The greatest enemy of knowledge is not ignorance, it is the illusion of knowledge.
Dok pišem ove redove mota mi se po glavi ona Orvelova rečenica u kojoj on primećuje da nam se naraštaj nedotupavnih obesio o vrat poput ogrlice nanizane leševima. U vremenu kada je informacija zamenila znanje, moramo se zapitati da li oni koji veruju u tumačenja koja nemaju uporište u analizi, već samo u predrasudama, sujeverju, paranoji ili drugim vrstama neracionalnog mišljenja, koji veruju opskurnim medijima, spektaklima i senzacijama, tragičarima žute štampe, agresivnim veganima, ravnozemljašima, antivakcinašima i ostalim verujućim u zavere, smeju da budu generatori, diseminatori i promoteri vere i kulture (ili su pak oni sami njen proizvod), a da svi koji preispituju takve stavove bivaju automatski etiketirani kao izdajnici, plaćenici, ili ne daj Bože, kao naučnici.
O relaciji vera–nauka u sadašnjem kontekstu uputno je apstrahovati ono što je partikularno, jer o samom odnosu se ne može govoriti izvan konteksta postmodernog doba. Naime, sve te grupe mogu delovati samo u kontekstu sadejstva s vremenom koje se odlikuje time da čovek postaje žrtva ogromne zavere. Ipak, kroz analizu tih radnji može se videti da, na primer, osoba time potvrđuje izgrađenu sliku o sebi i na taj način pokušava da nadomesti svoj status i mesto u društvu, nerešene lične konflikte, a da je pritom sama blazirana od mogućih posledica. Međutim, način na koji to radi donosi, moglo bi se reći, više štete nego koristi.
Prvo pravilo takvih grupa jeste da je važnije imati mišljenje nego znanje. Tako danas, kada pitate bilo koga nešto o vakcinaciji, najčešće kao odgovor dobijate uopštene fraze, da ne kažemo ofucane formulacije, opšta mesta. A upravo ti „kvazi-stručnjaci“, samozvani „eksperti“ i šarlatani, umišljene „sveznalice“, nisu ni svesni koliko se praćakaju i dave u vlastitom neznanju. I ne samo to, nego i koliko zaluđuju i zanose druge, koji nisu toliko u materiji, pa ih slušaju i veruju njihovoj prepotenciji.
Naizmenična struja, vakcine protiv besnila, tuberkuloze i dečje paralize, čine svetliju listu pronalazaka 20. veka, nasuprot drugim izumima kao što su svetski ratovi, koncentracioni logori, atomsko naoružanje, mnoštvo drugih sredstava za masovno ubijanje i mučenje ljudi, te materijali i sredstva za globalno zagađivanje prirode. Jasno je da je imunizacija znatno poboljšala životni standard savremenog čoveka. Međutim, moramo znati da je antivakcinalni pokret bio prisutan još od vremena engleskog doktora Edvarda Dženera koji je, čuvši kako je izvesni seljak iz Dorseta primetio da je mlekarica koja je muzla njegove krave imuna na boginje, rešio da namerno na svoju porodicu prenese kravlji virus i tako je spase zaraze.[1] Naročito se sveštenstvo tada protivilo vakcinaciji i smatralo je nehrišćanskom zbog toga što su vakcine dolazile od životinja. Međutim, krajem prošlog i početkom ovog veka, pokret koji se suprotstavlja korišćenju vakcina u prevenciji bolesti doživljava svoju kulminaciju. Čest argument protiv vakcina jeste njihovo povezivanje sa autizmom, kao i nizom idiopatskih simptoma, pa sve do poistovećivanja vakcina sa žigom „Zveri“, čak i do toga da se vakcinacija naziva „satanska medicina“. Takav pokret traži „samo pravo na izbor“ da svoju decu prepuste Božijoj volji i prirodnoj selekciji. Dalja argumentacija počiva na iracionalnom strahu koji je potkrepljen pseudonaukom.
