Studentski sretenjski marš, Mladenovac 2025. (Reuters/Marko Đurica)
„I stvari će biti još gore ukoliko se ova naša društva i oni koji ih vode još više, kao bajagi, okrenu Crkvi… Jer već sam ti rekao i molim te da to zapamtiš, oni to neće činiti jer vjeruju, nego zato što su potrošili sve svoje ideje i principe, pa će posegnuti za Crkvom, da i nju isto tako potroše.“ (Vladika Grigorije, „Stranac u šumi“, 2024)
Kada sveštenik krštava novopridošlicu, predaje mu, i njemu samom date (poklonjene) darove Svetog Duha, sa njima slobodu koju ti darovi podrazumevaju, i apsolutno ista prava na zajednicu u koju ga uvodi, koja ima i on. Ovo sam sada napisala, a govorim učenicima na veronauci već više od 20 godina. I upravo to možda predstavlja jednu od mojih temeljnih odbrana Crkve od same Crkve. Zašto ovo govorim? Zato što sam se u svom poslu nebrojeno puta našla u situaciji da Crkvu branim. Da branim nas koji je predstavljamo. Kao mlada nisam pitala učenike šta im u Crkvi smeta, jer nisam mislila da im je toliko bliska da može da im smeta, ali su oni sami iskakali sa prigovorima koji su se najčešće svodili na imovinsko stanje sveštenstva koje odudara od društvenog proseka.
Tada sam već izašla sa pričom da Crkva kao Crkva, ne pripada tom jednom svešteniku koji ih nervira svojim „dobrim“ autom, već njima. Da ne pripada ni gospođi koja uvodi red po principu „ovo nikada nije tako bilo“, ni čuvarima morala koji ih zamotavaju u duge suknje i postavljaju devojčice „na svoje mesto“. Ne pripada ni onima koji im, nakon što se krste kažu „e sad si postao pravi Srbin“, i automatski ih vrate na predkrštenjska „fabrička“ podešavanja jer su poverovali u Hrista, a iz mešanog su braka i uopšte zapravo o etničkom poreklu nisu ni razmišljali kada su poželeli da mu se približe.
Zapravo, pripada, ali ne na način da imaju tapiju na nju, iako se tako ponašaju, već na isti način na koji pripada svima koji u nju stupe. Da ih isceli i prihvati. Apsolutno i nedvosmisleno.
To isceljenje, ako uzmemo u obzir navedene primere, ne ide brzo, ali…
Danas ih pitam šta im smeta i to smatram svojom obavezom u situaciji u kojoj gledam kako se rapidno vera, kojoj sam kao vrlo mlada odlučila da posvetim svoj život, pretvara u ideologiju apsolutističkog tipa, kojom se preti i zastrašuje. Kako se učenje otaca, bogoslovlje koje je prigrlilo i antičku filozofiju u nameri da se razvije, razvijalo (i razvija i te kako) da bi ponudilo jednu novu (jedinu pod suncem) Istinu gazi i nasilno preoblikuje u isprazni govor nekog trećerazrednog političara koji je vlast dobio sasvim drugačijim narativom, a sada pokušava da je održi hvatajući se za neko sopstveno mutno, ukiseljeno i pojednostavljeno pravoslavlje nastalo kao posledica (vraćam se na citat s početka) potrošenih ideja i principa. I za to ima podršku onih koje ja branim, pri tome ne samo ne verujući u ono što govori, nego ne bivajući u stanju da se pridrži ni osnovnih moralnih principa koje je svom pravoslavlju sam nadenuo.
I odgovori koje dobijam su slični kao i onda kada nisam postavljala pitanja i ponovo vode ka onom istom: kome Crkva zapravo pripada?
Svaki put kada veroučitelj ispriča priču o milostivom Samarjaninu, o ženi Hananejki, o cariniku i fariseju, o bogatašu i Lazaru, otvara vrata koja modernim ideolozima svetosavlja smetaju i pušta u Crkvu sve.
Pitanje opravdanosti veronauke se postavlja od momenta kada je vraćena u škole, i ja zaista, sa dugim iskustvom i duboko svesna problematike, nemam ništa protiv zdrave polemike o tome.
Ali mi je drago što studenti koji nose ikone znaju da su one „njihove“, znaju da uteha i prihvatanje pripada svima. Da ljubav, ultimativni hrišćanski imperativ nema granice i da se preliva na drugog i drugačijeg.
Studenti koji nose ikone sa svojim kolegama spremili su u Kragujevcu halal trpezu za svoje kolege iz Novog Pazara.
Studenti koji nose ikone su, takođe, inspirisali i studente u Zagrebu i Sarajevu.
Studenti koji nose ikone ne smetaju nikome u toj velikoj masi punoj snage, volje i ljubavi (koja se još samo među mladima lako pronalazi) i štaviše uvode svoje promrzle i izmorene kolege do hramova sveštenstva koje ih vidi (u Orašcu, na putu za Kragujevac), vode ih na Sretenje i jednostavno i nenametljivo prenose poruku (koju bih ja volela da verujem da su naučili na veronauci):
„Dođite k meni, svi koji ste umorni i opterećeni i ja ću vas odmoriti… Jer moj je jaram blag i moje je breme lako.“ (Mt 11:28-30)
