Tumačenje molitve Oče naš

Oče naš, koji si na nebesima

On je naš Otac. Nema ničeg stvarnog u nama što ne dolazi od njega. Mi pripadamo njemu. On voli nas, budući da voli sebe a mi smo njegovi. Međutim, on je naš Otac koji je na nebesima – ne na drugom mestu. Ukoliko smatramo da oca imamo ovde dole, to nije on, to je lažni bog. Mi ne možemo napraviti ni jedan korak ka njemu. Mi ne hodamo vertikalno. Možemo jedino da okrenemo naše oči ka njemu. Nema potrebe da tragamo za njim, samo treba da promenimo pravac u kom gledamo. Na njemu je da traži nas. Moramo biti srećni u saznanju da je on beskonačno iznad našeg domašaja. Tako možemo biti sigurni da zlo u nama, čak iako preplavljuje čitavo naše biće, ni na koji način ne kalja božansku čistotu, blaženstvo i savršenstvo.

Da se sveti ime tvoje

Bog jedini ima moć da sebe imenuje. Njegovo ime je neizgovorljivo za ljudske usne. Njegovo ime je njegova reč. A to je Reč Božija. Ime bilo kog bića je posredovanje između ljudskog duha i tog bića; to je jedino sredstvo pomoću kojeg ljudski duh može da shvati nešto o biću koje je odsutno. Bog je odsutan. On je na nebesima. Za čoveka jedina mogućnost da ostvari pristup k njemu je kroz njegovo ime. Ono je posrednik. Čovek ima pristup ovom imenu, iako je ono takođe i transcendentno. Ono sija u lepoti i poretku sveta i ono sija u unutrašnjoj svetlosti ljudske duše. Ovo ime je svetost sama; nema svetosti izvan njega; zato nema potrebe da se ono sveti. Tražeći za njega da se sveti mi tražimo nešto što (već) postoji večno, sa punom i potpunom stvarnošću, tako da ga mi ne možemo niti uvećati niti ga smanjiti, čak ni beskonačnim usitnjavanjem. Tražiti da bude nešto što već jeste, nešto što jeste realno, neizostavno, večno, sasvim nezavisno od naše molitve, to je savršena molba. Mi ne možemo sprečiti sebe da želimo. Mi smo napravljeni od želje; ali želja koja nas prikiva dole za ono što je imaginarno, privremeno, sebično, ukoliko je nateramo da u potpunosti pređe u ovu molbu, može da postane poluga koja nas istrže iz imaginarnog u realno i iz vremena u večnost, da bi nas uzdigla pravo iz zatvora sopstva.

Da dođe carstvo tvoje

Ovo se odnosi na nešto što treba da se ostvari. Na nešto što još uvek nije ovde. Carstvo Božije znači potpunu ispunjenost čitave duše inteligentnog bića Duhom Svetim. Duh diše gde hoće. Mi možemo samo da ga pozovemo. Ne smemo čak ni da pokušamo da ga pozovemo na određen i naročit način da poseti nas ili nekog drugog posebno, ili čak uopšteno sve, moramo samo da ga pozovemo čisto i jednostavno, tako da je naša misao o njemu priziv, čežnjivi vapaj. To je kao kad je neko ekstremno žedan, bolestan od žeđi. On tada više ne misli o aktu pijenja u odnosu na sebe samog, niti čak o aktu pijenja uopšte. On misli tek na vodu, na stvarnu vodu kao takvu, ali slika vode je kao vapaj iz celog našeg bića.

