„Budite savršeni kao Otac vaš nebeski…“ Ljubite kao što sunce obasjava. Valja svoju ljubav vratiti u sebe da bismo njome mogli obasuti sve što postoji. Samo Bog voli sve što postoji, a on voli samo sebe.
Simon Vejl (1909–1943)
Mi smo deo koji mora oponašati celinu.
*
Atman. Da duša jednog čoveka za telo uzme ceo svet. Da se prema celom svetu odnosi kao što se sakupljač odnosi prema svojoj zbirci; kao jedan od onih umirućih vojnika koji je Napoleonu uzviknuo: „Živeo Car!“ Duša se prenosi izvan vlastitog tela na nešto drugo. Neka se onda prenosi na ceo svet.
Poistovetiti se sa samim svetom. Sve što je manje od sveta podređeno je patnji.
Uzalud umirem, svet se nastavlja. To me ne teši ako sam ja jedno a svet drugo. Ali, ako je svet mojoj duši drugo telo, moja smrt mi prestaje biti važnija od smrti bilo kojeg neznanca. Isto tako i moje patnje.
*
Neka ceo svet mom telu bude ono što je štap slepca njegovoj ruci. Slepčeva osetljivost nije stvarno u njegovoj ruci nego na vrhu štapa. I tome se treba učiti.
Ograničiti svoju ljubav na čisti subjekt i proširiti je na ceo svet, ista je stvar.
*
Izmeniti svoj odnos prema svetu kao što radnik naukovanjem menja svoj odnos prema oruđu. Povreda znači da zanat ulazi u telo. Neka svakom patnjom svet ulazi u telo.
Navika, spretnost: prenos svesti u objekt različit od svog vlastitog tela.
Neka taj objekt bude svet, godišnja doba, sunce i zvezde.
Odnos između tela i oruđa menja se naukovanjem. Valja izmeniti odnos između tela i sveta.
Privrženost ne jenjava nego se menja. Biti svemu privržen.
Kroz svako čulo osetiti svet. Zar je tada važno je li to preko užitika ili boli? Ako mi ruku stisne neko voljeno biće koje ponovo vidim nakon dugo vremena, što mari ako stisne prejako i ako zaboli.
Stupanj bola u kojoj gubimo svet. Ali nakon toga dolazi olakšanje. I ako se paroksizam vrati, isto tako se ponovo vraća olakšanje. Sam taj stupanj, ako to znamo, postaje očekivanje olakšanja, i prema tome ne kida vezu sa svetom.
*
Dve granične težnje: uništiti ja u korist sveta ili uništiti svet u korist ja. Onaj koji nije znao postati ništa izlaže se opasnosti da doživi trenutak u kojem sve što je drukčije od njega prestaje postojati.
*
Spoljašnja nužnost ili preka unutarnja potreba kao što je disanje. „Postanimo središnji dah.“ Čak ako nam bol u grudima čini disanje krajnje tegobnim, ipak dišemo i drukčije ne možemo.
*
Udružiti životni ritam tela sa ritmom sveta, stalno osećati tu združenost i takođe osećati stalnu izmenu materije kojom se ljudsko biće natapa u svetu.
To što se ljudskom biću ne može oduzeti, sve dok živi: kao kretanje u kojem volja nema moći, disanje; kao opažanje, prostor (čak u samici, uz same oči i bubne opne, sve dok živimo opažamo prostor).
Misliti na ono za što želimo da nam ga nijedna okolnost ne može uskratiti.
Ljubiti bližnjega kao sebe samoga ne znači ljubiti sva bića jednako, jer ja ne volim jednako sve načine postojanja sebe same. Niti to znači da im nikada ne smemo uzrokovati patnje, jer ja ne odbijam ni to da sama patim. Ali zato, treba sa svakim imati odnos jednog načina mišljenja sveta prema drugom načinu mišljenja sveta a ne prema delu sveta.
*
Ne prihvatiti neki događaj sveta znači želeti da sveta ne bude. A to je u mojoj moći što se tiče mene; ako to želim, ja to postižem. Tada sam ja čir sveta.
Želeti da sveta ne bude, znači želeti da ja, takav kakav sam, budem sve.
*
Može li mi ceo svet, od ovog kamička pod mojim stopalima do najudaljenijih zvezda, značiti u svakom trenutku onoliko koliko je Agneza značila Arnolfu ili škrinjica Arpagonu.
Ako želim, svet mi može pripadati i kao blago škrtici.
Ali to je blago koje ne raste.
*
Neumanjivo „ja“ koje je neumanjivi temelj moje patnje, učiniti sveopšim.
*
Što znači ako u meni nema radosti kad savršena radost stalno postoji u Bogu! A tako i lepota, inteligencija i sve drugo.
*
Nije dobro želeti svoje spasenje, i to ne zato što je to sebično (nije u čovjekovoj moći da bude sebičan), nego zato što to znači da dušu upravljamo na neku jednostavnu zasebnu i neizvesnu mogućnost, a ne na puninu bića, a ne na dobro koje je bezuslovno.
*
Sve što želim postoji, ili je postojalo, ili će negde postojati. Jer ne mogu potpuno izmišljati. Stoga, kako da ne budemo ispunjeni?
B. ne mogu a da ne zamišljam živim, da zamišljam njegovu kuću kao moguće mesto naših nežnih razgovora. Poimanje činjenice njegove smrti užasno me pustošilo. Osećala sam olovnu hladnoću. Zar je moglo nešto značiti to što ima drugih koje mogu voleti? Ljubav koju sam njemu upravljala, praćena unutarnjim zamišljajima i razmenama koje su bile moguće samo s njim, bila je bez cilja. Sada ga više ne zamišljam živim i njegova mi smrt više nije nepodnošljiva. Draga mi je njegova uspomena. Ali ima drugih, koje tada nisam poznavala, i čija me smrt jednako dira.
D. nije mrtav, ali prijateljstvo koje sam mu upućivala sada je mrtvo i popraćeno sličnim bolom. On je samo sena.
Ali ne mogu zamisliti isti preobražaj za X., Y., Z., koji ipak donedavno nisu za mene postojali.
Kao što roditelji ne mogu zamisliti da njihovo dete pre tri godine nije bilo, tako ne možemo zamisliti da bića koja volimo nismo oduvek poznavali.
Čini mi se da ne ljubim kako treba: inače se sa mnom ne bi sve ovo tako zbivalo. Moja ljubav ne bi bila vezana uz neka bića. Bila bi raspoloživa za sve što zaslužuje da bude voljeno.
„Budite savršeni kao Otac vaš nebeski…“ Ljubite kao što sunce obasjava. Valja svoju ljubav vratiti u sebe da bismo njome mogli obasuti sve što postoji. Samo Bog voli sve što postoji, a on voli samo sebe.
Ljubiti u Bogu mnogo je teže nego što mislimo.
*
Mogu ceo svet uprljati svojom bedom i ne osetiti je, ili je pak skupiti u sebe.
*
Podneti nesklad između zamišljaja i činjenice. „Patim.“ Bolje to nego „ovaj je krajolik ružan“.
*
Ne hteti promeniti svoj vlastiti teret na terazijama sveta — zlatne Zevsove teerazije.
Cela je krava mlečna, premda mleko muzemo samo iz njenih vimena. Isto je tako svet stvaralac svetosti.
Izvor: Simon Vejl, Sloboda i tlačenje i drugi eseji, Zagreb: Naprijed, 1979, str. 260–236.
Prevod: Mirjana Dobrović
