Tri jerarha (vizantijska minijatura), XII vek
Na sirotinju treba da gledamo kao na blagodat, kao na ljude. (Sveti Jovan Zlatousti)
Danas se često govori o potrebi za pravoslavnim odgovorima na socijalna, kulturna, etička, bioetička, pravna, ekonomska i politička pitanja savremenog društva. Za razliku od Rimokatoličke crkve ili protestantskih crkava koje su u proteklih sto pedeset godina stvarale specifično socijalno učenje ili socijalnu etiku, Pravoslavna crkva je usled istorijskih okolnosti svoje socijalne koncepcije počela formirati kasnije, praktično u proteklih trideset godina.
Formiranje jasnog crkvenog odgovora na mnogobrojna savremena pitanja nije ni malo lak zadatak, jer se društvo ubrzano menja, a samim tim je i potrebno kontinuirano usklađivati i osavremenjivati socijalno učenje. Pravoslavni su skloni da odgovore na pitanja današnjeg sveta i vremena traže u „slavnoj prošlosti“, naročito u srednjem veku. Ipak, ne treba zaboraviti da je crkvena socijalna svest i u starom i u srednjem veku bila veoma savremena za svoje vreme. To naročito važi za crkveni odnos prema pitanjima socijalne pravde. Danas je ova tema često zapostavljena. To se naročito odnosi na tradicionalno pravoslavne zemlje.
Crkva i socijalna odgovornost
Većina pravoslavnih hrišćana živi u društvima koja imaju mnoštvo socijalnih problema. Reč je o tranzicionim društvima ili, pak, o društvima sa velikim ekonomskim poteškoćama. Može li Pravoslavna crkva svojim delovanjem pomoći da se pomenuti problemi na human način prevaziđu? Crkva ne može dati gotove ekonomske recepte za izlazak iz krize, niti ponuditi poseban program razvoja. To i nije njena misija. Ali može apelovati na solidarnost između bogatih i siromašnih ili stati na stranu socijalno ugroženih grupa kojih u pravoslavnim sredinama ima u velikom broju. Iako postoji uvreženo mišljenje da tema socijalne pravde nije crkvena tema, predanje crkve i njena istorija to demantuju. Upravo su veliki crkveni oci i učitelji ovoj temi pridavali veliki značaj.
Socijalna vizija Svetog Vasilija Velikog
Prema Svetom Vasiliju Velikom, Bog je svim ljudima na planeti obezbedio dovoljno dobara da bi zadovoljili svoje zemaljske potrebe. Ali je ipak neophodno da dođe do pravedne raspodele da niko ne bi oskudevao. U propovedi „Srušiću svoje žitnice i sagradiću nove“,on kaže: „Ako svi mi pogledamo šta je potrebno da se zadovolje naše potrebe, dajući ostatak onima kojima nešto nedostaje, niko ne bi bio bogat i niko ne bi bio siromašan.“ Ovaj svetitelj je smatrao da je Hristova zapovest o ljubavi prema bližnjem „majka svih zapovesti“ i u tom kontekstu pozivao na raspodelu dobra.
Sveti Vasilije Veliki bio je i neumorni socijalni delatnik. Poznato je da u Kesariji osnovao tzv. Vasilijadu, mesto zbrinjavanja socijalno ugroženih. To je bio kompleks u kome su se nalazile bolnice za lečenje bolesnika, skloništa za beskućnike, prihvatilišta za strance i sl.
Socijalna etika Svetog Jovana Zlatoustog
Sveti Jovan Zlatousti se u svojim besedama često bavio odnosom bogatih i siromašnih. Kao konstantinopoljski patrijarh pozivao je na milosrđe u širem društvenom kontekstu, opominjao moćne bogataše tadašnjeg vremena i otvoreno stajao na stranu siromašnih slojeva. Svoju imovinu je razdelio i živeo veoma skromno. Hrabro je predlagao korenite društvene promene. Želeo je društvo zasnovano na socijalnim principima Jevanđelja.
Sveti Jovan Zlatousti pozivao je stanovnike grada Konstantinopolja da po ugledu na zajednicu prvih hrišćana u Jerusalimu celokupnu imovinu dobrovoljno stave na raspolaganje crkvi, koja bi potom razdelila tu imovinu,svakom prema potrebama. Iako je bio svestan da je praktična primena ovog koncepta malo verovatna, smatrao je da bi tada većina žitelja grada bila zadovoljna, a humaniji socijalni odnosi zasnovani na solidarnosti, privukli pagane hrišćanskoj veri.
Sveti Grigorije Bogoslov i socijalna ljubav
U besedi o ljubavi prema ubogima, Sveti Grigorije Bogoslov govori o ljubavi prema siromašnima, bolesnim gubavcima, odbačenima od društva i poziva ublažavanje njihovih muka i nevolja putem milosrđa. Smatrao je da siromaštvo, beda i ropstvo nisu posledica slobode, već posledica greha.
Osnove svetootačkih socijalnih ideja
Socijalna misao Svetog Vasilija Velikog, Svetog Jovana Zlatoustog ili Svetog Grigorija Bogoslova pravi su primer pravoslavne crkvene socijalne etike. U njima se može naći inspiracija i za savremeno pravoslavno socijalno učenje.
Može se videti da sveti oci ne pozivaju samo na individualnu solidarnost bogatog pojedinca prema siromašnom, već na milosrđe gledaju i u širem socijalnom kontekstu, pozivajući na radikalnu promenu društvenog uređenja i uspostavljanje čovekoljubivih socijalnih odnosa U osnovama njihovog učenja ne nalazi se utopijska ideja o harmoničnom društvenom poretku ili ljudskom carstvu sreće i blagostanja, već hrišćanska ljubav, tj. ljubav prema Bogu i delatna ljubav prema bližnjem. To je ono što razlikuje crkvenu socijalnu etiku od sekularnih socijalnih teorija.
Glas crkve u savremenom društvu
Pogrešno je polje društvene angažovanosti i teme socijalne pravde prepustiti drugima, pod izgovorom da one nisu primerene pravoslavnim hrišćanima, već sekularnim humanističkim aktivistima. Kao što su crkveni oci, u svoje vreme, dizali glas protiv nepravdi, tako i danas treba dići glas protiv socijalnih nepravdi koje doživljavaju npr. radnici koji rade u nehumanim uslovima, nedovoljno i ni malo plaćeni i bez adekvatne socijalne zaštite, nezaposleni koji su zaboravljeni, žene i deca koje trpe nasilje, trudnice i majke koje su diskriminsane u društvu zbog materinstva, izbeglice koji su ostali bez doma.
Predanjski „povratak svetim ocima“ podrazumeva da glas pravoslavnih hrišćana (episkopa, sveštenika i laika) u javnosti i u celokupnom savremenom društvu treba da bude glas siromašnih, diskriminisanih i socijalno odbačenih.