Neka bude volja tvoja

Mi smo jedino apsolutno, nepogrešivo sigurni u pogledu volje Božije koja se tiče prošlosti. Sve što se dogodilo, šta god to bilo, u skladu je sa voljom svemogućeg Oca. Pojam svemoguće sile to podrazumeva. Budućnost takođe, šta god da bi mogla da sadrži, jednom kada dođe, doći će u saglasnosti sa voljom Boga. Mi ne možemo da nešto dodamo niti da išta oduzmemo od ove usaglašenosti. U ovom članu, zato, nakon uzleta naše želje ka mogućem, mi opet ponovo tražimo ono što jeste. Ovde se, međutim, ne brinemo oko jedne večne realnosti kao što je svetost Reči, nego oko onoga što se dešava u poretku vremena. Ipak mi se molimo za nepogrešivu i večnu usaglašenost svega u vremenu sa voljom Boga. Nakon što smo, u svojoj prvoj molbi, našu želju otrgli iz vremena da bi je prikovali za večnost, preobražavajući je time, vraćamo se sada toj želji koja je i sama postala u izvesnoj meri večna, da bismo je još jednom primenili na vreme. Nakon toga se naša želja probija kroz vreme da bi pronašla večnost iza njega. To je ono do čega dolazi kada znamo kako da svaku ostvarenu činjenicu, šta god ona bila, učinimo objektom želje. Ovde imamo nešto sasvim različito od rezignacije. Čak je i reč prihvatanje suviše slaba. Mi moramo želeti u pogledu svega što se dogodilo da je trebalo da se dogodi baš to i ništa drugo. Tako treba da činimo, ne zbog toga što je ono što se desilo dobro u našim očima, nego zbog toga što je Bog to dozvolio, i zbog toga što je pokornost toka događaja Bogu, u sebi apsolutno dobro.

I na zemlji kao na nebu

Udruživanje naše želje sa svemogućom voljom Boga trebalo bi da bude prošireno na duhovne stvari. Naši sopstveni duhovni usponi i padovi, kao i onih bića koja volimo, trebalo bi, čini se, da imaju veze sa drugim svetom, ali oni su takođe događaji koji se odigravaju ovde dole, u vremenu. Iz tog razloga oni su detalji u ogromnom moru događaja i izručeni su u okean povinujući se na neki način volji Boga. Pošto su se naši neuspesi u prošlosti dogodili, trebalo bi i da želimo (da se jeste dogodilo) to što je trebalo da se desi. Moramo da produžimo ovu želju u budućnost, za dan kada će ona postati prošlost. Ovo je neophodna ispravka molbe da dođe carstvo Božije. Moramo odseći sve ostale želje radi naše želje za večnim životom, ali trebalo bi da sam večni život želimo sa odricanjem. Ne smemo čak da postanemo ni vezani za nevezanost. Vezanost za spasenje je čak opasnija nego (svaka) druga. Moramo da mislimo o večnom životu kao što neko misli o vodi kada umire od žeđi, i ipak u isto vreme moramo želeti da mi i naši voljeni radije budemo lišeni ove vode nego da je primimo u izobilju uprkos Božijoj volji, kada bi tako nešto bilo zamislivo.

Tri prethodne molbe odnose se na tri ličnosti Trojice, Sina, Duha i Oca, a takođe i na tri podele vremena, sadašnjost, budućnost, i prošlost.

Hleb naš nasušni daj nam danas [hleb koji je natprirodan – Post 6, 5]

Hristos je naš hleb. Mi možemo da tražimo samo da ga imamo sad. Zapravo on je uvek tu na vratima naših duša, želeći da uđe unutra, premda ne iznuđuje našu saglasnost. Ako se mi složimo sa njegovim ulaskom, on ulazi; neposredno čim smo prestali da ga želimo, on je otišao. Mi ne možemo obavezati našu volju danas za sutra; ne možemo napraviti sa njim ugovor po kome će on sutra biti u nama, čak i uprkos nama samima. Naš pristanak na njegovo prisustvo je isto što i njegovo prisustvo. Pristanak je akt; on može biti jedino aktuelan, a to znači u sadašnjosti. Nama nije data volja koja može biti primenjena na budućnost. Sve što nije efektivno u našoj volji je imaginarno. Efektivni deo naše volje istovremeno ima svoj efekat; njegova efektivnost ne može biti razdvojena od njega samog. Efektivni deo naše volje nije napor, koji je usmeren na budućnost. On je pristanak; on je bračno „da“. „Da“ izgovoreno u sadašnjem trenutku i za sadašnji trenutak, ali govoreno kao večna reč, jer ono je pristanak na jedinstvo Hrista sa večnim delom naše duše.