Ove godine su na Spasovdanskoj litiji prošetali i oni koji su uz proslavu praznika protestvovali i protiv obavezne vakcinacije. Kako kažu, oni iz verskih ubeđenja ne žele da vakcinišu svoju decu, jer svaki trud da se spreči bolest predstavlja mešanje u Božiji promisao o tom detetu. Tezu o bolesti kao „Božijoj kazni“ i vakcinaciji kao „Sotonskoj medicini“ izneo je engleski teolog i sveštenik Edmund Masej, iz Kolčestera u Eseksu, 1722. godine, dakle pre skoro tri stotine godina. On je, uprkos zaraznoj bolesti koja je tih godina harala Britanijom, javno izrazio svoj stav kao stav crkve tj. da je vakcinacija Đavolja ludorija. Njegova propoved štampana je u poslanici pod naslovom „Opasna i grešna praksa vakcinisanja dece“. Još od tog vremena izostanak racionalnog rasuđivanja dovodi do panike i verovanja da smo svi deo globalne zavere moćnika. Naš strah nas tera da verujemo da će vakcine ugroziti zdravlje, pa i živote naše dece. Udruženja anti-vakcinaša odbacuju glavnu implikaciju nauke: stvarno je samo ono što je merljivo. Često ne prihvataju argumente niti merljive dokaze jer za njih tvrde da su upravo deo te „velike zavere“.
Kada govorimo o metodama pravilnog razumevanja, odnosno odvajanja nauke od pseudonauke, na prvom mestu bi trebalo da se nađe skepticizam, koji bi uz empirizam i racionalizam trebalo da bude deo naučnog metoda, praktični pribor za razotkrivanje pseudonauke. Nažalost, skepticizam je usmeren u pogrešnom pravcu. Karl Poper, britanski filosof austrijskog porekla, oštro je istakao da osnovno pitanje kojim filosofija nauke treba da se bavi i uzima u obzir jeste demarkacija nauke od ne-nauke i pseudo-nauke. Osnovni princip logičkog pozitivizma je potvrđivanje da iskaz ima naučno značenje samo ukoliko se može dokazati da je tačan ili netačan – tj. ukoliko je proverljiv.
Poper je obrazložio da je ključna odlika nauke falsifikacionizam – opovrgljivost hipoteze ili tvrđenja, tj. mogućnost da bude kontradiktovana posmatranjem ili ishodom eksperimenta. Pol Fajerabend je bio veliki oponent Poperovog kritičkog racionalizma i epistemološki anarhista, koji se protivio svakoj privrženosti naučnom metodu zbog toga što je „zabranjivao slobodan protok ideja“. Godine 1978. je skovao termin „epistemološka anarhija“ kao oličenje principa „sve može“, verujući da dobar naučnik može razviti dobar samostalni metod koji može da se primeni na određeno polje istraživanja.
Doba tehnologije i brze informacije, a najčešće polu-informacije, okrenuto je ka relativizovanju vrednosti, kako saznajnih i moralnih, tako i estetskih i kulturalnih. Relativizam služi kao osnovna metodska alatka za dekonstrukciju svega postojećeg, pa tako i kulture dijaloga i razumevanja, odnosno potrage za istinitom informacijom. Rezultat dekonstrukcije dijaloške forme potrage za istinom i smislom jeste, kako je još Liotar tvrdio – fenomen „raskola“.[2] U našoj javnosti se često diže prašina oko naučnih postignuća, uglavnom među polupismenim, poluinformisanim, ili pre nepismenim krugovima, ali često je najprisutnija ideološka predrasuda. Naravno, nije u pitanju samo nesposobnost da se povuče oštra granica između nauke i pseudonauke, već je reč i o daleko prizemnijem nivou: ima tu i čiste neobaveštenosti, skromne društvene prihvaćenosti koja tera na intruzivne napade, koji već u startu pokreću poricanje i zanemaruju čitav proces saznavanja. Mnogo je lakše ugrabiti nečiju pažnju emocionalno razdražujućim argumentom, smakom sveta, zaverama, nego istinitom informacijom. Pritom se ekstremno, često od strane neukih, postavlja pitanje na osnovu čega smo tačno utvrdili šta jeste, a šta nije istinita informacija, i kako mi zaboga uopšte možemo da znamo da je nešto istinito, jer za njih znanje mora da podrazumeva da je to „očigledno“ ili da to „svi znaju“. Ljudima koji ne žele da uče i koji lako veruju da je sve teorija zavere, obična informacija, a ona je uglavnom istinita, deluje jednostavno i nekako joj ne veruju.
