Недавно, 22. октобра, у манастиру Дохијару на Светој Гори, упокојио се старац Григорије (Зумис), дугогодишњи игуман овог манастира. Преминуо је у 76. години живота, након 41 године боравка у манастиру. По његовој молби, на опелу и сахрани није присуствовао нико од званичних лица Свете Горе, нити неко од владика.
Када сам први пут посетио Свету Гору, од једног познаваоца светогорских прилика први пут сам чуо за овог духовника: „Он је свети човек“. Манастирима на Светој Гори, као и другим, управљају игумани и њихово проживљавање православља, сензибилитет и вођство чине да сваки одише специфичном атмосфером. На пример, у манастиру Ксиропотаму монаси многе сате проводе у храму и њихово послушање највише се остварује кроз молитву у цркви. Службе су веома дуге.
У манастиру Дохијару мало је другачије. Тамо се доста ради. Физички рад, уз молитву, у Дохијару преовладава јер је игуманов став да „залудног монаха ђаво упошљава“. И заиста, утисак који сам имао при сусрету с њиховим монасима је као кад сретнете срећног човека срдачног осмеха. Мантије су им помало мусаве, упрљане од посла, једноставне и често похабане. И самог игумана срео сам једноставно обученог, без игуманског крста и штапа и немогуће га је било разликовати међу братијом.
Дохијар је лепо уређен манастир и оно што посетилац прво примети јесу раздрагани мали пси који трчкарају по целом манастирском здању и лају на све стране. То је нека наранџаста ситна раса. И ови пси су помало сеоски неуредни и чини се да су весели и слободни. На неколиким прозорима висили су кавези с папагајима и другим птицама а понеки паун се шепурио око манастира. На интернету се може видети једна фотографија, испред Дохијара, на којој монах носи кофу с храном, а за њим трчи више од двадесет мачака не би ли се домогле свог оброка.
Наравно, све ове животиње део су манастирског екстеријера и ово спомињем само како би указао на необичан крајолик који је извајала вешта игуманова рука, очигледно пуна љубави према свим станарима Дохијара. Цео манастир као да је настао из једне од Руждијевих сторија из књиге Харун и море прича.
Жута опека од које су саграђене поједине грађевине у манастиру сија на медитеранском сунцу. Растиње се налази свуда, како у плитким каменим баштицама, тако и у многим саксијама. До манастирских високих конака с којих висе шарени старовременски балкони пење се уз стеновите степенице наткриљене шареним каменим луковима. По њима расте лоза. Успут, светлост која се пробија између редова лукова прекривених лозом и сенке коју ова прави, стварају колоплет бескрајно топлих тонова.
Једно јутро сам вештим маневром стигао трајектом до луке и имао тек толико времена да посетим цркву и обиђем манастир док се тај исти трајект не окрене у супротном смеру. У манастирском пристаништу, са сваке стране пута, на високим јонским стубовима путнике дочекују чувари ове светиње, архангели Михаило и Гаврило. Бронзане статуе осигуравају аватон и благосиљају поклонике. Заједно с путницима, с брода је пренет и велики кавез у коме су биле две срне. Двојица монаха су их пажљиво носила до малог трактора. Када се приђе зидинама манастира, изнад улазне капије су фреске арханђела. Са сваке стране леже ћупови, амфорице и саксије из којих се шири биље. Босиљак мирише свуда. Тај дан славила се Мала Госпојина. Док сам се приближавао манастиру негде из даљине зачуло се певање, а басови су се појачавали како се група приближавала. Чекао сам пред улазом и ослушкивао одакле долази појање. Наједном, завијајући иза једне зграде покрај мене, прође мала литија певајући Аксион естин ос алитхос … Један од монаха је на челу колоне носио икону Пресвете Богородице. Када поред вас прође литија, у којој су монаси занети созерцатељном духовношћу византијског појања, морате да се сетите свештениковог позива „Горе имајмо срца!“. Једног изнемоглог старца су придржавала два монаха. Звук њиховог појања прошао је мимо мене и убрзо уминуо у унутрашњости манастирског дворишта. Поворку је предводио живахни онижи старчић, повијеног носа и топлих очију с дугим трепавицама. То је био игуман Григорије.
