U februaru ove godine, vladika braničevski i dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, g. Ignatije je posetio Eparhiju zapadnoameričku i tom prilikom dao intervju za magazin Staza Pravoslavlja [The Path of Orthodoxy: The Official Publication of the Serbian Orthodox Church in the United States and Canada]. Kolege su nam dozvolile da mi premijerno objavimo taj razgovor, na čemu im najtoplije zahvaljujemo.
Vaše Preosveštenstvo, bili ste gost Episkopa Maksima 2012. godine, sada evo po drugi put, ove jubilarne godine kada slavimo 800 godina autekefalnosti Srpske Pravoslavne Crkve, donosite nam blagoslov iz otadžbine. Kao glavni predavač Instituta Svetih Mardarija i Sevastijana podelili ste sa nama teološke misli na temu „Crkva, čovek i današnji svet“. Kako savremenom čoveku objasniti povezanost ove tri realnosti sa eklisiološkog i antropološkog gledišta? I kako da čovek današnjeg sveta to razume a onda i da i bude podstaknut na liturgijsko učešće i delanje radi Carstva Božijeg i u zajednici ljubavi Božije?
Najpre, Crkva se uvek kod svetih otaca na Istoku poistovećivala sa liturgijskom zajednicom. To znači, da je Crkva jedan događaj sabranja oko episkopa za prinošenje darova Bogu, ali i radi blagodarnosti Bogu. Zato je služba, ustvari, i nazvana Evharistijom; to je grčka reč evharistija koja dolazi od glagola εὐχαριστῶ (blagodarim, zahvaljujem), i upravo centralna molitva Evharistije je ta blagodarnost. Tu, pre svega, blagodarimo Gospodu što nas je doveo iz nebića u biće, što nam je dao biće, poslao Sina svoga, i što je sve učinio da nam da i buduće Carstvo Božije. Upravo to izražava i Liturgija, ona je, onako kako je čuva Pravoslavna Crkva, ikona toga budućeg carstva, ikona jednoga stanja, kako ćemo mi živeti, kako će biti kad Gospod dođe i kad bude sveopšte vaskrsenje i kada bude ukinuta smrt.
Sama Liturgija je kod pravoslavnih naroda, pa i u našem srpskom narodu, bila uvek paradigma za svakodnevni život, kako na nivou društvenog, tako porodičnog, i načelnog odnosa čoveka prema svetu. Naš čovek nikad nije učio iz konvencija ili iz nekih principa koji su postojali na zapadu, npr. etički principi. Naprotiv, on je gradio svoju etiku, svoj moral na tom liturgijskom iskustvu, onako kako je to video da Liturgija pokazuje. I to je život koji ustvari je crkveni život. On nas pokazuje, kao članove Crkve, ne onakvim kakvi smo mi sada, nego onakvi kakvi ćemo biti. To je ta tzv. eshatološka dimenzija crkve.
Upravo i ova naša proslava 800-godišnjice autokefalnosti i rukopoloženje Svetoga Save za prvog arhiepiskopa srpskog je upravo ta zahvalnost Svetome Savi, da je on u svom narodu i saradnji sa onima koji su ga pratili, episkope koje je on izabrao, preneo taj duh liturgijski na sve sfere našeg života, kako društevnog, državnog, isto tako porodičnog i ličnog, tj. svakodnevnog. I to je ustvari izgradilo jedan identitet našeg naroda koji je usko povezan sa našim narodom. Iz ove liturgijske perspektive merimo ovaj svet u kome živimo, i na osnovu te mere možemo videti šta je u ovom svetu dobro a šta nije. Inače ako zaboravimo to pa uzmemo samo neke moralne vrednosti, zapovesti, jer te moralne vrednosti se menjaju. Ali ovo liturgijsko iskustvo se ne menja, jer ono projavljuje buduće carstvo Božije. Zato je ono pouzdano merilo za naš život u svetu. To je, dakle, nešto što bi svaki sveštenik, pa i episkop i narod trebalo da zna i da uče, da to prenose, tj. da to bude merilo. Naravno, to ne može biti merilo ako neko nije prisutan na Liturgiji. Zato je bitno da budemo na Liturgiji i da imamo to liturgijsko viđenje našega života i sveta.
