Поменута је граница; вртлог као метафорички ефекат догађања оног граничног коцкарске (па и сваке друге страшћу набујале) ситуације. Метаболику вртлога чијом се метафориком осликава конфигурација једне страсти, Достојевски ће приказати конкретнијим симболом 0-е, чију ће ефективност наративно скициране ситуације вртлога превести у (и не) само питање вредности. Негде пред крај романа Достојевски ће написати:
„Шта сам ја сад? Нула.“[1]
Рулет. Точак. И у точку 0. Точак се, наравно, окреће. За некакво (о)кретање неопходна је брзина, тј. временски утрошак. Функционалности точка инхерентна је вредност њеног покрета, као и капацитет њеног (у покрету) одржања. Само у покрету ће коцкарски точак за коцкарску душу представљати изазов. Само док се точак окреће, све је (па чак и немогуће) могуће. Специфичност његове (циркуларне) динамике одредиће специфичност темпоралитета (коцкарског субјекта). Кључни спецификум ове динамике је брзина. Прогресивни капацитет. Тачније – убрзање. Међутим где су границе овог кретања? Нису ли границе кретања једног точка само темпоралне? Нису ли „почетак и крај“ једине одреднице ове игре?
Точак је по некаквом идеализујућем облику (и) круг. Граница је точка једна. Међутим, његова је граница у хоризонтално одређеном положају битно дисфункционална. У том положају коцкарског точка, главну ће функцију вршити његова осовина. Односно, у крајњем исходишту његовог покрета налазиће се, заправо, тачка. Из ње ће проистећи снага (п)окрета; из ње истицати време. Она ће бити крај и почетак; јер она је – тачка (точка).
Брзина, као темпорализујући ефекат окретања, није довољна. Точку није довољно само да се о-креће, већ и да се (тим истим о-кретањем) негде и некуда креће. Функционални (не пуко прагматички) топос вредновања точка је његов пређени пут. Тако граница точка оцртава трагове пређеног пута. И обрнуто, пређеном путу саприпада учинак похабаности руб(ов)а точка. Оквиром точка се формира колоплет повезујућих могућности, којим се конституише кретање, као постварени учинак проживљујућих (увек актуалних) могућности. Тиме је проблем са коцкарским (хоризонтално положеним) точком заправо немогућност да се при израженој неизвесности могућностима располаже. Несрећа коцкара је (свагда потенцијално) неопробана могућност и немање пута. Сва тежња му је усмерена ка (тоталитетом обојеном) привиду овладавања свим могућностима. Спремност да се све има у тренутку, да се никад не би имало; све се жртвује ради свега. „Сав мој живот био је на коцки!“, казаће на једном месту Достојевски.[2]
Убрзање је измичући ефекат кретње, којим ће коцкар бити превладан; преигран. У-брзањем (точка) ће се коцкарски субјект утопити у прогресивно разоубручење поретка (властитих) могућности, при чему ће (за уобичајено стање ствари сасвим небитан) коцкарски точак својим механизмом правила населити коцкарску душу у свет изражене и по биће претеће неизвесности. Тај тренутак ишчекивања, који Достојевски пореди са осећањем пада (madam Blanchard) на земљу,[3] је управо онај тренутак због којег ће Фауст („касније“) изгубити опкладу, када каже: „Werd’ ich zum Augenblicke sagen: Verweile doch! Du bist so schön!“;[4]тек тада ће часовник застати, казаљка пасти и време за њега престати. То ће бити само онај тренутак ужитка, због којег ће моменат смрти бити тако известан и близу. Уједно и опасан и пожељан; узбудљив и застрашујући. Окрет коцкарског точка је заправо окрет уживалачке потраге. Окрет шансе да још једном ужитак измакне. Да се у измицању (пред оком) целином (телесног) бића ужива. Точак ће преузети улогу времена у сврху реанимирања пропалих животних прича. У то име свакој страсти склоност. Односно, точак ће механички (и по правилу) понудити увек још једну „животну прилику“, док ће се властити живот (коцкара) жртвовати као улог. Овладаће временитост, а наличјем (при убрзању) полета пројављиваће се (при успорењу) њему под-носећи терет (могућности). И тако у круг…
…око тачке (пре)окрета.
