I
A. V. Kartašov, u svojoj zanimljivoj i talentovano napisanoj brošuri „Reforma, reformacija i projava Crkve“, kaže: „Reforma Ruske Crkve u preciznom i tehničkom smislu te reči, posebno živo i vatreno interesuje onaj tip ljudi koji nisu religiozni (iz društveno-liberalnih motiva) ili onaj religiozni tip ljudi koji religiju prihvataju kao nešto što ne podleže nikakvom stvaralačkom iskustvu, već ih zanima samo s tačke gledišta praktične organizacije crkvenog života na najboljim načelima. Autentični mistici u Crkvi nisu mnogo zainteresovani za ono što se naziva crkvenom reformom. Takve nosioce crkvene mistike poput Teofana, episkopa poltavskog, ili njene teoretičare poput profesora o. Pavla A. Florenskog, ova pitanja ne zanimaju.“
Neophodno je razumeti smisao i značaj ove pojave koju je Kartašov pravilno zapazio. Mi živimo u epohi oživljavanja pravoslavne religijsko-filosofske misli. Ova misao je duboka i istančana i nju odlikuje kasno cvetanje. Neobično je da u nedrima ovog pravoslavnog pogleda na svet, u njegovom novom načinu razmišljanja u poređenju sa starim bogoslovljem, nema znakova volje za crkvenom reformom, nema nikakvih poriva za osvajanjem crkvene slobode.
U tom krugu moskovskih pravoslavnih hrišćana, koji se uslovno i ne sasvim tačno nazivaju neoslovenofilima, ne postoji patos crkvene reforme ili duhovnog preporoda koji bi mogli biti istorijski delotvorni. Govorim o duhovnoj struji koju predstavljaju sveštenik Pavle Florenski, Sergej Bulgakov i drugi. Ovi tokovi vode ka reformama koje su po svojim zadacima savršeno antidruštvene i antiistorijske. Težište je preneseno na pitanje ličnog spasenja duše, na produbljivanje i usavršavanje ličnog duhovnog iskustva, doživljenog kao crkveno iskustvo koje je okrenuto sveštenom predanju.
Patetično je to iskustvo stalnog i neprekidnog vraćanja crkvenoj ortodoksiji, prihvatanje crkvene datosti sa svim njenim tradicijama koje obuhvataju sve sfere državnog i javnog života. Primećuje se kretanje ka Crkvi i s tim je povezana čitava dinamika religiozne misli, čitava prefinjena apologetika. Ali nema nikakvih znakova kretanja iz Crkve, od Crkve kao stvaralačkog dinamičkog procesa, kao razvoja unutar same Crkve, kao ispunjavanja obećanja i proroštava. Očekuju sve od Crkve, ali ne žele ništa da učine za Crkvu. Kao da zaboravljaju da život Crkve, kao i ljudski organizam, jeste i naš sopstveni stvaralački religiozni život, da to nije samo slušanje tradicije, već i stvaranje tradicije.
Ličnost koja se ne oseća dovoljno ukorenjenom u Crkvi i crkvenom životu, zadržavajući se sve vreme na iskustvu početnika, neofita, ima tendenciju da sebe ne smatra dovoljno spremnom i dostojnom za stvaralačko religiozno angažovanje. Tako se otkriva perspektiva loše beskonačnosti neprekidnog ulaska u Crkvu i procesa usavršavanja u pravoslavlju kojim se nikada ne postiže svest o dostojnosti da se bude religiozni stvaralac i pokretač. Sav naš crkveni nered, poprimajući takve pogubne forme objašnjava se ličnim gresima i propustima, ne dozvoljavajući čak ni pravo da se osudi takav nered. Tako se dobija začarani krug i zauvek se fiksira svaka datost, svaka najmračnija realnost i zlokobna nužnost.
Sergej Bulgakov i otac Pavle Florenski teško da mogu da budu oduševljeni sinodalnom crkvenom strukturom, oni ne mogu da ne pate zbog poniženja i porobljavanja Crkve. Ali po duhu svojih težnji, oni samo utvrđuju staro i koče svaki slobodni impuls ka verskoj obnovi. Njihovo hrišćanstvo nije religija slobode, već religija nužnosti, religija poniznosti. Njihovo pravoslavlje ne želi da bude drugo do sveštenička religija, ono odustaje od proročkog. Oni su u potpunosti predani pojedinim svetiteljima i veruju jedino u svetost. Duboko su u pravu što malo očekuju od spoljašnjih crkvenih reformi koje se odvijaju u političkoj sferi. Ali oni duboko greše protiveći se tom proročkom strujanju Duha koji treba da donese verski preporod i ispunjenje obećanja, koji diše gde hoće.
Crkva se nalazi na velikoj prekretnici i prolazi kroz unutrašnju i spoljašnju krizu, kakva, po svojoj ozbiljnosti, nije postojala do sada. Crkva je u svojoj istorijskoj ljušturi uronjena u elemente sveta i povezana je sa procesima koji se odvijaju u državi, u carstvu ćesara. I sa te strane neizbežno mora da dođe do crkvene reforme, do državno-političkih reformi crkvenih struktura. Crkva ne može učestvovati u istorijskom razvoju, ukoliko se ne oslobodi starih veza sa režimom. Ali u svojoj osnovi, Crkva je pogružena u neizrecive dubine božanskog života. Tamo treba tražiti svetinju Crkve koju ni vrata pakla neće nadvladati.