S druge strane, Liturgija nije samo jedan pokazatelj kako treba živeti, ona je u isto vreme i realni život i susret sa Gospodom. Liturgija čini da se susretnemo sa Gospodom. Taj događaj ne proizilazi iz neke prirodne rutine, kao što je prirodna rutina smenjivanja dana i noći, itd. Liturgija je događaj koji je utemeljen na slobodi, kako čoveka prema Bogu, tako i Boga prema čoveku. Bitno je da shvatimo da Liturgija nije samo jedan obrazac, da je dovoljno da to jednom vidimo, pa ćemo imati obrazac kako ćemo živeti. Liturgija je događaj našeg živog susreta sa Gospodom. Gospod je postao čovek; Boga niko nikada nije video, ali Sin koji je postao čovek, On ga objavi i zato nas On upućuje na čoveka da bi mogli da imamo zajednicu sa Bogom.
Sve češće čujemo i primećujemo u radu sa narodom da je čovek današnjice preokupiran tzv. „ekonomskim“ pitanjima više nego duhovnim. Da li je moguće baviti se tim neizbežnim „bremenom“ epohe u kojoj živimo i istovremeno živeti u zajednici sa Bogom i bližnjima?
Najpre treba pojasniti sam pojam „egzistencijalna pitanja“. Tu se ne radi o tome da li ćemo imati novca, hleba, krova nad glavom, premda je, naravno, i to potrebno. Egzistencijalna pitanja su pitanja koja se tiču života i smrti, tj. na koji način mi možemo da prevaziđemo smrt. Zato ustvari sve što radimo i što jedemo, i kuće tražimo da stanujemo, i što novac stečemo itd., mi sve to ustvari činimo da bi smo se nekako odbranili od smrti. Međutim, to u stvari ne možemo da postignemo sa tim; smrt ne može biti pobeđena na taj način. Smrt može biti pobeđena samo od strane Boga, dakle, susretom sa Njim. I to je za nas egzistencijalno pitanje.
U hrišćanstvu nema podele na duhovno i egzistencijalno. Ta podela je došla iz jelinske filosofije gde se sve delilo na duhovno i materijalno. U hrišćanstvu nema te podele, u hrišćanstvu svet je jedinstven, kao što je i život jedan. Nije ovaj život kojega mi smatramo privremenim nešto drugo, mi tražimo njegovo produženje, u smislu da on bude večan. Gospod će doći ovde. Ne idemo mi nigde sa ove zemlje. Drugi dolazak Hristov je Njegov dolazak ovde kod nas i vaskrsenje mrtvih, i to je novo nebo i nova zemlja. Dakle, treba se starati o tome, i o tome otvarati narodu oči. Crkva leči od smrti. Liturgijska zajednica i liturgijsko sabranje, kako kaže Sveti Ignatije Bogonosac, jeste lek protiv smrti. Nema dubljih egzistencijalnih pitanja. Crkva govori o preblemu smrti. To je pitanje svakog čoveka i svake epohe, bez obzira gde živeo. I zato to nama nedostaje danas da uočimo taj problem. Mi u Crkvi govorimo o rešenju toga problema, tj. problema smrti i to nam nudi Crkva.
Na početku pomenusmo proslavu 800 godina autokefalnosti Srpske Pravoslavne Crkve (1219–2019) koja je nerazdelivo vezana za Svetog Savu. Recite nam nešto o značaju same autokefalnosti iz eklisiološke perspektive, zatim, šta je, ako možemo da kažemo, bio ključni faktor za Svetog Savu u traženju iste u okviru organizacije naše crkve.
Na početku sam napomenuo da nam je Sveti Sava preneo kroz Crkvu jednu viziju života Carstva Božijega, ali ne samo i viziju, nego i živo prisustvo Božije, naravno u ikoni, još uvek ne u potpunosti, kroz Liturgiju. Upravo je to bio njegov zadatak, da na jedan način, time što će jezik bogoslužbeni biti jezik njegovog naroda, običaji se sačuvaju koji se nisu direktno suprostavljali hrišćanskom načinu života. Da to sve uključi u Crkvu i tako ih učini pričasnicima Carstva Božijeg. A to je činilo da se narod lakše uključi u liturgijski život i sticanje Carstva Božijeg. Očuvanje liturgijske zajednice i posvećenje ljudi u liturgijsku zajednicu podrazumeva osnivanje više eparhija. Liturgija se ne služi bez episkopa. Zato je episkop neophodan kao jedinstvo crkve. I zato je Sveti Sava počeo organizaciju crkve osnivanjem eparhija, a u cilju da bi narod uveo u crkvi. Na taj način on je izgradio identitet našeg naroda.