Hleb je za nas neophodnost. Mi smo bića koja neprestano crpu svoju energiju od spolja, jer čim je primimo trošimo je kroz napor. Ukoliko naša energija nije obnovljena svakodnevno postajemo nemoćni i nesposobni za pokret. Pored stvarne hrane, u bukvalnom smislu reči, svi podsticaji su takođe izvor energije za nas. Novac, ambicija, očekivanja, ukrašavanja, slava i znamenitost, moć, naši voljeni, sve što nas postavlja u sposobnost za delovanje je kao hleb. Ukoliko neka od ovih vezanosti prodre u nas dovoljno duboko da bi dosegla vitalno korenje naše telesne egzistencije, njen gubitak bi mogao da nas slomi i da čak prouzrokuje našu smrt. Ovo se zove umiranje od ljubavi. To je slično kao umiranje od gladi. Svi ovi objekti privezanosti uzeti zajedno sa hranom, u običnom smislu reči, čine svagdašnji hleb ovoga sveta. Da li ćemo ga imati ili ne to u potpunosti zavisi od okolnosti. U pogledu okolnosti mi ne treba da tražimo ništa osim da budu u skladu sa voljom Boga. Ne treba da se molimo za zemaljski hleb.

Postoji transcendentna energija čiji je izvor na nebesima, i koja se uliva u nas čim mi to poželimo. Ovo je stvarna energija; ona obavlja radnje posredstvom naših duša i naših tela.

Za ovu hranu treba da se molimo. U momentu iskanja, i kroz samu činjenicu da je zahtevamo, mi znamo da će nam je Bog dati. Trebalo bi da budemo nesposobni da bez nje prođemo i jedan dan, jer kada naši postupci zavise jedino od zemaljskih energija, potčinjenih nužnosti ovoga sveta, mi smo nesposobni da mislimo i činimo išta osim onog što (čine) i drugi. Instikt samoočuvanja čini da ovo nastavljanje osećamo kao nužnost, i verujemo da je nužnost ispravna. Slični smo prosjaku koji je rekao Taliranu: „Gospodine, moram da živim,“ i kome je Taliran odgovorio: „Ja ne uviđam da je to nužnost.“ Naša ličnost u potpunosti zavisi od spoljašnjih okolnosti koje imaju neograničenu moć da je slome. Ali mi bismo pre umrli nego da ovo priznamo. Sa naše tačke gledišta ravnoteža sveta je kombinacija okolnosti uređena tako da naša ličnost ostane netaknuta i da se čini kako pripada nama. Sve okolnosti iz prošlosti koje su ranile našu ličnost izgledaju nam kao poremećaji ravnoteže koja neizostavno treba da bude popravljena jednog ili drugog dana preko fenomena koji će imati suprotan efekat. Mi živimo u iščekivanju takvih kompenzacija. Blizina smrti je zastrašujuća uglavnom zato što nas prisiljava da se suočimo sa saznanjem da ove kompenzacije neće doći nikad.

I oprosti nam dugove naše, kao što mi opraštamo dužnicima svojim

Oprostiti dugove je (isto što i) odreći se naše sopstvene ličnosti. To znači odreći se svega što sačinjava naš ego, bez ikakvog izuzetka. To znači znati da u egu nema ničega šta god to bilo, nikakavog psihološkog elementa ili bilo čega što spoljašnje okolnosti ne bi mogle da ponište. To znači prihvatiti istinu. To znači biti srećan zbog toga što stvari treba da stoje tako.

