Фото: Танјуг
Студентски протести крајем 2024. и почетком 2025. године нешто су најлогичније што је требало да уследи након пада настрешице у Новом Саду и погибије 15-оро људи. Када се дешавају трагедије услед технолошких хаварија (или злоупотреба), нешто, у моралном смислу, најненормалније би било да друштво настави да функционише као да се ништа није десило. Технолошка злоупотреба је и када неко дете узме пиштољ од родитеља и побије 10 својих вршњака. Технолошка злоупотреба је и када оклопно војно возило поклопи и усмрти читаву једну породицу…
Неко је једном набројао ове скандалозне несреће у једну поруку која је проциркулисала друштвеним мрежама… Врло потресно. Порука је врло једноставна. Једно обично набрајање. Везник „и“ стајао је између сваке ставке у низу ове поруке… На крају поруке наведена су три „и“ и знак питања. Шта би био одговор на ове „и“-ове? Наравно – контемлативна тишина. Али, наравно, и: „низ не сме да се настави“. Не можемо наставити да безобзирно функционишемо. На неко време мора све да стане. Мора да се истраже разлози зашто су се такве фаталне хаварије десиле. Мора све да се преуреди да више до таквих несрећа не дође.
Такође, не сме се игнорисати статистика о ужасно великом броју страдалих у саобраћају на годишњем нивоу у Србији. Лично бих ишао дотле да се избаце из употребе возила која развијају велику брзину кретања… аутомобиле, возове. Јер, ако један живот мора да буде положен у брзо стизање у разне тачке света, треба одбити такав начин превожења. Треба одбити безлични технолошки прогрес у вези кога је Берђајев био скроз у праву, протестујући тврдњом да технолошки прогрес не сме да буде већа вредност од људских живота; протестујући против пропагирања технолошког прогреса у сврху боље будућности у коју, према Берђајеву, не стижу они из садашњости (тј. који су помрли). У праву је био и Достојевски са чувеном мишљу: „сви смо криви за све“… између осталог, јер се користимо технолошким конструктима који изускују жртве: или по принципу случајности, или по принципу људске или техничке грешке. Док год технолошки конструкт не буде потпуно безопасан, не треба се служити њиме.
Морамо застати. Морамо. Не само да се не наставе хаварије, него и због досад настрадалих. Треба им посветити духовну пажњу и саосећај – солидарност. Потребно је на неко време да прекинемо са својим преокупацијама и ожалимо настрадале. То је пут исправности. Не игнорисати савест. Не дозволити отупљивање срца.
Последњих неколико месеци (морално осетљиви) студенти су решили да зауставе, блокирају градове, тражећи утврђивање одговорности и повлачење оних који су одговорни и надлежни за претенциозно (ради промовисања економског прогреса), нестручно и некомпетентно реконструкцисану железничку станицу у Новом Саду. Треба поновити: ови протести су нешто најисправније што се може замислити. Ако нека (било која) власт не ради нешто како треба, протести су један од демократских средстава да се та власт или коригује, ограничи, престроји или потисне у историју. И претходни протести (2017. и 2023) су били, такође, нешто најисправније што се могло предузети. Толико нам је наметан економски прогрес као вредност… Сада га треба отворено презрети јер је трагичан. Могуће је остваривати економски прогрес без жртава, наравно. Али то је могуће када се успостави максимална компетентност и савесност. Наметати (сиромашном) народу бездушни (експлоататорски, глобалистички, корумпирани) економски прогрес (заснован на распродавању) као вредност је зло. Тровати народ најгорим популистичким ТВ емисијама је зло.