Naš identitet je, zahvaljujući Svetom Savi, proizašao iz tog liturgijskog viđenja sveta. Na tome je utemeljena i Savina vizija države. Pravoslavna Crkva, pa ni Srpska, kao autokefalna, nikada nije pretendovala da to bude klerikalna crkva. Ona je uvek služila jedinstvu naroda i učila ga je da bude član liturgijske zajednice. Ali, s druge strane, ona nikada nije dopuštala da carevi vladaju i da oni po svome nahođenju menjaju liturgijski etos, tj. crkveno ustrojstvo, da na neki način imamo cezaropapizam u Crkvi i da vladar bude taj koji je određuje, kao što je to ponekad bilo u Vizantiji. Koliko god mi gledali na Vizantiju kao na jedan harmonični odnos između Crkve i države, tu je bilo trvenja, ali trvenja su upravo bila na toj liniji: da ne bi car nešto uradio što bi poremetilo tu strukturu Crkve. S druge strane, Crkva je vrlo pazila da se ne pretvori u državu, kao što se to desilo na Zapadu. Crkva je čuvala taj balans, jedinstvo naroda, episkop je uvek radio svoju službu, ali je uvažavao i carsku službu, kao što je i car uvažavao episkopsku službu. To je bila jedna simbioza koja je poželjna i da se ostvari i danas.
Svaka proslava jubileja nudi nam priliku za „preispitivanje“ svoga delanja i duhovnog hodenja, a tako isto i ova osmovekovna proslava. Sa ovom mišlju a iz eshatološke perspektive koja pitanja da postavimo sebi kao jedan narod koji je imao uzburkanu istoriju, koji je hodio putem Hrista Spasitelja, da bi u ovom i u budućem vremenu ostali verni jevanđelskim načelima i kosovskom zavetu i gde tražiti odgovor na njih?
Naravno, to pitanje uvek moramo da postavljamo, tj. koliko mi kao narod držimo i čuvamo taj hrišćanski identitet i liturgijski etos koji smo nasledili od Svetog Save. Jer ako se odvojimo od Liturgije tada ćemo izbiti liturgijsko viđenje sveta. Identit jednog bića i jednog naroda se menja ukoliko se menja taj odnos na osnovu čega se taj identitet izgrađen. Npr. dete dok je malo ono je vezano za roditelje, ali kada poraste ono se veže za neke društvene stvari, pa roditelji kažu ovo nije naše dete. Zašto to oni kažu? Pa zato što se dogodila promena odnosa. Odnosno, dete menja identitet.
Mi se nalazimo pod velikim iskušenjem danas da promenimo naš identitet time što smo uneli zapadnu kulturu u naš svakodnevni život i počeli smo da crpimo svoj identitet iz odnosa sa tom civilizacijom. I došli smo u takvu situaciju da ne znamo naš pravi identitet. Niti smo više to što smo bili, niti smo postali ono što smo hteli da budemo. Jer, još uvek nam to ne daje prostora da se odreknemo našeg identiteta, taj liturgijski etos je duboko usađen u nas. Ali izazovi su veliki sa zapada i od savremene civilizacije. I upravo je potrebno da stalno budemo budni i da upućujemo na to, dakle, šta znači naš identitet koji je vezan za Liturgiju, koje su njegove prednosti, i s druge strane, ovaj identitet koji nudi zapad i njegov način života, šta su njegove mane, šta treba odbaciti, a šta uzeti. Ali to uvek treba da stražarimo i da merimo iz ovoga našega dosadašnjega liturgijskog identita, onoga osnovnoga, naravno, tu se događaju uvek nove stvari. Toliko za Vaš list. Hvala strpljenu i na interesovanju za ova pitanja.