Сејач

Прича о сејачу и семену спада у једне од најлепших прича, а по смислу најједноставнијих за поимање, из уста Христових. Христос прво народу прича у загонеткама а тек после ученицима преводи (открива) скривено значење. На први поглед као да народу ни не жели да открије сакривено. Реч је о показатељу на који начин Бог делује у свету. Не у једном историјском тренутку него док је света и века у формама које су нам сада познате. Путем времена и простора али и четврте димензије коју открива Дух Свети онима који Христа љубе. Као да Христос препричава оно што Он Сам ради у додиру са народом тих неколико година, јер је на тај начин, сакривено у одајама пријемчивог (отвореног) срца, посађивао Своје речи. Заправо, Своје мисионарење (историјско кретање установом есхатолошког остварења Њим Самим) је преточио у причу, само јој је дао духовну (пневматолошку) конотацију (због чега прича и не бива одмах јасна ни народу ни ученицима).

Садржај постаје комплекснији када се утврди да није реч о само једној историјској позадини, набијеној краткорочним догађајима, јер ширење (сејање) Његове речи по свим људима света још увек не престаје. Ту смо већ у димензијама Цркве. То је њена мисија – ширење речи и успостављање Царства, односно, сведочење и даривање светости по мери вечног узрастања. Ипак, није занемарљиво да Бог може да сеје и на друге, најмање црквене начине.

Прича је углавном свима позната. Или би бар требало у зависности од тога колико „испитујемо Писма“. Парафразираћемо: Изађе сејач да сеје очекујући добар род али предвиђајући искуствено да семе неће свуда корен пустити. (Сигурно је да сејач није намерно побацао семена насумично па пратио развој, него да је Бог свуда тражио човека. Тако једноставно а опет тако дубоко). Једно семе паде крај пута и птице га поједоше; друго паде на камен и осуши се; треће усред трња и трње га угуши; четврто нађе земљу добру. Имамо ограничење на четири типологије. Христова егзегеза је концизна: 1) Ђаво узима реч; 2) Радосни али непостојани људи; 3) Брига и хедонизам – бесплодност; 4) Род. Можда успоставља благу хронологију само да би последња категорија више дошла до изражаја.

У прве три категоризације одсуство неге (одговорности) доводи до саботаже благодати. Може се уметнути и еклисиолошки контекст да је семе мерило доласка у Цркву али није нужно смисао уопштавати а да се неко веће место смисла не ишчаши. Чак ни последња, најплоднија, категорија не мора нужно да се постави у неку фиксирану позицију разгранавања Духа у човеку, јер и оно може остати без плода у каснија времена када друга семена дођу до изаражаја („Први ће бити последњи а последњи први…“, или, апостолским речником: „Ко мисли да стоји нека пази да не падне!“). Семе, дакле, тражи адекватан простор у којем ће моћи да буја а тај простор је срце човечије, његова слободна сагласност да „Дођи Господе“ нађе Своје распростирање.

Сада можемо приступити анализи текста. Први су равнодушни, други без постојаности, трећи у екстремној обузетости бригама или задовољством, а четврти упорни („Царство се на силу узима“). Овај образац од четири типологије је Сам Христос изабрао. Можемо спекулисати о више типова људи са невероватним брзацима у осцилацијама слободе, где се показују да у само једном дану, недељи или месецу могу да проживе све ове четири типологије наизменично. Ипак, Христос се намерно ограничава на једнодимензионалан контекст. Свестан је да пред Њим стоји земља која још није примила реч а камоли да буде отворена за парадоксе и сложеније форме. Систематизација типова би се могла још сажетије извести: а) непријемчивост и недоступност; б) пријемчивост али непостојаност; в) многобрижност и многораскалашност; г) пријемчивост и доследност. За другу поделу може да важи оно Христово: „Ко се ухвати за плуг и обазре натраг – није приправан за Царство“. За последњи тип – уподобљавање почиње да делује на здравом темељу.

Да поједноставимо и уђемо у анализу:

У првом типу људи наилазимо на фригидност, отпорност према присуству речи Божије. Бог ствара свет Својом Речју. Дјева Марија зачиње на реч архангела Гаврила. Сејачева реч у срцу успоставља Царство. Оно што се ослушкује је уједно и оно што се апсорбује. (Овде још нема крупних поглавља/конотације о семену као светој тајни Причешћа, још се налазимо само на нивоу причешћа речима). Међутим, код равнодушног те променаде нема ни у зони информисаности, идеје или маште. Реч је одбачена у старту. Земљани је не прима у себе, те нема ни потребу да се бави њоме. Али, таква земља не рађа, не даје плодове Духа. Бог ту није пожељан ни као сејач, ни као семе. Можда је зато Христос употребио појам „ђавола“ да прикаже то отимање из срца. Овде се човек отима од Бога.

