Plotin (204/205–270)
Kovanicom novoplatonizam, nastalom u Nemačkoj početkom XIX veka, označava se filosofija pozne antike, počev od polovine III veka nadalje. Reč je o sistemskoj sintezi antičke filosofije čije je polazište tradicija Platona. Umesto Platonove dualističke koncepcije stabilnog bića i nastajanja, nudi se nova, monistička koncepcija bića čija je suština nastajanje. Prema ovom dinamičkom shvatanju bića, ono je jedno, ali u procesu bezvremenog samorazvoja poprima različite vidove kao stupnjeve razvoja apsoluta. Biće ima prirodu svetlosti, čija je suština isijavanje, pa je isijavanje ključni momenat procesa samorazvoja. Vidovi bića nastali isijavanjem hijerarhijski su ustrojeni po opadajućoj veličini savršenstva i tvoračke moći. Osnivač novoplatonizma je Plotin (204/5–270), koji je osnove svog učenja stekao u Aleksandriji kod Amonija Sake (185–250), a potom je četvrt veka držao školu u Rimu. Svoje učenje izložio je u spisu Eneade, sačinjenom od 54 ogleda koje je njegov učenik Porfirije (oko 232 – oko 305) organizovao u 6 eneada (= devetica).
Samorazvoj ima sledeći tok. Na vrhu hijerarhije je transcendentno i nadbivstveno Jedno o kojem se može govoriti samo jezikom odrične teologije i do kojeg se može dospeti mističkom ekstazom. Aktivnošću Jednog stvarnost se pojavljuje stupnjevito tako da viši igra ulogu tvoračkog načela nižeg stupnja. Ova aktivnost ima unutrašnji i spoljašnji aspekt: spoljašnja je unapred ocrtana unutrašnjom aktivnošću, ono što se pojavljuje na nižem već je postojalo u pred-nacrtu na višem ontološkom nivou kao svom uzroku. Prema principu samodovoljnosti uzroka, Jedno je uzrok samog sebe, proizvod unutrašnje aktivnosti, zbog čega Jedno i ostaje to što jeste. Dok je unutrašnja aktivnost Jednog slobodna, njegova spoljašnja aktivnost je nužna. Bog slobodno stvara sebe, ali ono što je različito od njega tvori nužno.
Spoljašnja aktivnost Jednog je, poput inteligibilne tvari, neoblikovana sila. Da bi se oblikovala, ona mora da se okrene i posmatra Jedno, kako bi se ispunila njime, pri čemu se rađa suštastvo-biće ili sadržaj mišljenja. Potom se ta sila vraća sebi i ispunjava sobom, pri čemu se rađa mišljenje. Tako nastaje dvojstvo mišljenja i mišljenog kao i mnoštvenost mišljenog. Efekat spoljašnje aktivnosti Jednog (= prve hipostaze) jeste Um (= druga hipostaza). Priroda uma i jeste čisto mišljenje. Um u sebi sagledava celokupnost stvari, platonski svet ideja. To je svet čiste lepote, gde je lepota suštinska forma.
Efekat spoljašnje aktivnosti Uma jeste Duša (= treća hipostaza) koja daruje život svemu čulnom, uređuje ga, podržava i upravlja njime. Kao što se Um okreće Jednom, tako se i Duša okreće Umu. Time stiče vlastitu hipostazu, vidi u Umu Jedno i dolazi u dodir sa njim. Ovo spajanje Duše sa Jednim/Dobrim podržava tvoračku aktivnost Duše kao i mogućnost povratka Jednom. Duša je sama čisto kretanje i ona je, dajući život, načelo kretanja. Ona je poslednja umska stvarnost jer se graniči sa čulnim i njegov je uzrok. Hijerarhijski je ustrojena. Najviša duša, kao čista hipostaza, tesno je povezana sa Umom. Duša Svega je tvoračka sila koja stvara fizički univerzum. Postoje i pojedinačne duše, koje odušuju zvezde i živa bića. Sa Dušom Svega povezana je priroda, odnosno aktivnost koja proizvodi čulne forme u onoj meri u kojoj, posredstvom Uma i njegovih ideja, dolaze u sferu posmatranja idealnih formi. Tvar je poslednja mogućnost procesa proizvodnje, gde se sila proizvođenja iscrpljuje do kraja. Zbog sveopšteg slabljena mogućnosti Jednog, tvar je nebiće, lišena je Dobra i u tom smislu je zla. Moguć je i uzlazni put, povratak Jednom i bogu putem nadsvesne i nadumske ekstaze.
Lepota čulnog sveta nije samo u simetriji (= harmoniji delova) nego i u jednostavnim delovima. Simetrija nije izvor, nego samo spoljašnja manifestacija lepote. Tvar nije po sebi lepa, nego je to duh koji se otkriva u njoj. Izvor lepote je duh. Pošto samo duh može prepoznati duh, samo duh može zahvatiti lepotu. Stoga svako ljudsko biće treba da postane božansko i lepo kako bi videlo dobrotu i lepotu. Umetnost ne podražava čulne predmete, nego je usmerena ka Umu kao onom pralepom. Lepota je vezana za formu, ona je duhovna i nju umetnik unosi u materijal. Vajar u kamen, koji već ima neku formu, unosi novu formu i time mu daruje lepotu, oživljuje ga.