Преко пута главне манастирске цркве, скоро у свим светогорским манастирима налази се заједничка трпезарија. У Дохијару, на путу до трпезарије, пролази се кроз један мрачан и широки ходник у коме се са сваке стране налазе стасидије. Испред саме трпезарије, с десна, озидана је капелица. У том делу некадашњег ходника на зиду је фреска која је духовни центар око кога се окупљају сви дохијарски монаси и сви поклоници. Стара чудотворне фреска Богородице Горгоепике украшена је многим заветним даровима и цвећем. Изнад ње висе шарена кандила а братија јој у паровима, два по два, коленопреклоњењем одају почаст. На овоме месту упућују се најусрдније молитве и лију сузе. Горгоепика, тј. Брзопомоћница чува ово место и благосиља. Сваког јутра, испред њене свете фреске проводи се најслађе време у појању и молитвама. И заиста, као да сви некако лебде у ваздуху током службе упућене Њој. Гужва је у ходнику. У црној одећи монаха губи се и оно мало светла које прамиња кроз мале прозоре. Дим од кандила беласа се у свим правцима а молебни канон Пресветој излива се из срца монаха не би ли им се поново у срце вратио.
Једне сам године готово случајно посетио овај манастир. Након што сам се изгубио по брдима између Зографа и Констамонита, сатима сам пешачио уживајући у чистом крајолику и шумској тишини у којој се оглашавају само птице, инсекти и ветрови. Предвече, опијеност овом лепотом сменила је стрепња и неко ме је повезао својим путем у старом теренском возилу. То је био пут ка Дохијару. Дакле, опет ћу тамо боравити! Али, како ништа није било унапред договорено, страховао сам да нећу бити примљен.
Усрдно сам се молио Брзопомоћници са надом да ће ме примити у манастир. Након пар сати појавио се гостопримац, један старчић меканог хода и благог погледа. Одмах је свхатио шта желим и на језику покрета објавио нешто сасвим ненадано. Ако желим бити њихов гост, морам да се ошишам! Такво је правило.
Тамо где се не штеди у љубави, изгледа да се не штеди ни у обзиру. Дуга је коса само за пустињаке, али не и за мирске људе. Такво правило долази од игумана. Упркос фантастичној ситуацији, поред мене се убрзо нашао један искушеник. Његово име је Василије и послушање му је да буде манастирски брица. Тај младић, сувоњав и добродушан, био је опремљен читавим сетом фризерског алата. Након што ми је самилосно скратио косу само толико колико је довољно да не могу да имам реп, тихо је почистио све за собом и нестао у дубини ходника.
Дакле, Пресвета Богородица ме је пустила да ноћим под овим светим здањем, а игуман Григорије се потрудио да то буде по старим јеванђељским правилима. Свети Павле у посланици Коринћанима вели: „Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу?“
Те вечери су се монаси окупљали у малој цркви Вазнесења Господњег. Она се налази на једном метоху у брдима, далеко од самог манастира. Сви смо се попели на платформе теретних камиона. Руси су били нарочито одушевљени. Камиони су се споро дизали у светогорске висове, а све време пута за нама су трчала три пса – овог пута сасвим без педигреа. Након службе у цркви чији је под био посут ловоровим лишћем, сви су поседали на зидић озидан око малог платоа. У позадини, целом дужином видокруга модрео се Сингитски залив, велики рукавац Белог мора. И монаси и поклоници добили су по једну бомбону и чашицу ароматичне мастике. У средини скупа седео је старац Григорије и нешто говорио на грчком. Док је приповедао, очи свих Грка биле су усмерене ка њему. Сваких пар тренутака они су се смејали. Испод старца седео је бели пас и уживао јер га је старац све време миловао. После разговора један монах је певао клефтске песме о старим грчким хајдучким временима. Тај отужни и свечани тон балканске епике савршено се уклопио са смирајем дана.
Испред самог манастира Дохијара налази се наткриљена дрвена тераса. Старо дрво од којег су начињене клупе и ограда много је пута премазивано бродским бојама. Током врелих летњих дана тамо је пријатно јер околно дрвеће прави хлад. На том месту је старац волео да беседи. Али се ужасавао када неко тамо пуши, иако је то само на том месту било дозвољено. Док сам чекао трајект за повратак, преко пута мене је један искушеник (или монах) у похабаној одећи и са аласким шеширом мирно седео, дуго времена плетући велике бројанице. Један млади Грк ћаскао је са пријатељем док се његов синчић, дете с посебним потребама, пентрао по клупама. Отац је пушио и с пуно пажње опомињао дете: „Ела, Марко!“.
Након што је добри старац уснуо у Господу, монаси су, по вековној традицији, положили његово тело у централни део цркве и након литургије одржали опело. Био је положен у монашкој ризи коју је носио за живота. Многи који су старца Григорија познавали описивали су га као једноставног човека ван овога света. У манастиру су правила била бескомпромисна, али љубав није долазила у несугласицу са строгошћу. Дуга поворка свештеномонаха, монаха и мирјана испратила је старца до хумке. Тик поред манастирске цркве са северне стране, јер двориште Дохијара је незнатно мало, укопана је у зиду једна ниша над којом Христос благосиља. У њу су положили тело старца. Поред ње расте дрво чије још незреле мандарине лагано жуте. На крају монашке сахране даворио се Васкршњи тропар:
„Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!“