Reči „neka bude volja Tvoja“ impliciraju ovo prihvatanje, ukoliko ih kažemo čitavom našom dušom. To je razlog zašto nekoliko trenutaka kasnije možemo reći: „Opraštamo našim dužnicima.“

Oproštaj dugova je duhovno siromaštvo, duhovna golotinja, smrt. Ako prihvatimo smrt u potpunosti, možemo tražiti od Boga na nas opet oživi, pročišćene od zla u nama. Jer tražiti od njega da nam oprosti naše dugove je tražiti od njega da izbriše zlo u nama. Oproštaj je pročišćenje. Sam Bog nema moć da oprosti zlo koje je u nama dok ono ostaje tu. Bog će oprostiti naše dugove kada nas bude doveo u stanje savršenstva. Do tada Bog oprašta naše dugove delimično u istoj meri kao što i mi opraštamo našim dužnicima.

I ne uvedi nas u iskušenje, nego nas izbavi od zloga

Jedino iskušenje za čoveka je da bude prepušten sopstvenim resursima u prisustvu zla. Njegova ništavnost je tada dokazana eksperimentalno. Iako je duša primila natprirodni hleb u trenutku kada ga je zatražila, njena radost je pomešana sa strahom pošto jedino može da ga traži za sadašnjost. Budućnost je i dalje zastrašujuća. Duša nema pravo da traži hleb za sledeći dan, ali ona svoju strepnju izražava u formi preklinjanja. Sa time završava. Moltva počinje rečju „Otac“ a završava se rečju „zlo“. Moramo ići od poverenja do straha. Jedino poverenje može da nas osnaži da ne bismo pali usled straha. Pošto smo sagledali ime, carstvo i volju Boga, pošto smo primili natprirodni hleb i bili pročišćeni od zla, duša je spremna za istinito smirenje koje kruniše sve vrline. Smirenje se sastoji u saznanju da u ovom svetu čitava duša, ne samo ono što nazivamo egom u njegovom totalitetu, nego takođe natprirodni deo duše, koji jeste Bog prisutan u njoj, podleže vremenu i nestalnosti promene. Mora da postoji apsolutno prihvatanje mogućnosti da sve u nama prirodno treba da bude uništeno. Ali mi moramo istovremeno i da prihvatimo i da odbacimo mogućnost da bi trebalo da natprirodni deo duše iščezne. Ovo mora biti prihvaćeno kao jedan događaj koji bi mogao da nastupi samo u saglasnosti sa voljom Boga. To takođe mora biti odbačeno kao nešto krajnje užasno. Moramo se bojati ovoga, ali naš strah bi, da tako kažemo, morao da bude dovršetak poverenja.

* * *

Šest molbi odgovaraju jedna drugoj u parovima. Hleb koji je transcendentan je isto što i božansko ime. To je ono što dovodi do kontakta čoveka sa Bogom. Carstvo Božije je ista stvar kao i njegova zaštita koja nas pokriva od iskušenja; carska je funkcija da štiti. Opraštanje našim dužnicima njihovih dugova je isto što i potpuno prihvatanje volje Božije. Razlika je u tome što je u prve tri prozbe pažnja usmerena isključivo na Boga. U poslednje pak tri, obraćamo našu pažnju nazad na sebe same da bismo se prinudili da ove molbe učinimo realnim a ne imaginarnim aktom.

U prvoj polovini molitve, počeli smo sa prihvatanjem. Zatim smo dopustili sebi želju. Potom smo je ispravili vraćajući se opet na prihvatanje. U drugom delu red je promenjen; završavamo izražavajući želju. Samo želja je sad postala negativna; ona je izražena kao strah, zbog toga odgovara najvećem stepenu smirenja a to je podesan način da se završi.

Oče naš sadrži sve moguće prozbe; ne možemo zamisliti bilo kakvu molitvu koja već nije uključena u njega. To znači da molimo ono što je Hristos molio za čovečanstvo. Nije moguće izreći je odjedanput, obraćajući pritom najveću moguću pažnju na svaku reč, a da se promena, infinitezimalna možda ali realna, ne odigra u duši.

 

Izvor: Simone Weil, Waiting for God, New York: Capricorn Books. 1959, 216–221.
Prevod: Aleksandar Subotić

 

* Kratku bio-bibliografiju Simon Vejl (1909–1943) možete pogledati ovde.