Студентски сретењски марш, Младеновац 2025. (Reuters/Марко Ђурица)
„И ствари ће бити још горе уколико се ова наша друштва и они који их воде још више, као бајаги, окрену Цркви… Јер већ сам ти рекао и молим те да то запамтиш, они то неће чинити јер вјерују, него зато што су потрошили све своје идеје и принципе, па ће посегнути за Црквом, да и њу исто тако потроше.“ (Владика Григорије, „Странац у шуми“, 2024)
Када свештеник крштава новопридошлицу, предаје му, и њему самом дате (поклоњене) дарове Светог Духа, са њима слободу коју ти дарови подразумевају, и апсолутно иста права на заједницу у коју га уводи, која има и он. Ово сам сада написала, а говорим ученицима на веронауци већ више од 20 година. И управо то можда представља једну од мојих темељних одбрана Цркве од саме Цркве. Зашто ово говорим? Зато што сам се у свом послу небројено пута нашла у ситуацији да Цркву браним. Да браним нас који је представљамо. Као млада нисам питала ученике шта им у Цркви смета, јер нисам мислила да им је толико блиска да може да им смета, али су они сами искакали са приговорима који су се најчешће сводили на имовинско стање свештенства које одудара од друштвеног просека.
Тада сам већ изашла са причом да Црква као Црква, не припада том једном свештенику који их нервира својим „добрим“ аутом, већ њима. Да не припада ни госпођи која уводи ред по принципу „ово никада није тако било“, ни чуварима морала који их замотавају у дуге сукње и постављају девојчице „на своје место“. Не припада ни онима који им, након што се крсте кажу „е сад си постао прави Србин“, и аутоматски их врате на предкрштењска „фабричка“ подешавања јер су поверовали у Христа, а из мешаног су брака и уопште заправо о етничком пореклу нису ни размишљали када су пожелели да му се приближе.
Заправо, припада, али не на начин да имају тапију на њу, иако се тако понашају, већ на исти начин на који припада свима који у њу ступе. Да их исцели и прихвати. Апсолутно и недвосмислено.
То исцељење, ако узмемо у обзир наведене примере, не иде брзо, али…
Данас их питам шта им смета и то сматрам својом обавезом у ситуацији у којој гледам како се рапидно вера, којој сам као врло млада одлучила да посветим свој живот, претвара у идеологију апсолутистичког типа, којом се прети и застрашује. Како се учење oтаца, богословље које је пригрлило и античку филозофију у намери да се развије, развијало (и развија и те како) да би понудило једну нову (једину под сунцем) Истину гази и насилно преобликује у испразни говор неког трећеразредног политичара који је власт добио сасвим другачијим наративом, а сада покушава да је одржи хватајући се за неко сопствено мутно, укисељено и поједностављено православље настало као последица (враћам се на цитат с почетка) потрошених идеја и принципа. И за то има подршку оних које ја браним, при томе не само не верујући у оно што говори, него не бивајући у стању да се придржи ни основних моралних принципа које је свом православљу сам наденуо.
И одговори које добијам су слични као и онда када нисам постављала питања и поново воде ка оном истом: коме Црква заправо припада?
Сваки пут када вероучитељ исприча причу о милостивом Самарјанину, о жени Хананeјки, о царинику и фарисеју, о богаташу и Лазару, отвара врата која модерним идеолозима светосавља сметају и пушта у Цркву све.
Питање оправданости веронауке се поставља од момента када је враћена у школе, и ја заиста, са дугим искуством и дубоко свесна проблематике, немам ништа против здраве полемике о томе.
Али ми је драго што студенти који носе иконе знају да су оне „њихове“, знају да утеха и прихватање припада свима. Да љубав, ултимативни хришћански императив нема границе и да се прелива на другог и другачијег.
Студенти који носе иконе са својим колегама спремили су у Крагујевцу халал трпезу за своје колеге из Новог Пазара.
Студенти који носе иконе су, такође, инспирисали и студенте у Загребу и Сарајеву.
Студенти који носе иконе не сметају никоме у тој великој маси пуној снаге, воље и љубави (која се још само међу младима лако проналази) и штавише уводе своје промрзле и изморене колеге до храмова свештенства које их види (у Орашцу, на путу за Крагујевац), воде их на Сретење и једноставно и ненаметљиво преносе поруку (коју бих ја волела да верујем да су научили на веронауци):
„Дођите к мени, сви који сте уморни и оптерећени и ја ћу вас одморити… Јер мој је јарам благ и моје је бреме лако.“ (Мт 11:28-30)