Тачка је симбол; она је некакво (безупоришно) поље. Самом својом симболичком прегнантношћу тачка је топика диференцијала; темељ антиномије. Она се увек изнова конституише самом собом: као поље преласка и као сам прелазак. Отуда се свако њено симболичко тумачење може преобразити у њен (исто тако симболички) антипод.[5] Њом извире нешто композитно, уједињујуће и сабирајуће, али уједно и нешто негирајуће и самоурушавајуће. У њу је се лако загледати, али је тешко над њом се замислити, мислено задржати. У својој графичкој простоти, тачка (понајпре) овладава оним човековим најчистијим – оком. Као таква, она може бити само виђена и (графички) недељива. Због тога њена дељивост (а самим тим и мноштвеност) почива на њеној (апстрактној) накнадности; уједно, поробљености виђења. Заправо, свако (какво такво) мишљење полази из (његове) поробљености, која је понајпре поробљеност ока (и оком). Идеја је да се човек мишљењем дистанцира. Ширина (сукцесивних момената обухватања) погледа бива суспендована пунктуалном пресеку мисаоног започињања. У тој тачки пресека (ока тачке) започиње мишљење, диференцирање (гледања и виђења).
Логици пунктуалног (рас)простирања саприпада динамика човека у настајању; тј. континуална пунктуалност (метафорички) одражава саму логику развоја. Логика тог управљајућег развоја била би логика континуума. Изломљеног и бесконачно дељивог. То је заправо оно у тачки мисливо. Њена бесконачна дељивост; тј. немогућност да се графички очигледна чињеничност обујми, схвати. Појмовно тронизује. То би био (п)окрет (ока) ума.
* * *
Дакле, тачка је (континуирано) бесконачно дељиво поље. Оно што превладава ову дељивост била би сама in actu μεταφορά. Само је -φορά једно кретање (Be-weg-ung), док би оно μετα- (пре)конфигурисало саму промену тог истог кретања. Због тога је тачка и поље (метафорички изражено) човековог непоклапања са самим собом; поље задобијања (у траговима) идентитета. То је тачка немира и сталног померања. Човек је човек само ако је у прелазу, у кретњи. Односно – у покрету. Свакако – у континуитету. Човеком се постаје; као онај који је уједно способан да поднесе празнину, али и да је (метафоризујући) надиђе, преко ње (али не и без ње) пређе. Да преживи смрт. У супротном ће остати нула, или само јединица. Број и статистичка белешка. Сопственим постојањем осетиће ништавност и (патетично речено) бесмисленост; у најбољем случају, догађаће се рецидив смисла у оном παρα (=мимо -φορά). Кретаће се, али ће за својим и динамици саприпадном идентитету трагати у парадинамичким огледима волшебних механизама света. Идеологијама. Страсти ће бити само једне од њихових последица. Према томе, живети није довољно, преживети још мање. Битно је (у животу) кретати се. Како? Достојевски наставља:
„Шта сам ја сад? Нула. А шта могу да будем сутра? Сутра могу да васкрснем из мртвих и да почнем поново да живим! Могу још да откријем човека у себи, све док сасвим не пропадне!“[6]
Човек (између осталог) говори. Да би говорио, мора бити некако жив. Смрт је увек потенцијална немост; трагична загубљеност могућности да се реч изговори; да се (нечија) реч чује. Актом саморефлексије реч смисаоно (мање или више) конституише (увек нечији) живот у настајању. Тако је реч (другог) иницијално реч која организује. Путеви те организације су путеви постепеног инкорпорирања речи; речи која постаје тело и обрнуто. Међутим, реч није довољно само чути. Штавише, недовољно је само слушати. Згодно је сетити се на овом месту речи Јаковљеве посланице: „Јер ако ко слуша реч а не твори, он је сличан човеку који гледа лице тела својега у огледалу; јер се огледа, па отиде, и одмах заборави какав беше.“[7] Пука перцепција (акустичког) ефекта речи је недовољна; неопходна је (као што каже писац посланице) њена творба. Творба речи. Односно, неопходно је о(п)стати пред огледалом. Не (моћи) побећи; дозволити да се огледалним (тј. рефлексивним) обликовањем прогресивно задобије поље релација; раз-макнутост. Размакнутост у односу на иницијалну заокупљеност (природно) предодређеног и неопходног привида. Тако оно творбено (властите) речи увек започиње огледалним ефектом (са)преплитања лица и наличја речи (другог). Динамика и са њом структура ове огледалне раз-макнутости проткана је спектром различитих момената једног континуума. Као што смо рекли, континуум је ствар просторности, а просторност ствар кретања. Међутим, кретању овде не припада идеја накнадног од-меравања, већ распростирања пољем симултаних догађања диспарантно сучељених момената развоја. Повезивањем ових момената у функционалну (смислу припадајућу) целину одиграва се читава развојна драма човековог живљења.
