promenljivoj datosti fenomena opusti. Prepustivši se doživljaju neposrednosti bića čoveku će se podariti mogućnost da se poigra, odnosno da se učestvujući u zbivanju pod-ležećeg logosa odmori, i što je najbitnije, da se opustivši obraduje; da doživi (stari nemci bi rekli) die Gelassenheit. Ne samo neminovnost nužnosti i tereta. To bi bio put čovekovog (u zrenju) razvoja, ali, i na njemu trag onog (u čoveku još) neotkrivenog.
* * *
Dostojevski se u stvarnosti kockao. Uprkos tome, umeo je da stvara. Da, kao što rekosmo, tvori reč. Pisanje je nesporno. Pitanje je uvek kako. Međutim ovome „kako“ neretko prethodi i zašto, „čemu“. Pisanjem se Dostojevski služio, ne samo kao pisac, već kao čovek. Pisanjem je u neposrednosti doživljaja kockarskog poraza dopuštao sebi novu šansu. Novi život. Hteo je da živi, da se oslobodi. Da živeći proživi, da proživljavajući oživi. Imao je osećaj za tajnu; predosećao je buduće, novo. Naravno, ne treba ga idealizovati, ali ga treba čitati. Čitati i sa njim misliti. Ponekad slušati. I on je bio čovek nesporno talentovan da čuje, oseti; neobične sposobnosti da osluškujući vrevu (bučno preteće) stvarnosti prevodi u svet (često njemu specifično nedovršene) priče. Upravo je zbog toga preigravanje vremenitosti bila njegova opsesija i radost. Opsesija da zorni fakticitet bića i vremena rekonstituiše, da ga razigravajući što je moguće više rekonfiguriše. Kockar je uvek u vrtlogu, igrač je u igri. Kockar uvek nekako vremenuje, igrač najpre (igrajući) živi. Kockar dobijajući uvek gubi, igrač i gubeći igrajući dobija. Kockar iznova umire, igrač ponovo oživljuje. Kockar konačno i umire, igrač bi da vaskrsne. Može li kockar postati igrač?
„Ali… zašto ne bih mogao da vaskrsnem? Jeste, treba samo jednom u životu da budem razborit i strpljiv i – ništa više! Treba samo da bar jednom obuzdam svoj karakter, i da za jedan sat izmenim svoju sudbinu! Najvažniji je karakter.“[8]
[1] Kockar, str. 169.
[2] Kockar, str. 139.
[3] Kockar, str. 139.
[4] Goethe, Faust, 1700.
[5] Florenski, Pavel, „SYMBOLARIUM“, u: S one strane vizije, SGlasnik, Beograd, 2008, str. 135–164.
[6] Kockar, str. 169.
[7] Jak. 1, 23–24.
[8] Kockar, str. 178.