Prema onome što nam je rekao čuveni Artur Šnicler, u suštini postoje samo tri vrline: objektivnost, odvažnost i osećaj odgovornosti. Upravo su ove tri vrline za razumevanje ovog pitanja i najvažnije. Svedoci smo da se prevrati dešavaju u nauci i to neretko. Kada je Ajnštajn izneo svoju teoriju relativnosti, mnogi fizičari nisu bili spremni da prihvate njegove zaključke. Ali ona je morala biti prihvaćena jer je Ajnštajn imao stvarne dokaze za nju. Samo nekoliko godina kasnije, grupa mladih fizičara je otkrila kvantnu mehaniku koja se direktno suprotstavila mnogim zaključcima Ajnštajnove teorije. Mnogi fizičari su im se opirali godinama, uključujući tu i samog Ajnštajna koji nije hteo da prihvati njihove argumente. Ipak, i ovog puta fizički dokazi su potvrdili verodostojnost kvantne mehanike, i ona je danas centralni deo fizike. Tako je 1925. godina označena kao godina početka prevazilaženja klasične fizike i njenih meta-meta-granica. Čitav svet klasičnih granica u svim oblastima života i svih nauka zaljuljao se i srušio pred Ajnštajnom, Šredingerom, Edingtonom, Borom i Hajzenbergom. Ovi fizičari su izgleda, uspeli da delimično sagledaju stvaran svet, područje bez granica, svet koji je Adam video pre nego što je povukao fatalnu granicu, svet kakav jeste i kakav nije kada se klasifikuje, ograniči, kartografiše.
Da li religija gubi svoj smisao i svrhu postojanja sve većim saznavanjem o delovanju prirode?
„Naučnici u principu ne šire laži o svom poslu. Ali ponekad, da se ne bi nekom zamerili, oni uvijenim iskazima obmanjuju javnost tvrdnjama da su njihova naučna otkrića u skladu sa religijskim doktrinama, ili prosto prećutkuju kontradikcije između ovih oblasti. U pitanju je čudna popustljivost, jer su naučnici inače čuveni po zadovoljstvu sa kojim se obrušavaju na druge ideje sa kojima se ne slažu. Astronomi se podsmevaju astrolozima, bez obzira što veliki deo javnosti veruje u astrologiju. Lekari otvoreno napadaju protivnike vakcinisanja zbog ugrožavanja zdravlja dece. Ali mnogi naučnici se uzdržavaju od podsmeha religiji, u strahu da će to ljude udaljiti od nauke.“[3] Zašto onda verujući ljudi ne uzvrate istom merom, poverenjem, a ne napadima na nauku i njen progres?