У другом типу људи наилазимо на људе склоне брзом одушевљењу. Занимљив слој. Лако се мотивишу, надахну, али још брже демотивишу и пресахну. Не демантују Бога, не иду демонском линијом као они први, али нису постојани да семе одрже у једном здравом континуитету. Брзоплетост и наивност их ометају. Њихово примљено семе поједе или пасивност или стари протоколи да спроводе навике које немају поклапајућих додира са Царством. Ту је и окружење чијим страстима се као и својим удовољава на штету семена, јер окружење тако мери истину: „Колико ме волиш – толико ми чиниш!“ (у тај концепт уцене не улази хришћанска етика предусретљивости/пожртвованости за другог; штавише, има нечег неумесног у злурадом потраживању љубави; као што је неумесно оно фамозно: „Сиђи са крста ако си Син Божији!“, тако и овде: „Дужан си да ме волиш ако си хришћанин!“ а да та страна не чини промил напора да измени себе љубављу која му се даје). Дакле, Бог се лако заборавља, губи се рапидно сећање на окушано.

У трећем типу људи наилазимо на раслојавање. Можда ова подела обухвата оне друге неухватљиве типове. Христос се ограничава на хедонизам и брижност. Реално, у овој тачки се може обухватити цео свет. Нема човека који бар за неки свој мали угођај не мари, као што нема човека који бар за неки свој мали страх не брине. Проблем су крајности. Ако једна од ове две стварности, или чак обе истовремено, постају фатална преокупација која истиска могућност семена да пусти своје изданке и каже своје. Која год стварност да превагне, на њој човек формира свој идентитет и животне ставове. У том моменту се види које Царство је заправо човеку ближе и шта га одређује. Да ли екстремна глад за хедонизмом или екстремна глад за бригама. Или, као што рекосмо – обоје истовремено. На пример, онај који тражи хедонизам мора да нађе новац а кад нађе новац онда улази у страх да стечено сачува. На другом месту Христос додаје да треба тражити благо где рђа и мољац немају присупа. Указује, дакле, на пропадљивост и пролазност свега осим непролазности стварности Духа која у нама тражи реализацију.

Четврти тип нема потребе за доказивањем и анализом. То је онај ко је прескочио све претходно поменуте типове и труди се да не изгуби своју постојаност. То је благо за које Христос рече да када га човек нађе иде све да распрода само да то благо задобије. Реч је о учеснику и сведоку Царства. Ореол, примењен на делу.

Резиме приче, дакле, говори о сејању које се још увек врши. Било директним Божијим упливом, било индиректно кроз свештенике, пријатеље, књиге, филм, догађаје. Смисао који је убризган у крвоток спознаје тражи проверу – акт. Посејано жели да клија јер долази са извора друге димензије. Оне димензије коју догматика именује нествореним јер је прапостојеће и ништа му није слично. Свако од нас је земља чије пукотине имају шансу. У нама треба да се зачне семе као Христос у гробу. Док и ми не дочекамо Васкрсење јер ћемо на Његову реч оживети. Што значи да ни прича о сејачу и семену није завршена јер Сејач не престаје да ради. И сада је присутан и делатан.

Семе може бити смисао, благодат, црква, врлина, Сам Христос. Ето есхатона пре есхатона као и Тајне Вечере пре погубљења – у нама, у месу, не пред нама (како је Христос упозоравао). Наша слобода, дакле, а превасходно наша пријемчивост, игра пресудну улогу. Семена не престају падати са Божијег Тројичног престола. Ако смо непокретни, неосетљиви, а осећамо да не осећамо семе присуства Божијег, самим тим што смо свесни тог дефекта – на пола пута смо до спасења. Зло би било када тога не бисмо били ни свесни, када бисмо унапред (негде чак и свађалачки настројени) оправдавали своју позицију неосетљивости. Угледајмо се на земљу, она не оптужује ни семе ни сејача а ипак доноси плод. А овде је нешто више од траве и дрвећа. Бог Који Сам Себе посађује и пресађује на место сваког човека. И сваки човек који сам себе посађује и пресађује на место Бога. Вера – реанимира, Бог – пресаздава. Нека наша земља, дакле, широм отвори своја уста да прими у себе Сејача Који је уједно и Семе за Дан Васкрсења.