Floskula „reforme u školstvu“ otkad znam za sebe koristi se da bi se maskiralo loše činjenično stanje: da se u školstvo kao i u kulturu i umetnost gotovo ni ne ulaže, da ove zauzimaju začelje državne strategije razmišljanja o generacijama koje će doći.
Od fonda termina koji se tiču reformi u školstvu u poslednje vreme kao velike reči uzimaju se dve: racionalizacija i digitalizacija obrazovanja. Prva reč uliva sigurnost u to da neko zaista ima planove dobrog domaćina, koji je racionalan i zna šta i kako valja činiti, a druga nas povezuje sa svim onim što je moderno i što Srbiju, konačno, vodi na put ka razvijenim i iz usta intelektualne pseudo-elite Srbije mnogoopevanim, zemljama Zapadnog sveta. Kako da ne! Ove idejne i strateške projekte pod nazivima racionalizacija i digitalizacija valja čitati onako kako se faktički događaju na terenu – u školama.
Prvi od ova dva pojma, racionalizacija, sa sublimalnim efektom se koristi u paru sa zabrinutošću nad belom kugom u Srbiji, te konkretno racionalizacija znači zatvaranje škola tamo/onde gde nema dovoljno učenika. Tačnije, otpuštanje prosvetnih radnika i stavljanje na čuvenu listu tehnoloških viškova. Na toj listi se valja dobro pozicionirati.
Samo, ovde nisu jasne makar dve stvari. Jedna je kako to da se u velikim školama koje imaju i veći broj prijavljene dece za upis ne otvaraju (ili se retko i uz velike muke i komplikacije otvaraju) nova odeljenja, ali se zato po veoma jednostavnom postupku smanjuje broj odeljenja tamo gde formalno broj upisane dece jeste u generaciji nešto, ne i znatno, niži od očekivanog. O naznačenom poželjnom broju od oko 30 učenika u odeljenju vredi raspravaljati na drugom mestu. Drugo: otkuda to da paralelno sa smanjenjem odeljenja i zatvaranjem škola usled te bele kuge imamo u poslednje vreme ekspanziju privatnih osnovnih i srednjih škola (i gimnazija, i stručnih škola)?
Upotreba drugog termina, digitalizacije, naročito je zabrinjavajuća, budući da ovde po sredi nije ostvarivanje kvalitetne nastave putem korišćenja pogodnosti informacionih tehnologija, već je ovde reč o jednoj mogućoj veoma kvalitetno maskiranoj laži. Možda će vam zvučati krajnje čudno ovo što ću izneti o digitalizaciji, a to je da ona ustvari predstavlja centralizovanu bazu podataka svih zaposlenih u obrazovnom sistemu Srbije, kao i svih učenika. Naravno, sa svim poverljivim podacima o njima.
Kako se sve ovo odvija?
Digitalizacija u školstvu se praktično sprovodi na dva velika projekta. Jedan se zove Dositej i on predstavlja centralizovanu bazu podataka svih zaposlenih u prosveti sa svim pratećim podacima o zaposlenom. Informacije obuhvataju spektar od jedinstvenog matičnog broja, preko diplome koju je nastavnik stekao, do procenta i fonda časova sa kojim tekuće godine radi. Plan je da se ova baza sa administrativnih podataka dalje usavršava i do uvida u finansije zaposlenih u prosveti. Putem ovakve centralizacije podataka racionalizacija u prosveti (čitaj: otpuštanje zaposlenih i stavljanje na listu tehnoloških viškova) odvija se značajno efikasnije, brže i učinkovitije.
Drugi veliki projekat Ministarstva prosvete u okviru digitalizacije zove se Elektronski dnevnik. Na ovaj način ćemo reći zbogom papirnim knjigama, dnevnicima i čitav sadržaj počećemo zgodno da unosimo u takođe centralizovanu bazu, pod nazivom esDnevnik. Da se razumemo, u ovaj dnevnik se ne unose samo nastavne jedinice, odsutni učenici, ocene đaka i opomene. U ovaj dnevnik se unose i baš svi podaci vezani za konkretnog učenika. Sve je to već postojalo ranije u papirnim dnevnicima. Sada je stvar u tome da su podaci o učenicima na nivou Srbije objedinjeni na jednom mestu.
Zašto je ovo loše i zabrinjavajuće? Zato što neometano i bez postojeće pravne regulative daje mogućnost da se ovakvi podaci zloupotrebljavaju. Jedan od mogućih scenarija je i onaj koji se tiče guranja priče o dualnom obrazovanju (prevaziđenom sistemu sa mnogo mana, kako se i u Nemačkoj pokazalo). I ovaj termin ću isto prevesti na razumljiv jezik. Dualno obrazovanje ustvari omogućava da dete sa 15 godina počne da radi. Konkretno, sa centralizovanom bazom podataka o učenicima srednjih škola u elektronskom dnevniku, moći će tačno da se izračuna koji je to broj mlade radne snage od oko 15 godina, koja će moći, recimo, za Nemačku da sastavlja delove za neki aparat, a za šta će biti nagrađena platom. I nemojmo se zavaravati da će neko decu plaćati i dobro nagrađivati za rad.
Pitam se kojim putem smo zapravo pošli ako ćemo sopstvenu decu slati u nadničare dualnog tipa! Predviđanja Noama Čomskog o ekonomskim kolonizatorima sveta druge polovine 20. veka naročito su na ovom mestu značajna. On, naime, još osamdesetih godina prošlog veka govori o tome da je zapadni ekonomski kolonizator između ostalog i do srži rasista, te da mu je daleko više po ukusu jeftina radna snaga koju bi potražio među stanovnicima nerazvijenih evropskih zemalja. Oni, pored toga što su beli, nalaze se na daleko višem stupnju obrazovanja i higijene od jeftine radne snage crne, kafene i žute puti.
Kreditnim klijentima Svetske banke kao zalog ne ostaje ništa drugo da ponude do resursa radne snage sopstvene zemlje. Vidimo da su nacionalni projekti naše zemlje u tom pogledu okvirno pokrenuti, makar što se obrazovanja tiče. Naše je samo da pospešimo razmnožavanje.