Blaženi Avgustin, episkop Hipona, jedan od velikih teologa Zapada i očevidaca invazije Vandala, u delu O Božijoj državi tvrdi da su sva dešavanja deo velikog božanskog plana i neizbežan korak ka silasku Nebeskog Jerusalima. Između ostalog, napisao je i sledeće: „Često i nevernik zna nešto o zemlji, o nebesima, i drugim elementima ovog sveta, o kretanju i orbitama zvezda, o njihovoj veličini i položaju, o predviđanju pomračenja sunca ili meseca, ciklusima godina i godišnjih doba, o vrstama životinja, biljaka, kamenja, i tako dalje, i ovo znanje on drži sigurnim na osnovu iskustva. Sramotna je i opasna stvar za nevernika da čuje hrišćanina kako, dajući navodno objašnjenje Svetog Pisma, priča besmislice o tim temama; i mi vernici treba da preduzmemo sve potrebne mere da predupredimo takvu situaciju, u kojoj neverni mogu da ukažu na ogromno neznanje hrišćanina i da mu se smeju sa prezirom. Nije ovde važno što je ta neobrazovana individua ismejana, već to što će ljudi van naše verske porodice misliti da su naši sveti Oci mislili to što ta individua misli, i tako će pisci našeg Pisma biti odbačeni kao neznalice, što izaziva veliki gubitak onih na čijem spasenju radimo. Ako ljudi vide hrišćanina kako greši u polju koje oni dobro poznaju, i čuju kako on insistira na svojoj glupoj interpretaciji našeg Pisma, kako će oni onda poverovati tom istom Pismu kada im ono govori o vaskrsenju mrtvih, nadi za večni život, i Carstvu nebeskom, kada im je pokazano da je to Pismo puno laži o stvarima koje su oni sami naučili kroz iskustvo i svetlost razuma?“
U svetootačkoj tradiciji se može pronaći moguća sinteza „istine ovoga sveta“ i „istine Božije“, ali ona zahteva umerenost. Jedan od izazova koji stoji pred čovečanstvom jeste pitanje kako spojiti veru u ovaj svet i ljubav prema njemu sa verom i ljubavlju prema prirodnim naukama i istini koju nam one donose. Sinteza je tu najefektniji metod i samo se sjedinjenjem vertikale, vere u Boga, i horizontale, vere u ovaj svet, i poverenjem u nauku može omogućiti harmoničan razvitak i napredak čovečanstva i ukloniti opasnost od gubitka onoga što je po rečima Sv. Vasilija Velikog, „privlačno i milo svakom srcu koje više voli istinu od poluistine“ (Sv. Vasilije Veliki, Dela I, 36).[4]
U svom članku „Naučna i religiozna istina“, Hajzenberg je potvrdio: „U istoriji nauke, još od čuvenog suđenja Galileu, neprestano se tvrdi da se naučna istina ne može pomiriti sa religioznom interpretacijom sveta. Iako sam sada ubeđen da je naučna istina nepobitna u sopstvenom polju, nikada nisam smatrao mogućim da odbacim zadovoljstvo religioznog razmišljanja, prosto kao deo zastarele fraze u svesti čovečanstva, kao deo od kojeg ćemo morati odustati od sada. Stoga, tokom svog života neprestano sam primoran da premišljam o odnosu ovih dveju misaonih sfera, jer nikada nisam bio sposoban da sumnjam u realnost onoga na šta one ukazuju. (…) Tamo gde ideje vodilje nisu ostavljene da ukazuju na put, skala vrednosti nestaje, a sa tim i značenje naših dela i patnji i na kraju može ostati samo negiranje i očaj. Religija je, stoga, osnova etike, a etika je hipoteza života.“ Ajnštajn je verovao u strogu uzročnost (kauzalnost) do kraja svog života. U svom poslednjem preživelom pismu Ajnštajnu, Hajzenberg piše da dok je u novoj kvantnoj mehanici Ajnštajnov voljeni princip uzročnosti bez osnova, „mi se možemo tešiti da će dobri Gospod Bog znati položaj čestica i stoga će dozvoliti da princip uzročnosti i dalje ima važnost“.[5]
Moramo se podsetiti da je do razdvajanja teologije i nauke i njihovog antagonizma došlo tek u 18. i 19. veku. Nagoveštajem smrti Boga i nestankom vere u Njega, nestala su moralna načela koja su išla u kompletu s verom i koja su do tada držala svet u kakvom-takvom balansu psihičkih i unutrašnjih snaga uopšte. U tom periodu Niče oslobađa svet od Boga, te božanskih principa i morala, i od tog momenta čovek mora sam da se bori i izbori za sopstvene vrednosti i novi opšti moral. No, ono što je Ničea najviše plašilo jeste to da će za ovu promenu biti plaćena strašna cena i da će je društvo, vekovima nenavikavano na promene, platiti glavom. Gubitak vere neminovno dovodi do zjapećeg vakuuma smisla u glavama ljudi, ali i u samom korenu ljudske egzistencije.