Откривати „човека у себи, све док сасвим не пропадне“ аналогно је опстајати пред огледалом (другог), тј. (п)оста(ја)ти присутним. Уједно, постајати човеком је парадоксално одређено динамиком њему саприпадног губитка. Реципроцитет је неминован. Задобити га је, заправо, (раз)открити; оголити га (од привида); ослободити и растеретити. Напокон – од-морити. „Мењајући се одмара (се)…“, каже Хераклит у фрагменту 84. Творба речи ће се управо догађати у човеку датој могућности да се препустивши променљивој датости феномена опусти. Препустивши се доживљају непосредности бића човеку ће се подарити могућност да се поигра, односно да се учествујући у збивању под-лежећег логоса одмори, и што је најбитније, да се опустивши обрадује; да доживи (стари немци би рекли) die Gelassenheit. Не само неминовност нужности и терета. То би био пут човековог (у зрењу) развоја, али, и на њему траг оног (у човеку још) неоткривеног.
* * *
Достојевски се у стварности коцкао. Упркос томе, умео је да ствара. Да, као што рекосмо, твори реч. Писање је неспорно. Питање је увек како. Међутим овоме „како“ неретко претходи и зашто, „чему“. Писањем се Достојевски служио, не само као писац, већ као човек. Писањем је у непосредности доживљаја коцкарског пораза допуштао себи нову шансу. Нови живот. Хтео је да живи, да се ослободи. Да живећи проживи, да проживљавајући оживи. Имао је осећај за тајну; предосећао је будуће, ново. Наравно, не треба га идеализовати, али га треба читати. Читати и са њим мислити. Понекад слушати. И он је био човек неспорно талентован да чује, осети; необичне способности да ослушкујући вреву (бучно претеће) стварности преводи у свет (често њему специфично недовршене) приче. Управо је због тога преигравање временитости била његова опсесија и радост. Опсесија да зорни фактицитет бића и времена реконституише, да га разигравајући што је могуће више реконфигурише. Коцкар је увек у вртлогу, играч је у игри. Коцкар увек некако временује, играч најпре (играјући) живи. Коцкар добијајући увек губи, играч и губећи играјући добија. Коцкар изнова умире, играч поново оживљује. Коцкар коначно и умире, играч би да васкрсне. Може ли коцкар постати играч?
„Али… зашто не бих могао да васкрснем? Јесте, треба само једном у животу да будем разборит и стрпљив и – ништа више! Треба само да бар једном обуздам свој карактер, и да за један сат изменим своју судбину! Најважнији је карактер.“[8]
[1] Kockar, str. 169.
[2] Kockar, str. 139.
[3] Kockar, str. 139.
[4] Goethe, Faust, 1700.
[5] Florenski, Pavel, „SYMBOLARIUM“, у: S one strane vizije, SGlasnik, Beograd, 2008, str. 135–164.
[6] Kockar, str. 169.
[7] Јак. 1, 23–24.
[8] Kockar, str. 178.