Проф. Давор Џалто види у овом студентском покрету шансу за нове друштвено-политичке промене. Укратко, према његовом мишљењу, студенти могу преузети власт у Србији и уопштити студентске пленуме као начин управљања целокупном државом. Својим текстовима, од свега што се досад писало на ову тему, проф. Џалто дао је убедљиво најбољу афирмацију и визију студентског покрета. Такво препознавање историјског момента и карактерисање племенитог и паметног (студентског) покрета је и те како потребно, насупрот излишним коментарима да су то млади који су будућност, „на којима свет остаје“, да их због тога треба чути, уважити… Не. Треба их чути, треба их подржати јер се пројављују као истинска интелигенција (ових неколико последњих генерација студената). То се види по изложбама које су ових месеци организовали, протестима и пленумима на својим факултетима. Добра осмишљеност и надахнуће се ту осећа. Треба осетити ту 15-минутну исихију (тишину) током протеста. Такво нешто дасад се није дешавало. Такво нешто није могло бити иницирано споља. Чак иако се не оствари визија проф. Џалта, не треба жалити. Овакве ствари треба чинити… неко треба да напише историју о овоме за наук.
Треба споменути и анти-ратне протесте. Између осталих, студенти Универзитета у Пизи (УниПи) су од маја 2024. године окупирали двориште њихове централне историјске библиотеке, поставивши шаторе и штаб одакле су организовали протестне маршеве и скупове по трговима. Побунили су се против сарадње УниПи-а са израелским универзитетима одакле се одливала помоћ наоружавању војске која је досад побила скоро 50.000 палестинске деце. Неки студенти су били против протеста. Сматрали су да су активности протестујућих студената наметљивог и узурпирајућег карактера (укључујући и исцртавање антиратних мурала са мотивима палестинске заставе, пуштање палестинске музике, поклике преко мегафона: Palestina libera! и Free, free Palestine!). Јер узнемирују и ометају остале у учењу. Треба и то разумети. Али, ко хоће да учи, може увек наћи погодније место. Није за осуду. Неки пољски и руски научници су у јеку рата и у логорима настављали да се баве својим истраживањима.
Углавном, срце осећа да је и у овим протестима деловало знаменито надахнуће. Ителигенција и племенитост студената скроз су пријемчиви за надахнуће. Када се посвете, то је чак и у вездуху око њих осетљиво. Осим у уметности и спорту, ток (the flow) се може осетити и у протестима. Чак, осећало се неко резоновање енергија протеста и мечева Ђоковића у то време. Након затварања библиотеке, остајао сам у дворишту и стављао телефон на један сто на коме је било наслагано одело студената које се након ручног прања сушило. Ђоковић је бриљирао. Италијански тренер давао је врло карактеристичне гестикулације свом играчу Мусетију да се усредсређује. Изврсна сугестија је била плодоносна. Било је неизвесно. Ђоковићева клупа је била у расулу, као у кукурузу. Ништа нису умели да му сугеришу. Онда, у једном моменту, камере су ухватиле задивљујућу размену погледа Ђоковића и његове супруге Јелене. Каква подршка. Захваљујући њој Ђоковић добија елан и побеђује. Следећи меч Ђоковића се прати поново међу вешом студената испред библиотеке… у вездуху се осећала победоносност племенитог у човеку. На громоносном небу изнад библиотеке одвио се мегдан неке две огромне птичурине. Често, просто, прорађује биолошки императив: „бори се или одлети“ [fight or flight]; у оваквим ситуацијама када фигуришу добро (племенито, страдално) и ратна сила разарања треба парафразирати принцип: „полети и бори се“. Наравно, полети духовно, надахни се, кад већ надахнуће с’лази… Ђоковић је тада победио, уз бриљантну шпагу и махање рукама (у виду авионских крила) по шљаци; али и уз повреду због које се морао повући из даљег такмичења (учешћа у полуфиналу). Но, то што је тада демонстрирао је потврда изврсног племенитог елана; потврда да човек може неке изузетне ствари да постигне када се посвети и ослони на племените импулсе срца.
Зашто се овде Ђоковић спомиње? Зато што се и код студената осећа нешто победоносно. Такође, постојали су светитељи који су били овенчани славом победоносаца (нпр. Св. Ђорђе, Стефан Немања). Нека нас и они надахну. Надамо се да се ова грађанска борба може завршити мирољубивом политиком, а да су они са много жртава ствар сурове историје и никако их не прижељкујемо. Надамо се да ће на оно набрајање апостола Павла у посланици Јеврејима (11:24…, зач. 329) моћи да се надовеже, вером студенти победише…