Danas pouzdano možemo reći da savremene distinkcije između naučnika i filosofa nije bilo sve do 19. veka. Od samih početaka pisane istorije, svaki misaoni poduhvat, čak i ako je imao i praktičnu stranu, pripadao je jednom jedinstvenom skupu koji je obuhvatala filosofija prirode. Tako Aristotelu, Bejkonu, Aviceni dugujemo za velelepne teorije i praktična ostvarenja, koliko i Njutnu ili Mariji Kiri. U 19. veku filosofsko-naučna debata poprima novi tok, dok se Crkva oseća ugroženom onim što je nazivala podrivanjem verskih učenja u režiji nauke. Džon Heršel je uzeo učešća u ovoj debati koja će, kako se ispostavilo, tek u 20. veku uzeti maha, i podsetio da se nauka ne bavi ispitivanjem religijskih verovanja niti pitanjem postojanja Boga. Stav o potrebi dijaloga između prirodnih nauka i teologije, možda je najlepše izrekao britanski matematičar i logičar i filozof Alfred Nort Vajthed (1861–1947) napisavši: „Ako imamo u vidu značaj religije za čovečanstvo, kao i značaj prirodnih nauka, onda nije preterano reći da budući tok istorije zavisi od odluke sadašnje generacije u pogledu odnosa među njima.“ Teologija se jednostavno ne može izdvojiti od dostignuća prirodnih nauka i čovekovog udela u njima.
Da li nauka nužno vodi u ateizam ili su u mogućoj saradnji?
Danas se više nego ikada javlja potreba za dijalogom između teologije i nauke. Britanski biolog i teoretičar, oksfordski profesor Ričard Dokins, odbacuje bilo kakvu mogućnost veze između religije i nauke, nego je izričito za humanizam bez religije, pa čak i protiv nje. Vajnberg je svakako u pravu da se reč Bog, ako ne želimo da je profanizujemo, mora upotrebljavati kao oznaka za Tvorca sveta „primerenog našem poštovanju“. Nažalost, mnogo je zbrke nastalo zato što se ne povlači razlika između onoga što se naziva ajnštajnovskom religijom i verom u Ličnog Boga.
U knjizi A Brief History of Time Stivena Hokinga čitamo: „…jer tada bismo spoznali um Boga“. Kako ovo tumačiti? Hoking je raspravljao o nekim problemima koji se javljaju ako se pretpostavi da je u vasioni sve determinisano. I zaključuje da je tada svejedno da li iza predodređenosti stoji svemogući Bog ili zakon nauke. Uvek se može reći da su zakoni nauke izraz Božije volje.[6] Molekularni biolog Ursula Gudinaf u svojoj knjizi The Sacred Depths of Nature odaje utisak da je religioznija od Hokinga ili Ajnštajna. Ona voli sve religije, voli crkve, džamije i hramove. Ona ide toliko daleko da sebe naziva „religioznim prirodnjakom“. Dakle, ovde se postavlja jasna razlika između religioznosti i onoga što danas podrazumevamo pod crkvenošću.