Plotinov učenik Porfirije započeo je usložnjavanje Plotinove metafizike razlažući svaku od hipostaza na trijadu, što je korespondentno paganskom politeizmu. Porfirijev učenik Jamblih, osnivač sirijske škole, prvi je dao važnost teurgiji, a nastavio je i tendenciju usložnjavanja hipostaza, što vrhuni u atinskoj školi kod Prokla (410–485). Proklo je uočio pravila koja upravljaju stvarnim procesima. Jedno je proizlaženje stvari iz načela u trijadičnom kružnom procesu: (1) µονή ili samoočuvanje načela, (2) πρόοδος ili izlaženje načela iz sebe, (3) ἐπιστροφή, povratak načela samom sebi. Drugo je tercet, prema kojem je svako suštastvo na bilo kojem nivou stvarnosti sastavljeno od granice (πέρας) i neograničenog (ἄπειρον) pomešanim u raznim odnosima. Paganske verzije novoplatonizma kombinovale su filosofski i religijsko-teurgijski pristup, a razvijale su se u sirijskoj, pergamskoj (Edesije, Julijan Otpadnik, Salustije, Evnapije) i atinskoj (Plutarh Atinski, Sirijan, Marin, Isidor, Zenodot, Damaskije, Simplikije) školi. U aleksandrijskoj školi (Hipatija, Hijerokle, Hermija, Amonije Hermijin, Olimpiodor) bilo je i hrišćana (Sinesije iz Kirene, Jovan Filopon, Ilija, David, Stefan Aleksandrijski). Car Teodosije je 392. zabranio paganska bogosluženja, a car Justinijan je 529. zatvorio paganske filosofske škole.
Novoplatonizam je snažno uticao na hrišćansku misao. Taj uticaj je evidentan kod Atanasija Aleksandrijskog, kapadokijaca (Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Grigorije Niski), Aurelija Avgustina, Boetija, a posebno kod Pseudo-Dinisija Areopagita (oko 500 godine), znalca Proklovog učenja, koga su komentarisali Jovan Skitopoljski i Maksim Ispovednik. Areopagitove spise, taj pokušaj izmirenja novoplatonizma i hrišćanstva, u IX veku preveo je na latinski jezik Jovan Skot Eriugena (810–877), a u XIV veku na slovenski inok Isaija. Platonovsko izjednačavanje lepog, dobrog i istinitog prvi je u hrišćanstvo uveo Pseudo-Dionisije, pri čemu iz dobra proizlazi svetlost kao lik dobra. On je o Bogu govorio kao o nadbivstveno lepom. O Bogu je najprimerenije govoriti poričući i uklanjajući stvari koje ga zaklanjaju, kao što vajar klešući statuu uklanja višak mermera kako bi se ona pojavila u svojoj lepoti (De myst. theol., 2), što će parafrazirati Mikelanđelo u sonetu Non ha l’ottimo artista alcun concetto.
Novoplatonizam se nastavio u Vizantiji (Mihail Psel, Jovan Ital, Gemist Pliton) i na Zapadu (Majster Ekhart, Nikola Kuzanski), a proširio se među Arapima (Alfarabi, Avicena, Suhravardi, Algazali) i Jevrejima (Isaak Izraeli, Avicebron, Ibn Pakud, Ibn Ezra).
Novoplatonsko shvatanje lepote kao svetlosti vidno je u vizantijskim mozaicima, arhitekturi kao i u sjaju i boji pojedinih materijala (zlato, drago kamenje). Kasnije je Eriugena sugerisao da je svaka tvar iskra svetlosti i lepa po sebi. U vreme gotike lepota tvari u vezi je sa njenom prijemčivošću za svetlost, boju i broj. Sve stvari, uključujući nakaze i demone, u meri u kojoj učestvuju u biću jesu relativno dobre, savršene i lepe. Samo je nebiće zlo, nesavršeno i ružno. Otuda sva prirodna i veštačka bića – poput mozaika, reljefa ili skulptura u crkvenim građevinama – kao neslične slike boga, po analogiji, ukazuju na apsolutnu savršenost (boga) koja nam je neposredno nedostupna.
Pliton je inspirisao Kozima Medičija da 1459. u Firenci osnuje platonsku akademiju kojom je upravljao Marsilio Fičino (1433–1499), koji je preveo na latinski celokupne spise Hermesa Trismegista, Platona i Plotina kao i pojedina dela Porfirija, Jambliha, Prokla i Pseudo-Dionisija Areopagita. Tako je čitaocima na Zapadu učinio dostupnim najvažnije radove novoplatoničara. U spisu Platonovska teologija obrazložio je hrišćansku veru u besmrtnost razumskih duša, dok je u komentaru na Platonovu Gozbu pokazao da ljubavni uspon od fizičke ka duhovnoj ravni konačno ljubavnika vodi ka Bogu. Istaknut član Akademije bio je Piko dela Mirandola. Platonizam je uticao i na likovne umetnosti u renesansi.
Uticaj novoplatonizma vidan je i kod modernih filosofa (kembridžski platoničari, Hegel, Šeling, Bergson, Tejar de Šarden i drugi).
Podržite i-magazin Teologija.net!
LITERATURA: A. H. Armstrong (ed.), The Cambridge History of Later Greek and Early Medieval Philosophy, Cambridge 1967; R. T. Wallis, Neoplatonism, London 1972; R. Asunto, Teorija o lepom u srednjem veku, Beograd 1975; E. Panofski, Ikonološke studije, Beograd 1975; C. B. Schmitt, Q. Skinner (eds.), The Cambridge History of Renaissance Philosophy, Cambridge 1988; G. Reale, The Schools of the Imperial Age, New York 1990; V. Bajervaltes, Platonizam u hrišćanstvu, Novi Sad 2009; P. Remes, S. Slaveva-Griffin (eds.), The Routledge Handbook of Neoplatonism, London 2014; B. Hub, S. Kodera (eds.), Iconology, Neoplatonism, and the Arts in the Renaissance, London 2021.
Izvor: Ilija Marić, Na putu, Beograd: Biblos – Otačnik, 2023.