U dubinama duhovnog života Crkve mora se dogoditi određeni stvaralački pokret, mora se otkriti nešto novo, spolja nedokučivo, nešto što je tuđe većini aktera crkvene politike. Ali u našoj najnovijoj pravoslavnoj misli, ne postoji ni okrenutost ka crkvenim reformama, ni okrenutost ka novom otkrovenju. Ta misao protiče u atmosferi duševne reakcije protiv 1905. godine i nosi karakter restauracije (obnove monarhije).
II
Veoma je poučno uporediti moskovski pravoslavni kružok sa kijevskim pravoslavnim kružokom koji je grupisan oko časopisa Hrišćanska misao. Kijevsku struju, koju uglavnom predstavlja grupa profesora Kijevske duhovne akademije – V. Egzempljarski, koji je izbačen sa akademije zbog članka o Tolstoju, P. Kudrjavcev, V. Zavitnjevič i drugi – iskonski su pravoslavni. Pripadnici ovog pravca ne obraćaju se u pravoslavlje, oni inicijalno i iskonski u njemu prebivaju.
U religioznom pogledu vrlo su konzervativni, izrazito ortodoksni, kod njih nema dinamike religiozne misli, ne vole takve moskovske novotarije kao što je estetski i erotski zanos Sofijom (Premudrošću Božijom), koji preti da je pretvori u četvrtu ipostas i time proguta religiju Hrista. Ovi ljudi su misaono siromašni u poređenju sa ocem Pavlom Florenskim, u njima je mnogo više jednostavnosti, i svakodnevno pravoslavlje za njih nije predmet estetsko-mističkog divljenja i zadovoljstva.
Ali, čini se da u njihovom potpuno ortodoksnom pravoslavlju ima više srdačne bliskosti, neposrednijeg osećanja Hrista, jačeg osećanja sebe u nedrima Pravoslavne Crkve i pravoslavnog načina života. Oni su pomalo podozrivi prema mistici, i u skladu s tradicijom, prihvataju crkveno hrišćanstvo koje se suprotstavlja mistici, kojem je mistika odbojna. To ih čini religiozno krutim, konzervativnim, bojažljivim u pogledu novih verskih tema, nedovoljno osetljivim. Ali ovo, takođe, stavlja na njihovo pravoslavlje pečat posebne iskrenosti i svojevrsne čistote u njegovom čuvanju.
Čuvanje pravoslavlja od strane oca Pavla Florenskog – nešto je mutno, sumnjivo, neslobodno od estetske igre, dekadentno. Čuvanje pravoslavlja od strane V. Egzempljarskog je očuvanje jednostavne, iskrene vere galilejskih ribara, otkrivene deci i skrivene od mudrih. Otac Pavle Florenski više veruje u moć antihrista i sa tom verom usklađuje svoje životne procene. V. Egzempljarski više veruje u Hristovu silu.
I sada, ovo kijevsko, potpuno konzervativno pravoslavlje, koje ne želi da čuje ni za kakvo novo otkrovenje, svim srcem i svom voljom teži da reformiše Crkvu, oslobodi je ropstva, demokratizuje Crkvu. U socijalno-crkvenom pogledu, predstavnici ove struje su progresivci i demokrate, protivnici dominacije kneževa Crkve nad crkvenim životom i prinudnog saveza Crkve sa državom. U određenom smislu, oni su verniji nasleđu Homjakova nego moskovski pravoslavci. Oni drže do sabornosti crkvenog naroda, žele da je iznutra reformišu, očiste i obnove. Oni ne žele reformaciju kakva se može shvatiti u luteranskom smislu, ne žele dublji duhovni prevrat u hrišćanstvu povezan sa mogućnošću novog otkrovenja. Ali njihov stav je koristan za onu spoljašnju reformu Pravoslavne Crkve koja je neizbežna sa svih stanovišta, mada sama po sebi nije verska stvar.
Čitav naš obnoviteljski crkveni pokret težeći reformi Crkve na konzervativno-verskoj osnovi mora jasno prepoznati ogroman značaj koji po ovom pitanju pripada restrukturiranju našeg državnog sistema i aktivnosti Državne dume. Zavisnost od Državne dume nije velika, zapravo je manja (u smislu zavisnosti od svetovnog carstva) od one koja postoji u našem sinodalnom sistemu.
Neizbežni proces sekularizacije države takođe je proces oslobađanja Crkve, i konačni smisao tog procesa je religiozan. Međutim, da bi se religiozni ciljevi ostvarili iznutra u državi i da bi delovala imanentna duhovna energija, neophodno je konačno napustiti „hrišćansku državu“ sa kojom je sraslo toliko mnogo nepodnošljivih laži i ropskih odnosa. Tada će se slobodno rešiti spoljašnje pitanje odnosa pravoslavlja prema katolicizmu i unutrašnje pitanje odnosa prema staroobredništvu i sektaštvu.
Vladajuća Crkva nikada ne može duhovno vladati – to je zakon duhovnog života. Vladavina Duha podrazumeva slobodu. Ovo je spoljašnja strana crkvenog preporoda koja je morala biti vidljiva svima, ali od nje su okrenute oči nosilaca nove pravoslavne misli zavedenih iskušenjima stare teokratije. Unutrašnja strana je, međutim, povezana sa stvaralačkim duhovnim životom u kome prosijava novo otkrovenje čoveka. Ali, ovo već prevazilazi tematski okvir odnosa pravoslavne misli prema reformi Crkve. Treba napomenuti da sada imamo veoma složeno preplitanje religiozno-restauratorskih i religiozno-reformističkih motiva. Religioznu novinu pak mogu doneti samo religiozno-stvaralački motivi.
Izvor: Nikolaй Berdяev, „Reforma Cerkvi“, Utro Rossii, 1917. №14. 14/27 яnvarя.; engleski prevod je dostupan ovde.
Prevod: Pavle Karastojković