Moderna nauka je transformisala svet. Ali kako primećuje Hana Arent, naš svet je svet sumnje i stoga on i jeste duhovno sekularan. Ako bismo želeli da stvarno eliminišemo sekularnost, morali bismo eliminisati modernu nauku i njenu transformaciju sveta. „Moderna nauka je zasnovana na filozofiji sumnje, za razliku od stare nauke koja je bila zasnovana na filozofiji čuđenja pred onim što je onakvo kakvo jeste. Umesto divljenja pred čudom univerzuma koje se pojavljuje ljudskim čulima i razumu, mi smo počeli da sumnjamo da stvari nisu onakve kakve nam se čine. Tek kad smo uskratili poverenje našoj čulnoj percepciji otkrili smo da se nasuprot čitavom svakodnevnom iskustvu Zemlja okreće oko Sunca. Iz ovog temeljnog nepoverenja prema pojavama, iz ove sumnje da pojave ne objavljuju istinu, izvedena su dva radikalno različita zaključka: Paskalov očaj da „les sens abusent la raison par de fausses apparences“ iz kojeg dolazi „priznanje ljudske bede bez Boga“, ili moderno-naučna pragmatična tvrdnja da sama istina nije nipošto objava nego proces neprestano promenljivih sklopova radnih hipoteza.“[7]
Koliko je posle svega iznetog upitno da se sama crkvena zajednica, sveštenici, teolozi bave pojedinim pitanjima nauke kao što je vakcinacija, astronomija, biologija itd? Mislim da ta pitanja moramo prepustiti nauci i biti odgovorni i zahvalni prema velikom doprinosu koji nam je, na primer, samo medicina pružila. Jer kada smo bolesni svi idemo kod lekara. Svi koji vam savetuju drugačije su manipulatori ili vama ili svojim „znanjem“, koje je obično skromno, i hvata se za parole i informacije preuzete sa brzog internet kursa.
Ovde bih hrabro pomenula ono što je napisao Darvin: „Samo one jedinke koje izvlače ispravne zaključke o svetu koji ih okružuje imaće izgleda da prežive i ostave potomstvo.“ Dakle, ostaje nam ono za šta smo mi ljudi sposobni, a to je umešnost vrednovanja i preispitivanja, a što nam dalje ne dozvoljava da budemo neodgovorni. Nauka i vera se danas, kao i inače, ne sukobljavaju. Jedino se mogu sukobljavati njihova tumačenja.
[1] Engleski doktor Edvard Džener (Edward Anthony Jenner) je prvi primenio ubrizgavanje ekstrakta kožnih promena pacijenata obolelih od kravljih boginja (na latinskom vacca – krava; vaccinia – kravlje boginje) i taj postupak nazvao vakcinacija. On je na taj način kod vakcinisanih izazivao blago oboljenje nakon koga je, zbog sličnosti virusa vakcinije i variole, pacijent imao trajni imunitet i protiv mnogo opasnijih velikih boginja. Džener je to i dokazao, ubrizgavajući ekstrakt kožnih promena pacijenata obolelih od variole, pri čemu nijedna vakcinisana osoba nije dobila bolest. Nakon njegovih briljantnih rezultata, praksa vakcinacije se brzo proširila razvijenim svetom, a Edvard Džener, koji se s pravom može nazvati ocem aktivne imunizacije, poslužio je kao uzor drugim naučnicima da krenu sa razvojem vakcina protiv drugih smrtonosnih bolesti. Simbolično je da je upravo variola prva (a zasad i jedina) bolest koja je zahvaljujući sveobuhvatnoj vakcinaciji stanovništva planete Zemlje u potpunosti iskorenjena, čime su sačuvani životi stotina hiljada dece na godišnjem nivou (1967. godine, samo deset godina pre iskorenjivanja, variola je godišnje ubijala oko 2 miliona ljudi širom sveta). Više na stranici Examinus.org.
[2] Žan Fransoa Liotar, Raskol, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 1991.
[3] Lawrence M. Krauss, All Scientists Should Be Militant Atheists, The New Yorker september 8, 2015.;
Lorens Kraus je profesor na Državnom univerzitetu Arizone, direktor Origins Poroject-a i predsednik odbora sponzora Bulletin of the Atomic Scientists. Autor je većeg broja knjiga, između ostalog i The Physics of Star Trek i najnovije A Universe from Nothing.
[4] N. A. Zabolotski, „Tejar de Šarden i crkvena tradicija“, Teološki pogledi 4 (1971), 263–278.
[5] T. Dimitrov (ed.), 50 Nobel Laureates and other great Scientist who believe in God.
[6] Predavanje održano na seminaru Sigma kluba, na univerzitetu Kembridž, aprila 1990, iz knjige Crne rupe i bebe-vaseljene, prevod Zoran Živković, Izdavački atelje Polaris, Beograd 1995.
[7] Hana Arent, „Religija i politika“, Confluence II/3 (1953).
